Dr Vladan Đorđević, značajna ličnost srpske medicine i diplomatije krajem 19. i početkom 20. veka, dobiće ulicu i spomenik u Beogradu, glasi jednoglasna poruka učesnika naučnog skupa Vladan Đorđević – život, delo, vreme (1844-1930) održanog početkom decembra u SANU. Nakon što ukratko predstavim Đorđevićeve nesumnjive zasluge, podsetiću i na njegove relativno dobro poznate, a ovom prilikom prećutane, albanofobične stavove koji se, smatram, takođe moraju uzeti u obzir kada odlučujemo o tome kome ćemo podizati spomenike i posvećivati imena ulica.
Pro: osnivač srpske hirurgije, Crvenog krsta Srbije i Srpskog lekarskog društva
U programu rečenog naučnog skupa čitamo kako je „akademik Vladan Đorđević bio prvi srpski hirurg“ koji je „ostavio izuzetne tragove u oblasti hirurgije i celokupne srpske medicine, vojnom i građanskom sanitetu, medicinskoj publicistici, izdavaštvu i prevodilaštvu u medicini“. Pored toga, bio je i „osnivač triju velikih društava koja i danas postoje i uspešno rade [Srpsko lekarsko društvo (1872), Srpski arhiv za celokupno lekarstvo (1874), Crveni krst Srbije (1876), prim. A. P.], predsednik Odbora beogradske opštine, uspešan ministar prosvete i crkvenih dela, ministar privrede, višegodišnji diplomata u Grčkoj i Turskoj, predsednik Vlade i ministar inostranih dela“, a ističe se i „izvanredan društveni angažman“ ovog „istaknutog nacionalnog radnika“.
U istom duhu o Đorđeviću govore i vodeće ličnosti SANU kao što su predsednik Vladimir Kostić i akademik Radoje Čolović, kao i još dvadesetak istaknutih naučnika. Skupu je prisustvovao i gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić, koji je istakao kako je Đorđević bio „intelektualac, humanista, pionir srpske hirurgije i kulturni radnik“ i potvrdio: „Predloge i inicijative Srpskog lekarskog društva i Srpske akademije nauka i umetnosti podržaću inicijativom da akademik dr Vladan Đorđević dobije ulicu sa svojim imenom i spomenik u našem glavnom gradu“.
U nizu izlaganja, na skupu je bilo reči i o drugim aspektima njegovog delovanja, pa se ističe kako se on „uspešno ogledao i u književnosti kao pisac pripovedaka, istorijskih romana, putopisa; bio je prevodilac, osnivač, vlasnik i urednik časopisa Otadžbina, jednog od najboljih časopisa u drugoj polovini 19. veka, pripadnik jedne izuzetne generacije srpske inteligencije koja je dala ogroman doprinos obnovi srpske države i njenih institucija“. Pored skupa, u Galeriji SANU u novembru i prvoj polovini decembra upriličena je i izložba Vladan Đorđević: portret neumornog stvaraoca, koja ga predstavlja kao „neumornog stvaraoca i rodoljuba“. Ukratko, na osnovu rečenog zaključilo bi se da je Đorđević bio čovek bez mane te da je, zaista, krajnje vreme da se ispravi nepravda i dodeli mu se ulica i podigne spomenik.
Contra: Đorđević kao humanista ili rasista
Dok SANU ističe njegov „izvanredan društveni angažman“, a gradonačelnik ga hvali kao „intelektualca, humanistu“, nema ni reči o Đorđevićevim, inače javnosti relativno dobro poznatim, antialbanskim stavovima koje je izneo u svojoj knjizi Arbanasi i velike sile, objavljenoj 1913. godine na srpskom, nemačkom i francuskom jeziku.
Njegov glavni argument bi se mogao opisati kao odricanje prava da se na Albance primeni princip „Balkan balkanskim narodima“ jer oni, naprosto, nisu narod niti sposobni za civilizovan život te bi, umesto da žive u sopstvenoj državi, njihove teritorije trebalo podeliti između Srbije (i Crne Gore) i Grčke. S tim ciljem, Đorđević najpre navodi kako svaka narodnost ima svoj tip, istoriju, veru, teritoriju i jezik, a kao „glavno obeležje jedne narodnosti“ vidi „narodnu svest o celini svoga naroda“ i „narodnu žudnju i staranje da živi duševno i politički nezavisno i ujedinjeno“. Autor zatim na nekih dvestotinak stranica sistematski odriče Albancima svaku od ovih karakteristika. Oni nisu narod jer „nema valjda zemlje na svetu, u kojoj bi bilo toliko i takvih etnografskih, geografskih, verskih i glosoloških razlika“.
