Poznavala sam taj tip ljudi i ranije. Razvili su međutim svoj lik, ponašanje i društvenu prilagođenost u posebnim okolnostima, koje danas, posle svih iskustava, možemo samo negativno odrediti kao – tranziciju. TT, dakle, tranzicijski tvrdokorci. Ostaje da se obave šira istraživanja na većem broju primeraka, da se sve epistemološki zasnuje i metodološki ubedljivo i uspešno proradi, da se pronađu istorijski i komparativni primeri, da se umeste svi kontekstualni parametri. Reč je o antropološkom tipu, ali pomoć nekog psihologa bila bi dragocena za dopunu opisa i analize.
Mislim pre svega na dvoje svojih studenata, pre nekih desetak i više godina. Upisali su se na doktorske studije i na moje programe. Po prvom razgovoru i pregledu dokumenata bilo mi je jasno da su diplome stekli – jedno na školi bez odgovarajućih garancija kompetentnosti odnosno akademskih kriterijuma, a drugo na provincijskom fakultetu preko veze, možda čak pomoću falsfikovanih dokumenata. Pokrenula sam postupak proveravanja, što nije mnogo obećavalo, jer su oboje bili iz drugih država, a do stizanja prvih rezultata sama sam ispitivala oba slučaja. U jednom reč je bila o pripadnosti savremenoj sekti i cilj je bio pridobiti akademski legitimitet za određeno verovanje, u drugome je titula morala biti dostignuta zbog materijalne koristi i napredovanja u sivom području političke birokratije. Prvi lik bio je obeležen neprikosnovenom verom, drugi beskrupuloznošću. U preliminarnim razgovorima sa kandidatima brzo je postalo jasno da postoji tvrda kognitivna granica preko koje ne mogu da prođu, jer ne razumeju i ne prihvataju naučni postupak. U prvom slučaju, predložila sam istraživanje o sekti zbog pretpostavljenog znanja i iskustva, njenom položaju u društvu – ukratko, da verovanje bude tema antropološkog ispitivanja. To je shvaćeno kao svetogrđe, prelazak u kritičko razmišljanje i analizu doživljen je traumatično, užas pred takvim postupkom imao je skoro agresivne oblike, povišen ton, optužbe za nerazumevanje, pretnje da će „obelodaniti“ moj primer ideološke opredeljenosti i slično. Završilo se odlaskom, nije mi poznata dalja sudbina osobe. U drugom slučaju, potpuno nerazumevanje skoro me je navelo na milosrđe, pa sam zatražila predupisni seminarski rad. Dobila sam nešto slično gimnazijskoj brljotini zakonskog partnera kandidata (očito zbog profesije te osobe i nikakve veze sa prijavljenim programom) i prilikom otkrića osoba/kandidat nije pokazala nikakvo kajanje, već je na moju primedbu odmah zapretila, odnosno pokušala sa ucenjivanjem.
Zatražila sam mišljenje kolege psihoanalitičara, koji je upoznao obe osobe u postupku upisivanja, i koji je imao zanimljivu pretpostavku: ona tačka kad nerazumevanje dobije oblike agresivnosti znak je nekog ostatka svesti da su prevarom došli do školske kvalifikacije, odnosno diplome. To nije bilo mogućno pre tranzicije, zapravo je upravo izraziti fenomen tranzicijskih društava. No svest nije označena krivicom, nego mnogo više uverenjem da je to dostignuće: uverenje se skriva jer je odnos društva prema prevari još uvek zvanično i površinski negativan, ali osećaj zadovoljstva, ponosa i ispunjenosti, pojačan plaćanjem koje je možda bilo neophodno, nije nimalo smanjen ili oštećen. Drugim rečima, prevarant je potpuno uveren u svoje pravo i to ne na nešto što mu je trenutno na raspolaganju: agresivnost dolazi ne iz trenutnog položaja osobe, nego iz onoga koji osoba po svom dubokom uverenju zaslužuje i mora imati.
Zahvaljujući koleginom objašnjenju, mogla sam da stvorim jasnu sliku, dragocenu pomoć za slične slučajeve. Srećom, takvih više nije bilo, ali počela sam da prepoznajem likove, i više me nisu mogli ni za trenutak zbuniti. Zato sam na prvi pogled i slušanje dvoje takvih prevaranata odmah prepoznala likove Brnabić, bre i Mrdića. Ista potpuna, drska ignorancija, skriveno zadovoljstvo i ponos što je prevara uspela, uz perverzno osećanje ispunjenosti (platili su svoju prevaru „pošteno“!) i uz sve to, duboko uvrenje da moraju imati i biti mnogo više… i onda još uvređenost što se ostali usuđuju da išta primete. Takve oblike ponašanja i gradnje sopstvenog lika mogla je ostvariti samo tranzicija, bez ikakvog učešća tradicionalnih naracija kapitalizma koje su morale zameniti socijalističke, a u odsustvu škole, sistematskog obrazovanja i intimizacije sa kulturom.
TT nije teško prepoznati. Dvoje pomenutih prepoznala sam odmah po fiksiranom/staklastom pogledu – biću otvorena: poluidiota – a potvrdilo se čim sam ih prvi put čula. Od tranzicije prošlo je dosta vremena, društveni lik se ustalio, i treba misliti na to kako popraviti stvari, kada je mogućno. Drugačiji školski sistem neophodan je, ne samo iznutra nego i u kriterijumima za privatne institucije, dakle nužna je stroga regulacija. Ja sam u predavanjima na doktorskim studijama uvela polu-šaljivo proveravanje i upućivanje na samoproveravanja gramatike, na korisnost nonsensa i ironije u takvim vežbama, i uopšte na ispitivanje svega što označava granice istorijski proučenog razuma i kritike i sveta sa druge strane… bog mi pomogao.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
