Foto: Vladimir Nedeljković

Foto: Vladimir Nedeljković

Dobro, ustanak u sebi ima arhaične istorijske natruhe, čak opasan prizvuk. To je jedan od izraza masovnog bunta, kad prekipi, a nema se više gde i ne zna se više šta. Da li bi buna ili možda pobuna zvučale prikladnije, nešto blaže i dobroćudnije od ustanka. Takvo nešto, kao ustanak, mora da uspe ili da ga sila moćnija od njega uguši. Kojekude braćo, tako jeste, a tako je vazda i bilo.

Sa bunama, što nije sasvim isto, stvari stoje nešto drugačije: buna je nešto lokalnija, može se ticati mahale ili dela kneževine recimo, pa njen početak ili njen spontani ili nasilni kraj i gašenje mogu da prođu nezapaženo. Na primer, buna protiv dahija, kad su bez milosti posečeni oni koji su bez milosti sekli, pa su visoki nadglednici Aganlije, Kučuk Alije i još dvojice morali malo da olabave. Mada, ima i buna koje umeju da narastu i daleko nadiđu svoje neposredne povode, postanu nešto sasvim drugo od onoga što se začelo.

Mislite li da je ovaj uvod bio predug, jer ionako nema veze sa Turskom? Mada bi mogao da ima: ovaj naš svako malo pa se ritualno ljubaka sa sultanom Erdoganom. Razlika je i u tome što su moderne dahije, askeri, bašibozuk i fukara čisti ovdašnji proizvod za prljave radnje.

Ovde, u ovom tekstu autor ima ideju da piše o jednoj naizgled nerešivoj stvari. A možda i rešivoj. O teroru paradržavnih haračlija, koje od milošte zovu „privatni izvršitelji“, što je jedna vrsta nepodnošljivog nasilničkog oksimorona u razorenoj zemlji Srbiji. Dakle, grupa povlašćenih ljudi, preko mere bliska vladajućoj bandi, po zakonu pljačka građane sa komunalnim dugovima, bez izvršne sudske odluke. Dakle, izvan zakona koji jasno propisuje da se jedino po zakonu i nikako drugačije ne može. Ne potpuno izdvojena od toga je i odluka da se van snage stavi divlji zakon o privremenom smanjenju penzija. Neće se sprovesti odmah, naravno, don je sebi i svojima udelio bar još sedam meseci lagodne pljačke.

Objašnjenje koje je povodom surove uterivačke revnosti stiglo iz ministarstva pravde, u suštini je idiotsko. A i po svojoj formi, naravno. Kaže se da ta kasta haračlija postoji da bi rasteretila sudove, što znači da bi sprovođenje pravde prenela na neko drugo mesto, na kome se pravda ne može sprovoditi, inače bi postojanje sudske vlasti postalo besmisleno.

Mehanizam po kome ovi kriminalci rade prilično je jednostavan. I tiče se uglavnom najsiromašnijih, materijalno sasvim oronulih familija. Jedna od njih, na primer, skoro bez prihoda, dužna je da plati račune koji daleko nadilaze mizerna primanja. Iz nekog razloga koji vlast ne ume da objasni niti razume, takvi ljudi biraju da se hrane umesto da trče na šaltere. Da budu ljudi koliko im se dopusti, to je biološki i etički preče: malo hrane koju kupuje domaćin, deli pre svega deci, a njemu šta ostane. Rastu cifre na računu, rastu kamate još brže, konačno uvećani troškovi za izvršne časne radnje haračlija. I naravno, račun za humane poslove organa MUP-a koji nadziru otimačinu.

Uzimaju se pare sa računa, stvari iz kuće i konačno kuća, koja se prodaje u bescenje, uglavnom unapred poznatom kupcu. Više od milion ljudi čeka neljude da im dođu na vrata i počnu sa popisom. Sve ostalo je masovna tragedija.

Neki Miljan Trajković, kako piše NIN, za nepune dve godine je od uterivanja dugova zaradio preko dva miliona evra. Kome je to oteo, jako smo znatiželjni. Naravno, ni taj nemilosrdni otimač uboge tuđe imovine, ni njegova mračna sabraća ni dinar nisu uzeli bilo kome iz visoke sfere ovog nasmrt obolelog društva. Niti bi se tako brzo obogatili da imaju bar neke restlove srca. Metastaza za sada napada najsiromašnije, ali bi mogla da ubije i lovce na plen. Kako, to je tek priča za budućnost, ali će i njih zatrti svakako.

Neka mi oprosti Zlatko Paković, ali ovde je pravo mesto da bar još jednom parafraziram njegovu misao o poštovanju zakona i sudbini državnih slugu ako budu negovali besprizorno rušenje pravnog sistema. Navodim po sećanju: ako država i njeni organi ignorišu bezakonje, ili dopuste da ono ovlada društvenim životom bez zakonske kontrole, pravo je građana da stvar zakona uzmu u svoje ruke!

Da sve ovo prevedem na jezik razumljiv građanima čije živote njihova država razara, umesto da razume kako postoji, pre svega, zbog čuvanja temeljnih ljudskih prava. Veće vrednosti od toga nijedno društvo nema; zbog toga i postoji država kao njegov revnosni servis.

Dakle, ako ljude, njihov opstanak, njihovo ljudsko samopoštovanje i živote ugrožava država zadužena da jedino na to budno motri i to štiti, onda takva država vredi mnogo manje od glupe nadmenosti njenog šefa.

Ova je državna klika svim silama udarila na svoje najsirotije građane, kako bi bez otpora cedila suvu drenovinu iz supstance koja neizbežno nestaje. Zašto to, zaboga čini? Samo zbog toga što o svom činu nema moralni sud, niti materiju koja vrednovanje sopstvenih nedela omogućuje. Samo zato jer joj se može!

Video sam onomad raščupanog čoveka, koji ide ulicom, nije u stanju da artikuliše svoje pokrete, maše rukama, peva, plače i uzvikuje šta mu pada na pamet. Ovo sam zapamtio: U Srbiji više neće biti sirotinje, ona će umreti!

To je bila nedovoljno jasna, jeziva esencija svega nerazumljivog što je rekao, a ja bih se vratio onoj vitalnoj Pakovićevoj tezi o uzimanju zakona u svoje ruke. Rekao bih da je to izlazak na ulice, buna protiv dahija ili, kako se to danas zove, pobuna protiv nasilja nad ljudima koji od nasilja ne mogu da se brane, osim ako im svi ne pomognemo. Ionako će svi doći na red, osim onih koji redove prave. Oni će biti poslednji, ali će svakako doći na red.

No, da li ja to pozivam ljude da izađu na ulice i odbrane svoje pravo na ljudskost, pred silom koja silu ima a mozga ne?

Da, upravo to činim.

Peščanik.net, 26.05.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)