Radio emisija, 29.06.2012. Govore: Dejan Ilić, Vesna Pešić i Srđa Popović
Svetlana Lukić: Juče je bio čuveni Vidovdan, patrijarh i navijači Partizana su krenuli put Gazimestana, patrijarh je stigao, navijači su se na putu do tamo potukli sa kosovskom policijom, što je i bio cilj ekspedicije, a stradala su neka deca u Prištini čije su autobuse kamenovali mladi Albanci. Ova godišnjica Kosovskog boja obeležena je istraumiranom decom i razbijenim glavama, i povratkom na vlast Miloševićeve stranke. Obišli smo pun krug, za to nam je trebalo samo 23 godine, toliko je prošlo od dana kada je helikopter sa novim voždom sleteo na Gazimestan među dvoglave bele orlove, šajkače, brojanice, crkvene i komunističke barjake, sa retoričkim pitanjem – Su čim ćemo pred Miloša? Drugovi preobučeni u domaćine već su imali razrađenu ideju šta bi njihov Miloš voleo da mu prinesu kao žrtvu.
Ako ne računamo Grobare, patrijarhovom proboju na Kosovo nije se pridružio ni novi ni stari predsednik, stari je lomio slavski kolač sa Vukom Draškovićem u Novom Sadu, a novi je primio predsednika olimpijskog komiteta Vladu Divca i rekao da će otići u London na otvaranje olimpijskih igara; za to vreme je budući predsednik vlade Ivica Dačić izjavljivao kako ga 90-e ne interesuju, da neće tamo da se vraća, jer ga u godinama koje dolaze čeka posao spasavanja Srbije i srpstva. Ivica Dačić je simbol našeg kruga koji se juče zatvorio, a krug je nešto što ukida prostor i vreme i označava ponavljanje, on je nešto što nema početak i kraj, i u toj definiciji ima za nas nečeg neutešnog.
Slavni britanski sociolog Entoni Gidens, u jednoj svojoj knjizi citira nekog važnog nadbiskupa koji je u propovedi pre 1000 godina svojim uplašenim vernicima poručio – Svet je u hitnji, u žurbi, i približava se svome kraju. Gidens to navodi kao dokaz da su oduvek postojali katastrofičari koje je život demantovao i onda daje mnogo primera sa srećnim krajem. Ali onda, podmuklo, ničim izazvano, dodaje, ali ima nekih situacija u kojima je možda opravdano pomisliti da su neki problemi nerešivi i beznadežni. Onda sledi citat izvesnog pisca koji govori o našim krajevima, u kojima je odbačen i svaki privid zakona, u kojima ima nekoliko stotina hiljada izbeglica, mnogo gladnog i bolesnog sveta koji ne mogu da prežive bez pomoći drugih. Ta reportaža je objavljena 1922. godine u jednom kanadskom dnevnom listu, a potpisao ju je Ernest Hemingvej.
Metafora za nerešiv, beznadežan ili besmislen problem je rešavanje kvadrature kruga, odnosno konstruisanje kvadrata iste površine kao dati krug. Ne znam da li je Anaksagora, koga su stari Grci strpali u zatvor pod optužbom da je bogohulni filozof, rešavao ovaj problem iz dosade i dugih zatvorskih dana, ali nama životi zavise od toga da li ćemo umesto ovakvog kruga u kome smo zarobljeni, napraviti neki kvadrat sa vratima i prozorima. Jedno je sigurno, alat kojim smo to pokušavali je potpuno nekoristan, političke stranke koje treba da rešavaju taj problem su nam postale glavna prepreka. Možda je u teoriji tačno da bez političkih stranaka nije moguća izgradnja demokratskog sistema, ali život nas je ovde toliko puta uverio da se moraju tražiti i druge alatke. Pa i Heleni su, shvativši da se problem kvadrature kruga ne može rešiti uobičajenim spravama kao što su lenjiri i šestari, izmislili neke krive kojima su rešavali razne probleme, pa i prokletu kvadraturu kruga.
