Da li ste znali da je insistiranje na poštovanju zakona u Srbiji protivzakonito i da vas može svrstati u red državnih neprijatelja? E pa, upravo to se desilo Dobrici Veselinoviću i Kseniji Radovanović, aktivistima inicijative Ne da(vi)mo Beograd, koji već sedam meseci istrajavaju u zahtevu da se utvrdi ko su pripadnici paravojne grupacije koja je u izbornoj noći 25. aprila pod fantomkama bagerima srušila 12 objekata u beogradskoj Hercegovačkoj ulici u Savamali, a ne kako to premijer posprdno kaže – neke tri barake.1

Posebnost slučaja Savamala nije samo nezakonito rušenje, već i to što su “fantomi” maltretirali građane, a kada su građani pozvali policiju da prijave maltretiranje (bilo je i vezivanja za stolicu), ona nije preduzela ništa, iako ima zakonsku i ustavnu obavezu da štiti javni red i mir. Uostalom, šta bi se desilo da su fantomi upali u zgradu Vlade Srbije, preuzeli je i proglasili se za vlast? Da li bi policija i tada uznemirene službenike vlade preusmeravala na komunalnu policiju, sve praveći se blesava na panične pozive Beograđana? Verovatno ne bi, nego bi radila ono za šta je plaćaju stanovnici Srbije.

Slučaj Savamala bi se svakako rešavao lakše da u njega do guše nije upleten gradski vrh, dakle čelnici naprednjaka. Doduše, oni se kao zalažu da se slučaj reši, ali ga institucionalno blokiraju na svakom koraku – od tužilaštva (neće da kažu u kojoj je fazi predmet, ko je odgovorni tužilac, šta su uradili za sedam meseci od događaja…), do policije koja urgencije tužilaštva gura u fioku i ne obazire se na njihove dopise.2

Kuriozitet ovog slučaja je to što je ministar policije Nebojša Stefanović zabranio Upravi kriminalističke policije da pomenutim aktivistima Dobrici Veselinoviću i Kseniji Radovanović dostavi podatke o nadzoru policije nad njima, odnosno prisluškivanju njihovih telefona u periodu od 1. maja 2014. do septembra 2016. godine. Kako navodi beogradski dnevni list Danas u obrazloženju ove odluke, koju je potpisao policijski službenik Nikola Begović, piše da bi se otkrivanjem tih podataka otkrila državna tajna ili strogo poverljive informacije. Naravno, takve odluke prati gomila zakonskih članova na koje se policija poziva i upućuje aktiviste da se žale povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ipak, Ustav Srbije kao najviši pravni akt u članu 42 jasno kaže da “svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu sa zakonom”. Dakle, zahtevi građanskih aktivista da dobiju informaciju o tome da li su prisluškivani su više nego opravdani.

***

U slučaju Savamala očito je da nijedna strana ne želi da odustane. Vlast neće da otkrije ko je u njeno ime rušio privatne objekte na prostoru predviđenom za megalomanski državni projekat Beograd na vodi (čije ugovore i danas krije, ali udarnički gradi na zemljištu koje je otela) – a građanski aktivisti neće da odustanu od traženja odgovora na pitanje ko su “fantomi” koji su rušili privatne objekte i maltretirali Beograđane. Zauzvrat, naprednjačka vlast se cinično smeje u lice građanima Beograda i pravi se nevešta pozivajući se na istragu koja je u toku, a koja zapravo nije ni počela, jer policija odbija da obavesti tužilaštvo dokle je došla u prikupljanju podataka, a neće ni da odgovori zaštitniku građana Saši Jankoviću šta je uradila na primeni njegovih preporuka o slučaju Savamala.

