Čitajući knjigu političkog analitičara Slobodana Antonića – Srbi i Evrosrbi, koja sadrži njegove članke prvi put štampane prošle i ove godine uglavnom u Politici, zapazio sam da autor često prekida analizu, napušta jezik mirne analitičke proze i prelazi na uzburkani govor emocija. Kao junak nekog mjuzikla koji usred razgovora, kad ga osećanja ponesu, iznenada počne da peva. Zašto to radi? Kad sam uporedio nekoliko mesta na kojima Antonić sa analiziranja neke stvari prelazi na njeno emotivno opevanje, utvrdio sam da se to skoro uvek događa kad ovaj politički analitičar stane da piše o Kosovu. Na primer, već u članku kojim počinje ova knjiga, na pitanje šta bi za Srbe značila nezavisnost Kosova on odgovara ovako: “To jednom Srbinu nije lako da kaže, to znači priznati poraz, to znači suočiti se sa svojom amputiranom rukom, to znači naučiti živeti bez Kosova, to znači umesto srca u grudima nositi krvavu rupu sve dok ne nađete novo srce, novi identitet. Kako je to bolno”. Dakle, ono što jednom Srbinu nije lako da kaže, ne može biti lako ni Srbinu Antoniću. U redu, uzmimo da je to tako, ali ipak čovek bi očekivao da će njemu kao političkom analitičaru biti lakše da o tome govori, nego nekom drugom, analizi manje vičnom Srbinu, jer analitičar raspolaže metodama tumačenja politike i odgovarajućim rečnikom koji pomažu da se koliko toliko razjasne i najteži problemi. To je bar ono što javnost očekuje od političkog analitičara, pogotovo onog koji analize objavljuje u jednom dnevnom listu, kao što to radi Antonić. Ali ne, on kao da se ovde trudi da pokaže koliko je i njemu o Kosovu teško da govori, zapravo čak i teže nego drugima.

Stvar je u tome što Antonić, kad pominje problem koji za Srbe predstavlja govor o ovoj temi, ne misli na njenu složenost, na njenu dugu predistoriju, na teško uskladive političke interese koji postoje u vezi sa Kosovom ili na neke druge slične teškoće s kojima se suočavaju politički analitičari u Srbiji kad pišu o ovoj temi kako bi i drugima pomogli da se tu bolje snađu. Suprotno od toga, Antonić po svemu sudeći problem govora o Kosovu, kad o tome govore Srbi, vidi u mogućnoj opasnosti da taj govor bude shvaćen kao znak nedopustive prisebnosti, hladnokrvnosti, takoreći ravnodušnosti prema jednoj nacionalnoj svetinji. Ustvari, mislim da se on pribojava da bi govor o Kosovu mogao da bude tako shvaćen najpre onda kad je racionalan, prozaičan, razložan, to jest kad je to govor političke analize. Da bi, ne daj bože, kao znak ravnodušnosti mogao da bude shvaćen i njegov analitički diskurs, ako bi ga neoprezno koristio u tumačenju ove za Srbe osetljive teme. Zato Antonić, kad u nekom svom članku dođe do Kosova, najčešće počne ovako tužbalički da zapomaže, uz pomoć nekoliko krvlju dobro natopljenih metafora. Time hoće da pokaže da i njega na pomen Kosova preplavljuju suviše jaka osećanja i da u takvim prilikama i njemu pamet staje. Uz to, on na taj način svom čitaocu stavlja do znanja da njemu, Antoniću, to teže pada nego drugima kojima Kosovo zastaje u grlu, jer je on profesionalni tumač teških pitanja i razvio je sposobnost analitičkog govora o njima. Pa, eto, ipak i on mora da prihvati istinu da mu ta sposobnost ništa ne vredi kad treba da govori o raspamećujućoj kosovskoj temi.

To ipak ne znači da Antonić poručuje da se o toj temi ima ćutati. Ako nije preporučljivo da Srbi o Kosovu govore mirno, razložno, pribrano, oni zato mogu, i u stvari treba da o tome govore poneseno i burno, plačevno, izbezumljeno, takoreći pesnički. I autor ove knjige trudio se da pokaže kako se to radi, pa tako u njegovom tekstu iskrsavaju amputirana ruka, rupe u grudima i druge slične metafore. Njegovi čitaoci to treba da shvate kao obrazac koga i sami treba da se drže, to jest kao preporuku da se i sami, ako ne žele da se u njihovo rodoljublje posumnja, nekako ovako zanesu kad govore o Kosovu. Antonić im svojim primerom pokazuje da za tu vrstu zanosa nije potreban neki poseban dar, recimo književni, nego da je za to dovoljno imati čvrstu veru, ono što se nekad zvalo razvijena svest. Ništa novo, i naši stari su tražili da svesni elementi, kad je najteže, zapevaju – naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva.