Dugo mi nije bilo jasno otkud tolika opsednutost Srba svetim Vidom, ko je taj tip uopšte, i zar on nije svetitelj pre svega naše rimokatoličke braće, Italijana i Germana, a onda sam naišla na bizaran podatak koji sve objašnjava i stvara savršeni krug: čuveni engleski matematičar De Morgan je još u 19. veku predložio da naš Sveti Vid postane zaštitnik kvadrature kruga, jer je De Morgan video neke ljudske zajednice kako u čast svetog Vida njeni članovi igraju, do besvesti se vrteći u krug, što ima odlike masovne histerije. Slavni matematičar je predložio da lekari prihvate novu dijagnozu: morbus cyclometricus, za ljude obuzete kvadraturom kruga. Lek je možda pronađen, ali ga kod nas nema u slobodnoj prodaji.
U današnjem Peščaniku, slušate prve reakcije na buduću Vladu Srbije. Govori Vesna Pešić.
Vesna Pešić: Nisam iznenađena tom Vladom, zato što sam od prvog momenta, kada je Boris Tadić izgubio predsedničke izbore, videla da ta ideja Demokratske stranke, da oni nastave kao da se ništa nije dogodilo, jednostavno da nije to moglo da prođe. Videli ste da je Demokratska stranaka ustvari u nekom zblanutom stanju, ona uopšte do sada nije ni shvatila šta se tu dogodilo, ona je pokušavala da progura gubitnika na predsedničkim izborima.
Tadić je lično izgubio, a vodio je i Vladu i sudsku reformu i sve što je bilo tamo, i jasno je bilo da on neće moći da ima taj kapacitet, da preuzme premijersko mesto. Čovek koji izgubi izbore, nije više najjači čovek u stranci. Kažu, pa dobio je ne znam, milion i ne znam, pa kakve to veze ima, on je izgubio izbore i on je morao već odmah da da ostavku na sve svoje funkcije i da predloži Demokratskoj stranci da odmah zakaže novu Skupštinu, da predloži novog premijera. Međutim, oni su ostali potpuno začepljeni i od njih ni jedna normalna rečenica na ovu situaciju koja se dogodila, a ipak se neka promena dogodila, ljudi uopšte nisu odreagovali. Možda takva situacija ne bi ni bila, da su oni se brzo preformulisali, dali novog kandidata, zato što bi to značilo da smo počeli da razumevamo kako se ustvari odvija jedan normalan politički proces, kada neko izgubi izbore. Zbog toga tvrdim da su oni i ranije, svojom vladavinom, koja je bila katastrofalna, ustvari doveli do ovakvog formiranja Vlade, jer se pokazalo da su, kao što Vi kažete, oni jedna suva drenovina, da ni u tim dramatičnim momentima za njihovu stranku, nisu uspeli da ispovrte ni jednu normalnu kombinaciju, nego su jednostavno ostali nemi. Oni su, svi praktično, stali iza Borisa Tadića i počeli da štite njega, čak su vodili i neku vrstu kampanje jedno vreme, protiv novog predsednika, kao da i dalje traje izborna kampanja i može tu da bude i nekakav popravni ispit, pa bi nešto mogli i da poprave. Jednostavno nisu shvatili da je izgubio izbore. Prvo, nije normalno da neko ko izgubi izbore, da se sada kandiduje za još veću i značajniju funkciju, zato što, on je postao mrtav političar posle gubitka izbora. E sad, ti da staviš da on bude mandatar, da on ima dovoiljno u sebi energije, pokretljivosti, mobilnosti da tu nešto radi, a mislim da Boris Tadić nije čak ni osetio tu šta se događa, recimo sa tom prvom Dačićevom fintom, kad se on udružio sa URS-om.