Stavljanjem građanskih aktivista van zakona i njihovim proglašavanjem za pretnju po nacionalnu bezbednost zbog insistiranja na utvrđivanju istine koja se ne sviđa vlastima došli smo u opasnu situaciju, gde vlast za svaku građansku kritiku može da traži da se ta osoba stavi pod policijski nadzor i da se prisluškuje. Problem sa prisluškivanjem u Srbiji nije nov. U ovom trenutku tom aktivnošću se bave dve institucije, jedna civilna i jedna vojna – Bezbednosno informativna agencija (BIA) i Vojno bezbednosna agencija (VBA). Uprava kriminalističke policije MUP-a Srbije može da traži primenu tajnih mera od BIA, koja joj dostavlja podatke. To u praksi ne funkcioniše baš dobro, pa se često dešava, a to se otkrije tek na suđenjima, da BIA dostavlja samo one prisluškivane razgovore koji joj iz nekog razloga odgovaraju.

Sećamo se afere od pre nešto više od godinu dana, kada je Saša Janković, zaštitnik građana, obelodanio da postoje saznanja da je Vojnobezbednosna agencija (VBA) prisluškivala neke političke partije, sindikate, pa čak i sudije i to bez odluke suda, dakle nezakonito. Janković je tada rekao da je VBA “prikupljala informacije koje nisu u njenoj nadležnosti i bavila se civilnim organizacijama i pojedincima mimo zakonom propisanih uslova, i to više puta” i da je to pokušala da prikrije, kao i da je u prikrivanju učestvovao i tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić. Svi prozvani su ove tvrdnje Jankovića demantovali i nisu postupili ni po jednoj njegovoj preporuci, uključujući i onu o smeni ministra odbrane. On je pao na dobro poznatom slučaju “klečanja novinarke”, dok je direktor VBA ostao isti – Petar Cvetković. Odgovor vlasti, odnosno predsednika Nikolića bio je da Cvetkovića vanredno unapredi u viši čin.

Jankoviću do danas nije dozvoljeno da izvrši kontrolu postupanja VBA u ovom slučaju, iako mu to kao zaštitniku građana omogućavaju i Ustav i zakoni, pri čemu svi državni organi imaju zakonsku obavezu da postupaju po njegovom zahtevu bez odlaganja. Krajnje bezobrazno, naprednjačka većina u parlamentarnom Odboru za kontrolu rada službi bezbednosti donela je zaključak da VBA nije prekršila zakon, kao i da je zaštitnik građana pogrešio što se obratio javnosti iznoseći sumnje o prisluškivanju građana i incidentu na Paradi ponosa. Tako se ovde poštuje zakon.

Sećamo se i skandala iz novembra 2012. sa navodnim prisluškivanjem telefona tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića. Tada je UKP izdao nalog da se prisluškuju Vučićevi i telefoni predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Ovaj slučaj do danas nije dobio epilog, ali su u međuvremenu smenjeni čelni ljudi UKP – Rodoljub Milović (jun 2014, navodno zbog optužbi narko-bosa Darka Šarića da je Milović “general Papaja” i da mu je namestio optužbe za šverc droge za račun drugog kriminalnog klana za koji je ovaj navodno radio), kao i još trojica policijskih generala. Nikada nisu ispitane optužbe aktuelnog ministra policije Nebojše Stefanovića da “postoje koferi dokumenata o prisluškivanju lidera SNS-a Aleksandra Vučića, u periodu 2008–2012”, dakle u vreme kada je njihov koalicioni partner Ivica Dačić bio ministar policije, a vladu vodila koalicija demokrata i socijalista.

Jedan od velikih problema na suđenjima, na koje sam kao dugogodišnji sudski izveštač naletao, je problem takozvanog neograničenog trajanja prisluškivanja (u Nemačkoj je ograničeno na šest meseci i osoba pod nadzorom se po završetku istrage, ako se ništa ne utvrdi, obaveštava da je bila prisluškivana), mada je i kod nas ono ograničeno na dva puta po tri meseca.