Iako Đorđević nije jedini srpski intelektualac koji početkom 20. veka, a posebno u godinama Balkanskih ratova, piše negativno o Albancima kako bi legitimisao srpske teritorijalne aspiracije prema Kosovu i albanskom primorju, on je, prema ocenama niza autora poput Božidara Jezernika, Olivere Milosavljević ili Vladana Jovanovića „sasvim sigurno otišao najdalje u rasističkim stavovima“ (Milosavljević), opisujući Albance kao „krvožedne, kržljave ljude, slične životinjama, i tako neuporedivo neuke da ne umeju da razlikuju šećer od snega“ (Jezernik). Tako u njegovoj knjizi čitamo da „Arnauti podsećaju ne samo na finičane, nego čak i na praljude iz preistorijskog doba, na one ljude koji su zbog straha od divljih zverova spavali na drvima, za koja su se držali svojim repovima da ne padnu“. Đorđević navodi i austrijske putopisce kao izvor da „jedino među Arnautima izgleda kao da je i u 19. veku živeo još po koji repat čovek“, a austrijskom konzulu Hanu je pripisivao tvrdnju da ih ima dve vrste, „s malim konjskim i s kozjim repom“. Čak se i oblik lobanje razlikuje između Albanaca na severu i jugu, nastavlja Đorđević, zaključujući da su se sa svojim osvajačima tako izmešali „da nisu mogli očuvati svoj narodni tip“. Tvrdio je da nemaju ni svoj jezik, ni azbuku, ni „narodnu istoriju“ („celu istoriju Arbanije sastavljaju jedino tuđinska osvajanja ove zemlje“), ni pismenost („uostalom Arnauti ne žude osobito za školom“), navodio da se boje pranja od kojeg se „dobija groznica“, a u svom čistunstvu odbijao je da citira njihove ljubavne narodne pesme jer mu se „zgadilo“ što su posvećene ljubavi prema muškarcima.
Dalje, Đorđević navodi i da krvna osveta kod njih „i pitome žene pretvara u krvožedne zverove koji piju ljudsku krv“, da u albanskom jeziku ne postoje reči „ljubav“ i „ljubiti“, a suprotstavljajući uticaj katoličanstva i islama na Albance, davao je prednost islamu tvrdeći da je „Muhamedova vera bila sposobnija da ovim divljim evropskim crvenokožima nakalemi po koju ljudsku osobinu, nego svemogućna katolička propaganda“ (v. Milosavljević). Na opasku jednog od putopisaca da pred svakom arnautskom kulom stoji konjska glava pobodena na drvenu motku, Đorđević dodaje: Još hvala Bogu što na onim motkama ne stoje ljudske glave! (str. 102). Na istoj stranici nižu se bizarni prizori albanskog varvarstva: pastira koji revolverom skida miševe sa tavanske grede, te opis ljudskih staništa u pećinama u kojima žive „moderni trogloditi“. „Lepa civilizacija!“, podvriskuje Đorđević, podsećajući čitaoce da Albanci, za razliku od Srba, još uvek jedu prstima, da su vašljivi i ne menjaju odeću, te da u celom Arnautluku ima jedan jedini – nužnik (str. 103, v. Jovanović).
Navedeni citati, držim, nesumnjivo pokazuju da Đorđević u ovom delu širi rasističke, albanofobne i kolonijalne ideje. Oštru i uverljivu kritiku njegovih stavova još pre više od jednog veka izneo je Dimitrije Tucović u knjizi „Srbija i Arbanija“, ističući kako jе „u pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska štampa stvorila o Arbanasima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja“.