Znači, očigledno je da je on već počeo da pravi neku vrstu odstupnice. E sad, mi smo u istoj situaciji ustvari kao i prošli put. Znači, mogao je da bude i Koštunica sa Tadićem, ovaj sa onim, ali oni uvek posle toga mogu da naprave bilo jednu, bilo drugu Vladu, tako da ovde građani uopšte i ne biraju tu Vladu i zato su se kola, da kažem i slomila na Borisu Tadiću, zato što ne mogu da biraju Vladu u ovom izbornom sistemu. Ja sam mislila, što ja mislim da bi bilo možda povoljnije, da su napravili veliku koaliciju u koju bi ušla i Demokratska stranka i SNS i Dačić i da dobiju preko 170 mandata i da onda izađu pred građane sa jednim konceptom promene. Znači, u kom smislu bi promenili Ustav i da počnu da otvaraju ključne probleme izbornog sistema, političkog sistema i naravno, da daju jedan presek ekonomske situacije i da onda kažu šta bi bilo rešenje, najbrže i najefikasnije za ekonomsku situaciju. Time, otkačinjući ove druge koji su do sad vodili ekonomiju, da bi bili toliko mudri, da bi se sprečilo kao što je do sada bilo, da svako ministarstvo ima nekakve pare i ti ministri idu okolo i ko torbari dele te pare. U tome uopšte nikakav premijer ne učestvuje.
Premijer ustvari, da vam kažem, ni nije mnogo važan, zato što će ovi svi sada da rade opet posebno, sa svojim stranačkim liderom. Ovo SNS što će voditi, njima će lider biti Vučić, a ovde će biti Dinkić, on će preuzeti celu ekonomiju, a ovaj će imati svoje te resore, plus to premijersko mesto i nastaviće da rade po tom istom sistemu jedne dezorganizovane Vlade, gde ustvari premijer nije nekakav šef. Jedini koji je bio šef Vlade do sada bio je Đinđić i odatle mislim da ide i nerazumevanje te Đinđićeve Vlade. On je pokušao, zaista, da bude predsednik Vlade. Ljudi u toj Vladi su ga uvažavali, oni su se stalno sastajali i radili su kao nekakav tim. Da li je sve bilo dobro ili ne, to je drugo pitanje, ali metod rada je bio dobar. On je i onda rekao, Vlada ne može biti skup Kozaka i svako ima tamo nekakvog svog šefa, nego to mora da bude jedan tim kome on šefuje i gde će na kraju on biti odgovoran i kontrolisati šta ta Vlada radi i preuzeti odgovornost za tu Vladu. Ovde nikad niko nije preuzimao odgovornost za Cvetkovićevu Vladu, taj se čovek više nigde ne pojavljuje, on se sam i ne oseća premijerom, znači imali smo čak i lažne predsednike Vlade.
E sad, pošto sve te političare znamo, mi nismo stvorili nikakvu alternativu, nemamo nove nikakve ljude i sada, da li će se oni ovako iskombinovati ili ovako, ja mislim, pravo da vam kažem, da tu neće biti neke velike razlike, da će sada biti ni bolji ni gori, neko će taj isti način vladavine, partokratske vladavine koje smo opisivali već sto puta u detalje, da će takav način upravljanja da se nastavi i da ja ne vidim mogućnost da mi bez strukturnih promena, načina upravljanja ovim društvom, ukidanja te dezorganizacije možemo da računamo na to da se uspostavi nekakav vrednosni sistem, da se koriguje taj Ustav, da se uspostavi taj osnovni nekakav red u ovom društvu. Ja mislim da od toga neće biti ništa, da će oni to da podele i da će to terati isto kao što su i ovi terali. Ja ne vidim da će tu biti nekakve bitne razlike. E sad, kako mi dolazimo do tog nivoa totalne iscrpljenosti, da imamo samo te iste ljude. Ja sam juče u Novom Sadu razgovarala sa Laslom Vegelom, on kažu da se to isto dogodilo