Dešavalo se, na primer u slučaju kriminalne grupe iz Kruševca, popularne Jotkine grupe,3 da pojedini prisluškivani razgovori nisu datirani, odnosno da se ne zna datum kada ih je policija snimila. Prisluškuje se neselektivno i bez vremenskog ograničenja, a kada se nešto „upeca“, od Vrhovnog suda se traži naknadni nalog, da se prisluškivani razgovori pokriju i ozakone kao dokazi. Ipak, do danas nema dokaza da je Vrhovni sud antidatirao naloge za prisluškivanje i da ih je izdavao unazad da bi prikrio nezakonit rad policije.4

***

Slučaj aktivista Inicijative Ne da(vi)mo Beograd razotkriva od zakona odmetnute institucije stavljene pod kontrolu jednog centra moći. Naprosto, sve institucije u državi su blokirane i čekaju odluku tog jednog centra da bi postupile po njemu. Zakoni ne važe, osim ako se drugačije ne kaže. I broj ovakvih slučajeva raste. Kada bi se prisluškivanje stavilo pod kontrolu, ne bi bilo „curenja“ informacija ka provladinim tabloidima koji obavljaju prljave poslove za ljude na vlasti. Sledi zaključak da novinari provladinih tabloida ili direktno rade za tajne službe ili su im na usluzi. Svi oni jako dobro znaju šta rade.

Nije daleko dan kada će policija kontrolisati sve poslate i-mejlove i privatne SMS poruke – utvrđeno je da su i mobilni operateri pod žestokim pritiskom policije da im dozvoli prisluškivanje bez naloga. Zbog kritike vlasti na društvenim mrežama – Tviteru, Fejsbuku… ljudi će biti praćeni i protiv njih pokretani postupci, mada Zakon o javnom informisanju i medijima društvene mreže ne prepoznaje kao medije (član 30). Privid zakonitosti u kojem živimo sada se više ni ne fingira. Postupa se bahato, po principu: ko nam šta može, mi smo legitimno izabrana vlast i upravljamo državom kako nam se sviđa. Prisluškivanje ostavite nama, a samo za vas otvorićemo još jedan semafor. Nego, šta mislite kakva sudbina čeka Tviter? Pa uhapsiće ga.

Autor je novinar i urednik u beogradskom dnevnom listu Danas. @aroknic

Peščanik.net, 06.12.2016.

TEMA – BEOGRAD NA VODI

________________

  1. Istovremeno, on bezobrazno skreće temu na jedno iz serije nerazjašnjenih ubistava – ubistvo pevačice Jelene Marjanović, a da nijednom ne pomene nerešena ubistva novinarke Dade Vujasinović, novinara Milana Pantića, trostruko ubistvo braće Bitići, ubistvo saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića i seriju mafijaških ubistava iz devedesetih koja nikad nisu dobila sudski epilog.
  2. Samo da podsetim, tužilaštvo po Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP) ima rukovodeću ulogu u istražnom postupku. Ipak, do danas nije poznato da je tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu o problemima u postupku obavestio Vladu Srbije, ministra pravde, skupštinski Odbor za pravosuđe ili barem tražio da se protiv odgovornih iz policije pokrene disciplinski postupak zbog nepostupanja po njihovim zahtevima (4 urgencije). Opširnije o tome ovde.
  3. Jotić je sredinom 2005. pokušao da iz zatvora od tadašnjeg sudije Vrhovnog suda Ljubomira Vučkovića izdejstvuje ukidanje presude kojom je osuđen na 12 godina zatvora zbog iznuda, i puštanje iz pritvora. Vučković je bio sudija izvestilac u tom slučaju, ali je policija sudiju Vučkovića uhapsila, pa je i on kasnije osuđen, prvo na 8 godina, a zatim mu je kazna smanjena na 6.
  4. Na suđenjima na kojima su puštani prisluškivani razgovori bilo je i smešnih situacija, kada recimo Jotka (Zoran Jotić) iz zatvorske ćelije rukovodi radom svoje grupe, a svom kolegi Nenadu Jovanoviću zvanom Mali Bidža, bivšem poslaniku JUL-a iz Požarevca, sa mobilnog telefona za koji je neznano kako ustanovio da je prisluškivan, diktira broj novog mobilnog.