Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Poslednjih nedelja, otkad je Evropa ponovo postala globalni epicentar pandemije kovida-19, porast slučajeva zaraze, hospitalizacija i smrti opet je skrenuo pažnju na uporan otpor vakcinaciji jedne grupe Evropljana: onih sa nekadašnjeg komunističkog istoka. Dok je u proseku 75,6% građana Evropske unije potpuno vakcinisano, bugarski udeo je 26,2% a rumunski 39,6%. U zemljama izvan EU, brojke su još gore: potpuno je vakcinisano samo 20,2% ukrajinskog stanovništva i 36,3% ruskog.

U čemu je problem sa istočnom Evropom? Ukratko, dezinformacije. Region je potopljen lažnim vestima, što je nasleđe sloma javnog poverenja u vladine institucije posle komunizma. Kao senka virusa korone, grozničave teorije zavere zavladale su čitavim društvima.

Jedna ukrajinska doktorka nedavno je ovako sumirala prilike u svojoj zemlji: „Lažne priče naširoko se pronose, ljudi veruju u mikročipove i genetske mutacije… Neki pravoslavni popovi otvoreno i agresivno nagovaraju ljude da se ne vakcinišu, dok su društvene mreže preplavljene sumanutim glasinama. Ukrajinci su naučili da ne veruju u bilo koju inicijativu vlasti i vakcinacija nije izuzetak.“

Dok stope smrtnosti nadilaze prethodne vrhunce pandemijskih talasa, raste strah, pa raste i broj vakcinisanih. U mnogim zemljama, ipak, lažne potvrde o primljenim vakcinama i rezultatima PCR testova postale su rasprostranjena pojava – u Bugarskoj, na primer, potvrde o vakcinaciji i testiranju mogu se kupiti za 150 do 300 evra – dok niko ne zna koliko je takvih dokumenata u opticaju. Čak i oni koji su već sahranili svoje bližnje, još uvek tvrde da su vakcine opasne jer sadrže nanorobote ili menjaju DNK i da se ne može verovati globalnim farmaceutskim kompanijama koje ih proizvode.

Naravno, glasine i dezinformacije rasprostranjene su i na zapadu. Najgledaniji informativni kanal na kablovskim sistemima u Sjedinjenim Državama, Fox News godinama širi dezinformacije o vakcinama. Međutim, danas je 70% odraslih u SAD potpuno vakcinisano. Zašto su istočni Evropljani toliko podložniji zabludama?

Nizak nivo poverenja koji odlikuje istočnu Evrope predstavlja nasleđe pada komunizma, duboke tranzicione recesije, kao i neuspeha postkomunističkih vlada da ublaže njene posledice. Nasuprot stavu neimenovanih „eksperata“ iz jednog, često citiranog teksta sa Rojtersa, koji krivicu pripisuju „decenijama komunističke vladavine za urušavanje poverenja u državne institucije“, pod komunizmom je poverenje u njih zapravo bilo mnogo veće.

Dok smo radile na svojoj nedavno objavljenoj knjizi Popis šoka: Društvene posledice revolucija 1989, ispitivale smo nepoverenje istočnih Evropljana koristeći se podacima iz anketa Vrednosti u svetu i Život u tranziciji Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj (EBRD).

Sa nekoliko izuzetaka, anketa „Vrednosti u svetu“ pokazuje da u bivšim komunističkim zemljama stalno pada procenat ljudi koji se slažu sa iskazom „Većini ljudi se može verovati“. Taj pad je izraženiji u zemljama koje su trpele dublju postkomunističku recesiju, dok se poverenje nije povratilo zajedno sa eventualnim ekonomskim rastom. Naprotiv, javno poverenje nastavilo je da opada. U Bugarskoj je između 1995. i 1998, što je jedno od najgorih razdoblja tranzicione recesije, 23,7% ispitanika imalo poverenja u svoje sugrađane, u poređenju sa samo 17,1% u periodu od 2017-20. U Rumuniji, društveno poverenje palo je sa 17,9% na 12,1% u istim periodima.

Čak je i u relativno uspešnim slučajevima Poljske i Češke, za koje anketa „Vrednosti u svetu“ ima mnogo kompletnije podatke, poverenje palo tokom postkomunističke tranzicije. U razdoblju od 1989-92, 31,3% Poljaka i 30,2% Čeha mislilo je da se većini ljudi može verovati. U periodu od 2017-20, taj udeo bio je značajno manji – samo 24,1%, odnosno 21,1%. Međutim, dok je od 1991. do 2007. društveno poverenje opalo širom istočne Evrope, u zapadnoj je raslo.

EBRD je 2006. lansirao svoju veliku anketu Život u tranziciji kroz 1.000 ličnih intervjua u svakoj od 28 postkomunističkih zemalja. Dok je dve trećine ispitanih mislilo da se pre 1989. većini ljudi moglo verovati, 17 godina kasnije se samo oko trećine složilo sa stavom da se većini može verovati. Taj rezultat je bio konzistentan širom svih regiona i zemalja, gde većina ispitanih u svim starosnim grupama i kategorijama prihoda misli da su ljudi načelno „bili više vredni poverenja“ pod komunizmom.

Ne čudi onda da je razočaranost rezultatima tranzicije takođe urušilo prosečan nivo poverenja u javne institucije (uključujući vladu, parlament, sudove, vojsku i policiju) širom postkomunističkog regiona od 1990-ih do 2010-ih. U razdoblju od 1990. do 2013. poverenje u političke institucije u centralnoj i istočnoj Evropi opalo je za polovinu.

Komentarišući te podatke, tadašnji glavni ekonomista u EBRD Erik Berglof zaključuje: „Ne sme se potcenjivati šteta naneta tokom tih teških godina, ne samo imovinskom stanju, već i opštem nivou poverenja i subjektivnom osećaju blagostanja.“

U stvari, podaci iz ankete ukazuju na malo poznatu činjenicu: postkomunističke recesije bile su najteže recesije u modernoj istoriji, daleko teže od Velike depresije. Ali nisu sve zemlje bile jednako pogođene. Dok su se pojedine, naročito centralnoevropske države, oporavile relativno brzo i napredovale ka normama EU, mnoge druge su podnele nezamislive gubitke. Prosečna postkomunistička zemlja će se tek 17 godina kasnije vratiti na nivo ekonomske proizvodnje od pre 1989, što je duboko usadilo nepoverenje i osećanje napuštenosti u društvima u kojima se, pod komunizmom, gajila kultura uzajamne solidarnosti i ispomaganja nasuprot države.

Iskustvo istočne Evrope u pandemiji govori da u mnogim zemljama još nije preokrenuta erozija javnog poverenja, započeta posle 1989. Znatno pre izbijanja zdravstvene krize, ta društva su postala plodno tle za kampanje dezinformacija – često ruskog porekla – čiji je cilj da okrenu javno mnjenje protiv EU, protiv zapada i protiv stručnjaka u vlastitim zemljama. Visok stepen vakcinalnog skepticizma u celom regionu i porast stope smrtnosti predstavljaju merljiv rezultat – koji ne odražava decenije vladavine komunizma, već dugotrajne posledice njegovog pada.

Kristen Ghodsee i Mitchell A. Orenstein, Project Syndicate, 08.11.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 15.11.2021.

KORONA VIRUS