u Mađarskoj, da nikog nemaju, da imaju tog Orbana i Hortija i da su ljudi tamo isto potpuno očajni, zato što on vraća čak i Drugi svetski rat i fašiste. Pa, ja mislim da ovi to neće raditi, da vraćaju sad te Miloševićeve ideje i tako dalje, naročito ratova tu neće više biti, a koliko će oni biti efikasni u pogledu rešavanja problema, ja tu ulažem sumnju. I da je ova druga ekipa napravila Vladu, isto bi sa Dulićem bio Krkobavić i tu bi takođe bio Dačić sa tim ministarstvima i Mrkonjićem, to bi ustvari, manje više bila jedna ista pesma. S time što ja smatram da se Tadić nikad nije ni kvalifikovao, ni tražio to premijersko mesto, jer on nije morao da ide na ovaj treći mandat, ako je mislio da bi mogao biti premijer. Ja mislim da to njemu nije odgovaralo, da je on više voleo da upravlja iz senke Vladom i drugim delovima vlasti, kao što je sudstvo, nego da preuzima direktno odgovornost za sve to, niti je on dovoljno, kako da kažem, agilan da je mogao da ga interesuje neki Zakon o šumarstvu, jer Vlada, to je potpuno jedan rudarski posao u kome mora da se radi na jedan potpuno drugi način. I zbog toga, kada govore o Đinđiću, on je bio posvećen tom poslu i možemo to da kritikujemo, ali da je on tome bio potpuno posvećen. Pa sad toga koga smo imali, tu neku alternativicu koja nam se pojavila posle 5. oktobra, mi smo to likvidirali i sada ustvari, nemamo alternative.
Verujem da tu nakakvih zaokreta u pogledu Evropske unije neće biti i do sada je Srbija išla zaista veoma sporo, ovaj status kandidata, mi ga inače nismo ni zaslužili, one neke promene koje su očekivane, to su podvalili, napisali su da smo to izvršili, pa su onda te kontrole sudske reforme utvrdili da je sudska reforma bila potpuno fingirana, a ovo o ekonomskoj situaciji, ja ne verujem u Dačićeve ekonomske ideje, a ne verujem ni u Dinkićeve ekonomske ideje. Ja sam sad gledala šta se dešava u tim drugim društvima koja su slaba društva, u kojima vladaju te sumanute ili religijske ideologije ili nacionalističke ideologije, kao što je naš slučaj, pa rešavamo to nacionalno pitanje vekovima već – ta društva veoma teško stvaraju alternative.
Tek kad je umro Tito, mi smo ostali bez alternative. Onda su napravili ono suludo Predsedništvo, neka rotacija na godinu dana, gde su se smenjivali i onda smo mi ustvari odmah upali u krizu i nikada nismo napravili alternativu Titu. Gde je bila alternativa Titu? Što nije bio neki novi Tito posle, nego nema. Uspeli smo Miloševića, da mu nađemo alternativu, ali u kome? U Koštunici. Dobro, ali je onda se tu pojavio i Đinđić, ali smo onda upali u sukob dve koncepcije i taj sukob se veoma tragično završio. Onda smo otišli u taj ponor sa Koštunicom i sada smo, ovi su svi ljudi postali još od devedesetih godina i Dačić i ovi drugi, a da vam kažem i Demokratska stranka, svi su oni jedni isti ljudi. Znači, ne samo što su iste stranke, nego su isti ljudi. Jer vidite, u tim drugim zemljama, naravno ima i nekih novih stranaka, ali te neke noseće stranke, Socijalistička partija Francuske, Sarkozijeva stranka, znači to su stranke koje postoje već dugo. Oni stalno moraju da imaju taj protok ljudi, gde stranke žive iznutra, one biraju nova rukovodstva i pripremaju se da budu projektori šta će biti sledeće četiri godine, izlaze spremni na izbore, ovde nema ni plana ni programa ni sa jedne ni sa druge strane.
