Dana 27.07.2015, u Bačkim Vinogradima, mestu pokraj Subotice, blizu mađarske granice, „jedan Avganistanac je ubijen, a još dvojica muškaraca povređena“ u tuči migranata. Uz tu Tanjugovu vest, koju su takvu kakva je preneli i drugi mediji, ide i opis događaja koji je dao radnik u voćnjaku u kome se sve odigralo: „Video sam da curi krv. Bio je veliki cirkus, ubistvo, svađa. Šta će biti od ovoga? Sad su ga odneli policajci i hitna pomoć… Otišao sam kući da javim svom bratu da nazove policiju da im javi da se dogodilo ubistvo u voćnjaku.“

U toj vesti kao glavni junak figurira upravo radnik iz voćnjaka. Imamo i njegovu sliku, ispod koje stoji: „Matija Šoš iz Bačkih Vinograda“. Po prirodi stvari, svaki čitalac poistovetiće se sa svedokom „ubistva u voćnjaku“. Priča nam je data iz njegovog ugla, on kao očevidac jedini ima ime i prezime i lice u tom kratkom narativu. Migranti su nešto drugo. Oni „prave cirkus“: svađaju se, tuku i ubijaju. Tako je ova vest od samo dvadesetak redova ipak uspela da napravi podelu na „nas“ i „njih“, te da nagovesti, ako ne i da podigne, moralnu paniku. „Mi“ smo zabrinuti posmatrači, oni su „divlji“ migranti. „Mi“ se, tobože s dobrim razlogom, pitamo: „Šta će biti od ovoga?“

Da li je novinar Tanjuga mogao da sazna ime „Avganistanca“ koji je stradao u tuči, možemo samo da nagađamo. Da li je umesto domaćeg težaka, u prvi plan svoje kratke priče mogao da stavi osobu koja je ubijena – da nam kaže, recimo, kada je i zašto krenula na put, koliko dugo je putovala, i gde se u stvari zaputila – ni to ne možemo znati. Da li je „ubijeni Avganistanac“ putovao sa ljudima na koje je slučajno naišao i sa kojima nije stigao ni da se upozna i razmeni sa njima životne priče – pa novinar nije imao od koga da dobije informacije – ili je na put krenuo sa par prijatelja sa kojima je uspeo da stigne tek (ili čak) do mađarske granice – pa su oni mogli da ispričaju novinaru ko je u stvari bila žrtva – verovatno nećemo dokučiti, pa ostaje tajna i to kako je novinar uopšte došao do podatka da je u pitanju „Avganistanac“, a da ne sazna ništa više od toga. Jer, sasvim je verovatno da ubijena osoba kod sebe nije imala nikakve isprave.

Ljudi, koje smo naučili da zovemo migrantima, stižu u našu zemlju posle godinu i više dana putovanja. Neki od njih krenuli su, recimo, 2013. godine iz razorenog dvomilionskog Halaba (Alepa) u Siriji. U Tursku su prešli tako što su „vezi“ na granici platili šeststo evra. U Istanbulu su se zadržali više meseci kako bi zaradili novac, recimo kao konobari, da produže put. Pošto bi skupili dovoljno novca, krenuli bi dalje za Izmir, odakle se u više pravaca može za Evropu. Iz Izmira bi neki od njih, po pedesetak u prenapučenim, trošnim brodićima, isplovili ka grčkom ostrvu Samos. Pošto bi se otisnuli od obale, bili bi ucenjeni da plate hiljadu evra da stignu do ostrva. Čim se dokopaju grčke obale, moraju odmah da rastave i unište brod kojim su doplovili. Ako to ne naprave, grčka policija će im uraditi isto što i drugima koji to nisu učinili – vratiće ih na brod i naterati da se otisnu nazad na more.

One koje ne vrate na more, policajci na nekoliko dana zatvaraju u izbeglički kamp, posle čega im najčešće daju dozvolu za jednomesečni boravak u Grčkoj. S tim papirima, ovi putnici ukrcavaju se na brod za Atinu. Iz Atine putuju za Solun, gde opet provode više meseci (naravno, pod stalnom pretnjom hapšenja po isteku prvog meseca). Sada je već zima, nema previše posla, i teško zarađuju novac. U Solunu, pošto konačno prikupe novac, opet traže vezu za prelazak u Makedoniju. Oni koji imaju, plaćaju petsto evra za prebacivanje direktno do Srbije. Neki drugi ulaze u Makedoniju sakriveni u teretnim vozovima. U Skoplju provode nekoliko dana u izbegličkom kampu, a zatim kreću za Srbiju. Do granice se voze u kombijima bez prozora. Samu granicu, u grupama od po desetak osoba sa vodičem na čelu, prelaze peške – pet sati hoda. Kad se domognu Beograda, u policiji dobijaju potrebne papire i odlaze, recimo, za Bogovađu, u opštini Lajkovac, u tamošnji centar za azilante, gde smišljaju kako i kuda dalje.

