Čerkasi, Ukrajina
Čerkasi, Ukrajina, foto: Konstantin Novaković

Jedno je istorija, a drugo racionalizacija istorijom. Uzmimo prvo istoriju Putinovog uspona na vlast.

Prvo je bio rat u Čečeniji. Koji nije bio popularan, ali kojim se ojačala centralna vlast i povećala uloga vojske i snaga bezbednosti uopšte. Zaboravlja se da je posle 1998. centralni budžet bio mali i prazan, što je naročito pogađalo najveće korisnike, a među njima posebno vojsku. Kako je izgledao rat u Čečeniji nije nepoznato, ali je politički cilj postignut i centralna vlast je ojačala.

Potom je došla afera Hodorkovski. Pre toga je Berezovski, koji je značajno doprineo održanju Jelcina na vlasti, pobegao iz zemlje. Zaplena imovine i zatvaranje Hodorkovskog bili su pouka svim oligarsima i ljudima koji su se obogatili u privatizaciji i mimo nje da moraju da slušaju vlast, zapravo Putina.

Onda su došle obojene revolucije u Gruziji i Ukrajini i pouka koju su nosile. Demokratija je problem zbog toga što će biti podržana u Evropi i posebno u Americi. Jer je Putinov prijatelj Buš iskazao nedvosmislenu podršku novim vlastima u tim zemljama. Pa NATO i EU postaju u najmanju ruku konkurenti u zemljama kao što je Ukrajina.

Odatle kreće odvajanje od EU i Amerike postepenim stvaranjem Evroazijske ekonomske unije i takođe postepenim jačanjem sistema zajedničke bezbednosti sa Rusijom u centru. I jednim i drugim se povećava zavisnost uglavnom nedemokratskih režima od Rusije.

U međuvremenu dolazi afera sa Britanskim savetom koji je navodno bio centar špijunaže. Cilj je bio da se postepeno preuzme kontrola nad sredstvima informisanja i da se umanji uticaj sa zapada. Ovo je složena i dugogodišnja politika smanjenja značaja liberalnih pojedinaca i organizacija koji su imali ne mali uticaj kako u javnosti tako i u politici.

Onda dolazi instrumentalizacija ustava kako bi se održala Putinova vlast. U usponu svakog autokrate dolazi do jedne ili druge vrste uzurpacije vlasti i promena režima iz legitimnosti vlasti u nelegitimnost.

Ovo podrazumeva demonstraciju sile i odlučnosti. Gde dolazimo do afere Navaljni. Od njega se očekivalo da će posle svega emigrirati, kao što je bilo uobičajeno i u carskoj Rusiji i u Sovjetskom Savezu, ali on je odlučio da se opire iz „mrtvog doma“, što je koliko neprijatno po vlasti, toliko i poučno za sve druge i za javnost u celini.

Potrebno je reći da je u čitavom tom usponu na vlast politika bila da se državni novac zarađuje izvozom energenata i sirovina i da se njime jačaju vojska i snage bezbednosti u celini. Povoljno kretanje cena u prvoj deceniji ovoga veka je u tome pomoglo. U odnosima sa inostranstvom je održavano partnerstvo i u Evropi i u Americi. Pa nije došlo do većih razmirica ni povodom secesije Kosova i, mnogo važnije, povodom intervencije u Gruziji. I zapravo je strana javnost uglavnom okrivila Gruziju za rat koji je izgubila i zemlju koja joj je otcepljena.

Onda dolazi Ukrajina 2014. Sve do tada su politički postupci bili strateški, sa ciljem uspostavljanja trajne i neprikosnovene Putinove vlasti. Ukrajina je nekako izmakla pažnji više nego kontroli. Ona je dugo pregovarala sa Evropskom unijom o zaključivanju ugovora o slobodnoj trgovini i nije pokazivala veliki interes za učešće u Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Kada se kaže dugo, misli se na godine i zapravo praktično čitavu deceniju do 2014. Rusko protivljenje je došlo kasno i otvoreni pritisci da do dogovora između Ukrajine i EU ne dođe i da se Ukrajina prikloni upravo nastajućoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji pokrenuti su praktično pred samo potpisivanje sporazuma.