Tako da, kako da vam kažem, ja ostajem nekako hladna, to su ti isti ljudi, oni se čas iskombinuju, kao ona igra, onaj žiroskop kad pomerite, ono se napravi jedna kombinacija, okrenete malo ovako ruku, onda se napravi ova druga kombinacija, tako da nema tu nekih velikih očekivanja, ali mislim da neće biti ni nekih velikih iznenađenja. Neće oni sada da krenu u ratove, neće se naoružavati da krenu prema Bosni ili bilo gde, ja jedino što brinem sa ovom Vladom, da li će oni pokušati da se vade iz tih dugova, da li će oni pokušati da to vrate tako što će Dačić ustvari da ponudi Rusima EPS i Telekom. To bi bilo jako loše, zato što bi to dalo suviše veliki uticaj Rusa, a već drže oko tog Kosova i tu su, kako da kažem, uhvatili Srbiju za gušu. Videli ste da su ustvari napravili diverziju sa Jeremićem, znači opet Srbija i Rusija preko Jeremića i Lavrova, prema tome, da li bi eventualno sa ovom Vladom nešto više porastao taj ruski uticaj, oni ne mogu da odustanu od nekog evropskog puta, ja mislim da će oni čak i da se potrude da malo pokažu da od tog odstupanja nema i ja mislim da tu ustvari ne moramo da očekujemo nekakve velike, bitne razlike između jedne i druge Vlade. Šteta je da nismo dobili, ali kad nemamo, nekoga ko bi izašao i kazao, ovde mora sve da se menja, da se vidi da tu neko razume situaciju i da počne da menja taj okoštali sistem i partokratije i svega toga, znači te dezorganizacije, korupcije, tako da nazovem, pokvarene države, ali ja ne verujem da će to ovi da rade, kao što ni oni nisu radili.Ovi su ustvari, u odnosu na Koštunicu, koji je izmislio celu tu feudalnu Vladu i taj način vladanja, Demokratska stranka je to teško produbila, e sad, da li će oni da nastave sa tom metastazom ili će negde da je zaustave, lično ne verujem, ja ne očekujem nikakve velike promene.
Znate šta, ja neki put razmišljam, kada bih živela u Americi, meni bi vrlo teško bilo da ti republikanci i ti strašni konzervativci, te biblijske države, takođe dobiju vlast. I onda ja sad kad vidim da taj republikanski kandidat Romni dobija, ja bih se ubila. Kao moja prijateljica Đuli Boston, koja mora to da gleda. Naravno, šta je različito u tim društvima? Oni imaju izgrađenu celokupnu infrastrukturu i promene na vrhu države slabo prodiru u te srednje delove. Ne utiču, kao što je kod nas bilo poslednje četiri godine, da se ceo sud izmesti i da sudije počnu da putuju. Znači ta infrastruktura, silne te neke institucije, one ostaju praktično nedirnute. Ali mi smo stalno pred tim zadatkom da taj srednji infrastrukturni deo društva, znači taj normativni, institucionalni deo društva izgradimo i da se na tome počne temeljiti, pa se vi tamo na vrhu menjajte, ali mi živimo u jednom sređenom društvu ili relativno sređenom društvu, a sad tu promene vlasti nigde ne budu neke velike promene. Ali promenu u tome što mi taj osnovni posao nismo izvršili. Znači, mi smo na tom ispitu pali. Mi smo to morali da izgradimo. Znači, neke osnovne elemente tržišta, da izbacimo te monopole, da izbacimo tu užasnu birokratiju.Ja sam slučajno u nekim poslovima videla zašto ovde neće niko da dođe. Ako neko nešto kupuje, on mu traži da overava Ugovor od pre 40 godina, zato što tada nije plaćen porez, a po Zakonu nije trebalo da se plaća. Ili ti sad ne treba, ali ti moraš da doneseš tu poresku prijavu, a taj privredni subjekt, taj koji je kupovao, je u stečaju više ne postoji. I kad imate takve prepreke, pa tu niko neće da dođe da se gnjavi. Da izmišlja lažne potvrde od pre 40 godina, e toga ima tako užasno mnogo.