Retorička sredstva kojima se autor knjige Srbi i Evrosrbi koristi za ove iskorake u govoru potresnom i patetičnom nisu uvek kao u navedenom primeru ovako satanistički krvava. Bar u jednom slučaju pokazao je da to može da postigne i pomoću erotskih metafora. Podsetio je svoje čitaoce da gubitak Kosova za Srbe nije samo kasapljenje, nego je to i silovanje Srbije. Ali nije ostao na tome nego se potrudio, u članku pod naslovom Jednoga dana, da od metaforičkog silovanja Srbije napravi pravu malu političko-erotsku alegoriju. To izgleda ovako: „Silovana je, dakle, nesrećna devojka po imenu Srbija, a siledžije su veliki i jaki momci čije se vođa sasvim prikladno zove glavni Badža. Jasno je da on nije Popajev drug, ali njegov zemljak jeste. Scenu vidimo kad je radnja već počela, pa u prvom planu začudo nisu silovana i siledžije, nego kibiceri, navijači”, kako kaže Antonić. To su, kao što je čitalac ove knjige mogao i da očekuje, besramni domaći izdajnici, koji nesrećnoj Srbiji dobacuju da treba da uživa u seksu, da se smeši, da dahće, stenje i traži još. Ali scenu posmatra i autor ove alegorije, jer Antonić je i sebe uveo u priču. Ako se ne računa silovana, on je jedini pozitivac u gnusnoj raboti koja je ovde opisana. Nesrećan je, teško mu pada to što gleda, a posebno to što čuje, to što dobacuju navijači, kibiceri. On ih grdi, ne može da veruje da su baš toliko pokvareni i bezdušni. I na kraju, obraćajući se silovanoj on kroz suze uspeva da kaže da glavni Badža baš voli da je veliki ljubavnik, ali Srbijo mila, ipak ne moraš zbog njega glumiti, slobodno plači, i najvažnije je da ih sve zapamtiš, i one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali, jer jednoga dana, da, da, jednoga dana…

Šta jednoga dana? Možda Antonić ovde najavljuje trenutak osvete, kada će junaci ove alegorije zameniti mesta u skladu sa onim – kolo sreće se okreće, ko bi doli, sad je gori. Ali ma šta on očekivao da će se jednoga dana dogoditi izgleda da se to približava, dočekivani dan nije daleko. Članak u kome je njegov dolazak najavljen izišao je u Politici od 13. februara ove godine, a već 12. aprila na istom mestu se pojavio članak pod naslovom Sada znamo. Već njegov početak pokazuje da sledi nešto krupno, dramatično, presudno, jer na početku je deseterac – Kosovo je grdno sudilište. I zaista, u ovom članku Antonić javlja ili, tačnije, peva da je opet došao trenutak kad Kosovo pomaže Srbima da jasno vide ko je ko, ko je s kim, ko o čemu, ko je vjera, ko li je nevjera. Taj prelomni trenutak nastupio je, kako autor članka kaže, posle još jednog istorijskog govora o Kosovu koji je Koštunica tih dana držao u Ujedinjenim nacijama. Posle tog govora i odjeka na koje je on naišao, Srbi konačno mogu sebe da shvate i da se oslobode zabluda i iluzija o svojim tobožnjim prijateljima, onima na Zapadu. Ako smo se, objašnjava Antonić, u pogledu nekoga varali, ako nismo baš bili sigurni šta jeste, a šta nije, sada više ne možemo reći da ne znamo, sada znamo. Zahvaljujući Koštunici, tom velikom političaru, kako ga na drugom mestu hvali autor ovog članka, Kosovo za Srbe opet sija punim sjajem, ono ih više ne podseća na nasilje, na zločin, na krivicu, sada više ništa od toga nema, radosno objavljuje Antonić i dodaje, sad već sasvim svečano – Kosovo je kao pojam sada za nas očišćeno od svakog nasilja, čak od svake moći. Ostalo je čisto pravo, čista reč, ostale su pravda i krivda u svom jasnom i čistom obliku. Dotaklo je ono na čemu stojimo, na čemu gradimo naš svet, dotaklo je naše temelje.

I ovde, kao što se vidi, prelazak sa analiziranja na pevanje funkcioniše kao znak da je došlo do trenutka, do teme kad samo nacionalno ravnodušni ljudi mogu da nastave da mirno analiziraju, razlažu, odmeravaju, procenjuju i uopšte razmišljaju. Međutim, u ovom primeru vidi se još nešto, još jedan mogućni razlog što Antonić izbegava analizu kada govori o Kosovu. Evo na šta mislim. Kao intelektualna operacija, politička analiza traži da njen autor zauzme izvesno odstojanje, ne samo prema svakom problemu koji tumači, nego i prema svakom nacionalnom MI. Međutim, ko hoće da reč prepusti nekom takvom MI i da se stavi u njegovu službu, a Antonić očigledno to hoće, on svoju reč često ustupa srpskom nacionalnom MI, taj mora da se mane jezika analize i da se osloni na neki drugi žanr govora, gde za to MI ima mesta. Jedan takav žanr je, na primer, nacionalističko stihotvorstvo, koje je nesumnjivo glavni izvor Antonićevog nadahnuća kad on odluči da svoje analitičko JA žrtvuje na oltaru nacionalnog MI. Ko kaže – sada znamo, a pri tom sebi ne persira, nego govori u ime nekog nacionalnog kolektiva, taj nužno prihvata da sam ne zna ništa i da mu zbog toga nije žao.

To je cena nacionalističkog kogita, to je cena koju, kao što je poznato, rado plaćaju takozvani rodoljubivi pesnici, ti bogom dani medijumi nacionalnog duha, a ova Antonićeva knjiga svedoči o tome da ta cena nije previsoka ni za jednog političkog analitičara. I on, koliko vidim, misli da je za odricanje od onoga što bi lično mogao da zna i da u svoje ime kaže, bogato nagrađen funkcijom uvaženog glasnika srpskog nacionalnog MI i portparola političke elite, koja svoju moć zasniva na širenju strahopoštovanja prema tom MI. Ako sam se u pogledu njega ranije varao, ako nisam baš bio siguran šta jeste, a šta nije, sada više ne mogu reći da ne znam. Pročitao sam njegovu knjigu, Srbi i Evrosrbi. Sada znam.

Peščanik, 07.09.2007.

Srodni linkovi:

Olivera Milosavljević – “Dobri” nacionalizam

Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik

Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)