Poseban paradoks koji bi zahtevao psiho-patološka razmatranja predstavlja činjenica da isti Vladan Đorđević, u svom mladalačkom romanu Kočina krajina iz 1863. godine, koji je kao devetnaestogodišnjak objavio tačno pola veka pre ovog antialbanskog dela, na sva usta hvali Albance! Tu je, naime, pobratim njegovog junaka Koče niko drugi do Albanac („Arbanas“) Fejzija, pa radnja prati dva paralelna toka – Koču i Fejziju, kao personifikacije srpske i albanske težnje za oslobađanjem od Turaka, što tumači vide kao Đorđevićevu želju da Kočinu misiju dovede u vezu sa opštim oslobodilačkim težnjama balkanskih naroda. Kako piše Ljiljana Kostić: „U želji da zaustave Koču i stvore prostor za sebe i realizaciju svojih planova, Austrijanci će ga poslati na jug, tačnije na Kosovo, gde se arbanaška vojska podigla protiv Turaka. Kosovo će sjediniti dva velika junaka – Koču i Fejziju, koji će u boju pobediti zajedničkog neprijatelja“. Životne sudbine dvojice junaka isprepletane su i tragično završavaju na mestu gde su zajedno skončali svoje mlade živote. Tako je Đorđević za pola veka prešao put od mladog pobornika srpsko-albanskog prijateljstva i patriotizma, koji u Kočinoj krajini hvali albansku vernost i odanost pobratimstvu, do rasistički orijentisanog albanofoba koji u knjizi Arbanasi i velike sile piše da se Albanci bore na „svoj divljački, podmukli i izdajnički način“, pucaju na srpske vojne lekare „koji su im rane previjali“, „mučki“ ubijaju s leđa itd.
Prema svecu i tropar
Postaviti danas pitanje spomenika Vladanu Đorđeviću nekako mi se čini neodvojivim od aktuelnog trenda kulture poricanja (cancel culture). Naime, svedoci smo oštrih polemika i inicijativa na zapadu za uklanjanjem nekih poznatih ličnosti iz javnog života, kao i uklanjanjem spomenika, simbola i praznika iz prošlosti. U kontekstu Đorđevićevih zasluga posebno je relevantno nedavno uklanjanje Čerčilovog imena iz naziva fondacije nazvane po njemu ili iz naziva jednog krila osnovne škole u Engleskoj, zbog njegovog rasizma. Čerčil je, zaista, iznosio rasističke i imperijalističke stavove, ali je isto tako i jedna od najzaslužnijih ličnosti u istoriji za pobedu nad nacizmom u Evropi. Ovakve slučajeve opisao bih kao tendenciju da se zbog jednog ili više grehova odreknu sve zasluge i počasti određenoj istorijskoj ličnosti. Naime, ako bismo dosledno želeli da primenjujemo kriterijume moralne i društvene podobnosti, većini istorijskih ličnosti bi se mogli pripisati neoprostivi gresi – Karađorđe je verovatno lično ubio i rođenog oca i rođenog brata, Miloš Obrenović kuma, Stefan Nemanja je ratovao protiv rođene braće, Milutin je oslepeo sina, a car Dušan ubio oca itd. Ali, spomenici nisu ni podizani njima kao uzorima porodičnih vrednosti, već kao utemeljiteljima srpske srednjovekovne i moderne države, što implicira da njihove zasluge nadilaze grehe. Ako, hipotetički govorim, kopanje po bračnoj istoriji kralja Milutina njega pokaže u rđavom svetlu, to ga čini nepodobnim da se po njemu nazovu neki novi socijalni centar ili sigurna kuća, ali nećemo zbog toga srušiti Gračanicu. Đorđevićev slučaj je, pri tom, unekoliko još „teži“ od pomenutih, budući da ovde nije reč o uklanjanju postojećih počasti nesaobraznih današnjem duhu vremena, već podizanju novog spomenika. Sve u svemu, najprihvatljivijim mi se za sada čini princip da se u slučaju kontroverzi ne uklanjaju postojeći niti podižu novi spomenici bez jakih razloga i pre pažljivog promišljanja.
U tom duhu, valja podsetiti da Đorđević ipak nije sasvim lišen određenih počasti za svoj rad. Naime, iza Upravne zgrade Kliničkog centra Srbije nalazi se njegova bista, i to relativno nova, iz 2004. godine, postavljena nakon što je nestala originalna bista iz sredine 80-ih godina prošlog veka, a prošle godine je i u krugu Vojne bolnice u Nišu postavljena njegova bista kao njenom osnivaču i prvom upravniku. Dakle, postojeće Đorđevićeve bistе na tim lokacijama jasno ukazuju na njegove nesumnjive zasluge za razvoj srpske medicine. Više od ovoga bi, smatram, značilo promovisanje istorijske ličnosti koja je, između ostalog, širila verovatno najgore rasističke ideje o Albancima u srpskoj istoriji, i time, u suštini, predstavljalo kršenje člana 49 Ustava Republike Srbije koji glasi: „Zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti“.
Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 24.12.2021.
KOSOVOREVIZIJA ISTORIJE