Ja sad ne znam koje će oni poteze da povuku, ali obzirom da sve te ljude znamo, ja nemam nikakva očekivanja i, kako da kažem, ne potresam se nešto naročito mnogo, izuzev kažem tog psihološkog, ali već smo mi prošli kroz tu psihološku ujdurmu, znate, već sa povratkom Koštunice. Mi smo se prvo rasturili, mi smo vratili Koštunicu, to je bila restaruracija jer Koštunica je bio izgubio vlast. Nije bio ništa. Konkurisao je i drugi put, pa je postao premijer. On je znači sebe restaurirao. Nije restaurirao Miloševića, nego Koštuničinu vlast i njegov način. E sad, ja ne mogu da verujem da će sada Dačić pokušati da se seti šta je Milošević smišljao početkom devedesetih godina, pa da će to da radi. Ja mislim da se to neće dogoditi i da će on prosto da nastavi to isto što se ovde događalo, znači mi moramo da kažemo da smo bili totalno neuspešni. Pa ne možemo mi sad, šta da radimo. Lustracije nije bilo. Drugo, državne službe, Vojna obaveštajna služba nikad nije podlegla bilo kakvom čišćenju, niti je bilo ko imao snage. Niti je Boris Tadić to uradio, niti bilo ko. A onda su, da vam kažem, došle i do te uzrpacije čak i takvih službi. Da vi imate situaciju, da taj recimo Saša Vukadinović, koji je postao šef znači Obaveštajne službe BIA-e, on uopšte nikad u javnosti nije ni postojao, zato što je njegov resor preuzeo savetnik Borisa Tadića, preko onog Nacionalnog saveta za bezbednost – Miki Rakić je držao sve službe bezbednosti i sve je to stizalo u Kabinet i praktično je to bilo vođeno iz Kabineta. Oni su ustvari pravili i miniranje svih tih ključnih i državnih organa i institucija i najstrašnije i sudstva i drugo da vam kažem, mi nemamo više nikakvu slobodu.
Zašto se ta Demokratska stranka morala toliko obrukati i na tim nekim osnovnim pravima? Da li sad mi treba da se vratimo u neke sedamdesete, u neke osamdesete, u crne talase, da tražimo elementarnu slobodu izražavanja. Znači, ako ti imaš potpuno kontrolisane medije, ti si praktično uspostavio kontrolu nad mišljenjem, nad izražavanjem. Onda, stranke su užasno poltronske, pa tako verujte nije bilo devedesetih godina u tim strankama. Međutim, sad taj teror koji je zaveden u strankama, to su tipične staljinističke partije, gde kad uđe i gubitnik, onda aplaudiraju pet minuta predsedniku, posle toga nema nikakve rasprave, ne postavi se nijedno pitanje. U Demokratskoj stranci mi nismo čuli ni jednog čoveka da je tamo postavio pitanje, gospodo zašto smo mi izgubili izbore. Pa zar to nije normalno? E, kod nas to nije normalno. E sad, ako su sve stranke tako mrtve, onda ta projekcija budućnosti i mobilizacija koja je nužna, da bi dolazilo do nekakvih promena, da bi se stvarale nekakve alternative, to je sve ugušeno u korenu.
Ali, ja kad god čujem da Ameriku ne interesuje kako će ovde da se formira Vlada, a mnogi su rekli da im je vrlo teško da podrže Borisa Tadića zato što je izgubio izbore i da su rekli, pa dobro, pravite koju god hoćete vladu. E, to neinteresovanje za Srbiju je postalo dosta očito. Kao da je ta Srbija otkačena, pa ako stigne kad stigne, nema tu nekakvog velikog pririska i taj status smo dobili na jedvite jade, kao preko tih pregovora, kao neki su pregovori sa Prištinom bili, međutim, kao dogovorili smo fusnotu, pa se fusnota ne razume, pa šta će nam uopšte ta fusnota. Zajedničko kontrolisanje granica, da može saobraćaj normalno da se kreće, sve to nije uspostavljeno. Znači, mi smo to sklapali ali mi nismo ništa primenili. Tako da mislim da je Srbija dosta izgubila na tome, oni vide da smo se mi zapetljali i to naročito kada je reč o Kosovu, videli su da se mi ne držimo tih elementarnih dogovora. Ako su se dogovorili Tahiri i ovaj, zašto se to ne primenjuje. Pa eto, ne primenjujemo. Tako da mi se čini da postoji to neinteresovanje Evrope i to me malo podseća i na raspad Jugoslavije.