Ima ih i koji su krenuli, recimo, iz drevne alžirske Anabe do Tunisa, pa avionom do Istanbula. U Istanbulu nabavljaju lažne dokumente, a originalne šalju prijateljima u Francuskoj, koja im je krajnje odredište. Iz Istanbula opet do Izmira, gde provedu dva meseca, uporno pokušavajući da se domognu nekog grčkog ostrva. Nekima iz četvrtog puta pođe za rukom da ih ne uhapse i da se ukrcaju na brod. Kada jednom uđu u Grčku, put opet vodi preko Atine do Soluna, i od Soluna do makedonske granice. Tu granicu prelaze peške, pa opet do Skoplja, i od Skoplja do granice sa Srbijom. Ako imaju sreće, pošto peške pređu i srpsku granicu, mogu naići na nekog dobronamernog seljaka koji će ih primiti u kuću, nahraniti i dati im da operu stvari. Potom krenu dalje za Beograd. „Vođe“ puta naplate im autobusku kartu do Beograda 50 evra, da bi oni tek kasnije shvatili da karta košta dvadesetak evra. Iz Beograda opet dalje ka Mađarskoj.

Ima ih i koji su još 2010. ka boljem životu krenuli iz Konakrija, glavnog grada Gvineje u kome živi preko milion i po ljudi. Preko Dakara, Kazablanke i Istanbula, i oni stižu do Izmira. Taj put ih košta oko četiri i po hiljade evra. Kao i drugi, nekako se dokopaju Atine, i tu provedu tri godine, naravno bez stalnog posla. Onda krenu za Solun, pa za Makedoniju. Osamnaest dana pešače od makedonske granice sa Grčkom, do srpske granice sa Makedonijom. Od Lojana na makedonskoj strani treba im dvanaest sati peške do Preševa na srpskoj strani. Dva puta ih hvataju sa srpske strane granice i vraćaju u Lojane. Potom ih dva puta hapse u Srbiji i po dvanaest dana drže u zatvoru u Vranju. Iz petog pokušaja ipak uspevaju da stignu do Beograda. Od Beograda stižu, opet, do centra za azilante u Bogovađi, taksijem za 80 evra. Odatle, nadaju se, stići će do Francuske.

U svojim gradovima bili su, recimo, prodavci kola, imali su kuće, mnogočlane porodice, čije je članove rat raspršio na razne strane. Na putu ka zemljama Evropske unije, koji dobrim delom prelaze peške, sačekuju ih bande sa napujdanim kerovima na povocima i otimaju im novac ako ih nema dovoljno da se odbrane. Neki od njih potroše i do 8.000 evra na putu od, recimo, Alepa do Bogovađe. Veliki deo tog novca zarade usput. To je jedan od razloga što putovanje traje tako dugo. Reklo bi se, stoga, da je reč o vrednim, snalažljivim, upornim, odlučnim i izdržljivim ljudima (kako ih je nedavno opisao dobro upućeni Miloš Vasić). O ljudima koji po svemu nisu teret za zemlje kroz koje prolaze, jer u njima ili rade kao privremena jeftina radna snaga, koju je lako uceniti jer nema nikakva prava, ili ostavljaju novac plaćajući višestruko više od domaćih građana redovne usluge (poput, recimo, prevoza ili toaleta na autobuskim stanicama), te plaćajući posebno ono što je domaćim građanima dostupno bez naknade (recimo, prelazak granice). Dakle, o ljudima o kojima ima da se kaže mnogo više i bolje od onoga što je o njima rečeno u Tanjugovoj vesti.

*Svi podaci u ovom tekstu uzeti su iz intervjua koje sa migrantima pravi Grupa 484.

Peščanik.net, 28.07.2015.

Srodni linkovi:

Amy Davidson – Angela Merkel i uplakana devojčica: pet pouka

The Guardian – Merkel streichelt

Pavle Kilibarda – Bedemi Evrope

Branko Milanović – Rešenje za migrantsku krizu u Evropi

Saša Đorđević – Performans(e) policije

Bojan Gavrilović – Mađarska vižla

Matteo Renzi – Migrantska kriza i Evropa

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)