Potom, gotovo kao kazna zbog promene vlasti u Kijevu, dolazi do aneksije Krima i do intervencije u Donbasu gde se stvaraju dva zamrznuta teritorijalna sukoba. Sve do tog časa su politički postupci bili strateški, sa jasnim ciljem i efikasnom primenom. Posezanje za delovima ukrajinske teritorije je bilo ishitreno i osvetoljubivo. I odatle sve ovo što se sada događa počinje. Jedna greška vodi drugoj većoj sa nadom da će se silom na kraju opravdati politički promašaj.

Dok je do Ukrajine bilo dovoljno političko opravdanje, sada kada je ona na udaru potrebno je istorijsko. Jer se želi istaći viša neminovnost, a ne tek napraviti politički izbor. Istorija nalaže, fatalizam je dakle, da se čini to što se čini ratom sa Ukrajinom jer se istorija ne može promeniti, dok storija, priča, može. Kako istorija ničemu ne uči, a pogotovo ne nalaže, istorijskom pričom se racionalizuju sopstveni postupci i zahtevi da se ratuje za istorijsku pravdu, jer nikakav pravi povod za bratoubilački rat ne može da se nađe.

Nema mnogo smisla ukazivati na iskrivljavanje istorijskih činjenica. Zanimljivo je ukazati na bacanje krivice na Lenjina, dok se podržava Staljinova politika. Mada, ako bi se baš htelo o tome govoriti, Lenjinov Sovjetski savez je sačuvao veći deo ruskih teritorija i to posle užasnog građanskog rata i stravične masovne gladi. Dok je Staljinova kolektivizacija gotovo dovela do raspada zemlje i društveno i teritorijalno, a na kraju se njegova prinudna država zaista i raspala. Konačno, nije nacionalizam razorio Sovjetski savez već duboka i trajna nelegitimnost vlasti i to pre svega u samoj Ruskoj federaciji.

Svejedno, ostaviviši sve to po strani, jer uostalom nije nepoznato onima koji se ne bave istorijom amaterski kao Putin, i kako bi se našlo opravdanje za cilj kojem se teži i za sredstva koja će se koristiti, zanimljivo je videti kako on vidi istorijski značajne međunarodne sporazume, jer se iz toga može zaključiti ono što je najvažnije – koji je politički cilj ove demonstracije sile?

Sporazum Brest-Litovsk (1918) je izdaja ruskih ratnih ciljeva, dok se o tome koliko su oni bili ostvarljivi ne govori. Ali se ističe da su neprihvatljivi porazi u ratu. Sporazum Ribentrop-Molotov (1939) se opravdava na način koji je bio prihvaćen u Staljinova vremena. Prvo, i drugi su to činili, a drugo, paktiranje sa Hitlerom je bilo korisno. Iz nekog razloga je izgleda to ipak nedovoljno, pa se kritikuje revizionizam promenom teme da je naravno sovjetski doprinos pobedi nad nacizmom veliki, što niko ne spori. Jalta je naravno upravo ono što je bilo i jeste potrebno, odakle proizlazi još jedan razlog za pozitivan odnos prema Staljinu i staljinizmu.

Politički je cilj, dakle, novi poredak u Evropi pošto se najpre zaokruže istorijske teritorije ruskog sveta. Što opravdava ovu nacionalnu tragediju sa ratom protiv Ukrajine. Izraz „nacionalna tragedija“ je Putin upotrebio da okarakteriše Staljinov teror koji je naravno posebno pogodio Ukrajinu.

Dakle, to su politički ciljevi i to je istorijsko opravdanje, pa ćemo videti šta će biti dalje.

Peščanik.net, 05.03.2022.

UKRAJINA