Naravno, ovo je bilo mnogo kompleksnije nego čitava današnja ova situacija, ali i onda je postojala ta ideja koja je mene uvek bolela jer sam na neki način volela Jugoslaviju. Kad su rekli da Jugoslavija više nije tako važna, bilo je prvo jedinstvo, pa onda ljudska prava, pa su sve stavili kao demokratija, a ovo jedinstvo, to je spalo na neko četvrto mesto. I onda su najedanput proglasili da ta država nije važna. A ja mislim da je to bilo strašno pogrešno. Ta država je bila užasno važna, jer sve ove godine koje smo mi protraćili su ustvari pokazale koliko je ta država bila važna i koliko užasno mnogo problema, potpuno druge vrste su svi morali da rešavaju, zato što to jeste bilo važno. E sad, ako ti to uzmeš i rasturiš, onda sad svi ti problemi istorijski i mnogi drugi, su se onda postavili pred sve njih. Ni Hrvatska danas ne može da rešava te probleme, a Srbija je natovarena njima i ne možemo da izađemo iz tih problema. A sad, kad oni kažu ne interesuje nas to srce tame balkanske, Srbija, Bosna, Makedonija, Kosovo, oni su sad ponovo rekli da ih to mnogo ne zanima, nego eto malo Kosovo, da tu srede, a ovo drugo, pa sad videćemo. E, čim mi nekog ne zanimamo, meni se čini da, a kad spadnemo na naše resurse unutrašnje, koji su izuzetno slabi, naše društvo je veoma zaostalo i kulturno i kako god hoćete i kad spadnemo na te naše resurse, onda se mi prilično sroljamo. Pogledajte, ta nebriga, dokle je dovela Bosnu. Pa ona nam je najbolji primer. Čak i kad imamo ljude koji imaju nekakva znanja, mi ih uopšte ne uključujemo, znači nema te interakcije, komunikacije između ljudi koji su u strankama sa onima koji su završili nešto, koji imaju znanja, pa da ta komunikacija stalno bude otvorena. Što stvarno signalizira da smo mi društvo u teškoj zaostalosti i da su tu potrebne velike dizalice, a ne znamo više gde da ih nađemo. Ne možemo da nađemo novac, nemamo kadrove, nemamo ljude, nemamo čemu se nadati.
Svetlana Lukić: Slušate Dejana Ilića iz Izdavačke kuće Fabrika knjiga.
Dejan Ilić: Demokratska stranka danas plaća cenu neurađene lustracije, nepročišćenog političkog prostora, nepovlačenja jasne linije sa onim što se događalo devedesetih i tu cenu prosto treba da plati. Ja mislim da je ovo najjevtinija cena koju su oni mogli da plate i mislim da je ovo najbolji mogući scenario za sve nas. Ništa se zapravo strašno nije dogodilo, nego su se prirodni saveznici ponovo našli zajedno. Dakle, mislim da sigurno neće izdržati ceo mandat, mislim da će naredne dve ili tri godine biti strahovito teške, mislim da će finansijski biti praktično gotovo pa neizdržive za najveći broj građana Srbije, ali to je nešto kroz šta moramo da prođemo. To je nešto u šta nas je gurala Demokratska stranka i sad je, zapravo za Demokratsku stranku idealno da kada dođe na naplatu to kako su oni radili, neće oni biti ti koji su direktno odgovorni. Dakle, izvukli su se u poslednjem trenutku.
Oni nemaju nijedan razlog u ovom trenutku da budu nezadovoljni. Oni zaista treba da sednu i da proslave ovo što se dogodilo i da kažu, evo bili smo glupi, ništa nismo uradili kako treba i još nećemo platiti cenu za sve to. Dakle, ovi ljudi neće moći da rade to kako treba, za dve do tri godine ćemo imati vanredne izbore i šta je sad posao koji Demokratska stranka mora da odradi? Pa prvo mora da skine ovo rukovodstvo. Zato što su loše radili, zato što su na kraju krajeva doživeli poraz na ovim izborima i zato što nemaju jasnu viziju kuda Srbija treba da ide. Mislim, ta priča, Evropa, Kosovo, to je jedna budalasta priča i oni moraju prosto da ponude jednu solidniju priču. Oni imaju dve godine da naprave ekonomske programe, da naprave kulturnu strategiju, da naprave obrazovne programe, da reše državno finansiranje. Kada za dve ili tri godine dođu na vlast, njih to ne sme da zatekne, kao što ih svaki put zatekne kad dođu na vlast.
Dakle, njih je zateklo i ovo što su sišli sa vlasti. Evo, sada da im kažemo jasno. Nemojte da budete iznenađeni kada se za dve ili tri godine raspišu vanredni izbori i kada dobijete te izbore, nemojte da budete iznenađeni, imajte spremne programe. Nemojte da čekate da onda počnete da radite reformu obrazovanja. Nemojte da čekate da onda počnete da osmišljavate programe u kulturi. Nemojte da čekate i da onda smišljate kako ćete da finansirate javne delatnosti. Nemojte da čekate da onda smišljate kako će vam biti ekonomska strategija. To radite sada. Ja mislim da oni imaju kapaciteta za to, ja mislim da ima ljudi koji su u stanju da urade. Evo, mi im se, ja ne znam da li se ti sa mnom slažeš, mi im se, bez ikakve nadoknade stavljamo na raspolaganje. Evo ja se spremam da radim sa kim god hoće tamo na kulturnoj strategiji. Ne sam, neka pozovu ljude koje misle da bi mogli da pomognu. Evo, ja ću da radim sa njima, ništa mi ne treba. Vi možete da im pomognete da osmisle program za medije. Kako da se osmisli javno informisanje. Dakle, praveći te programe, oni ponovo mogu da mobilišu ceo onaj sektor u društvu koji je inače po prirodi stvari za njih i koji su oni gurnuli od sebe protekle četiri godine dok su bili na vlasti, dok su mislili da mogu suvereno da vladaju ne znam koliko narednih godina. Dakle, uključujući sve nas u te nove programe, oni će zapravo mobilisati društvo.
I treba da bude potpuno jasno, oni nisu izgubili zato što su ovi drugi dobili više glasova. Nego su ljudi koji su njihovi glasači, odustali od glasanja za njih i ti te ljude moraš da vratiš. To nisu ljudi koji su prešli na drugu stranu. To jesu ljudi koji su ovaj put glasali za naprednjake. To su njihovi glasači koji su ostali kod kuće. Dakle, vratite te glasače. Kako ćeš da ih vratiš? Tako što pokažeš da imaš jasnu ideju šta ćeš da radiš kada za dve ili tri godine, u zemlji koja će biti u dubokoj krizi, a sigurno je da će biti u dubokoj krizi, ti imaš jedini rešenje i ti znaš kako ćeš tu zemlju da izvučeš iz krize. I meni je to idealan scenario. Ja, kako bih rekao, kada sam razmišljao šta će se događati, ja sam priželjkivao da se to dogodi. Ono što mene sad, u ovom trenutku, najviše plaši, to je prvo njihovo iznenađenje da se ovo dogodilo, njihovo nesnalaženje u ovoj situaciji, njihova, ja ne znam, egzistencijalna zavisnost od vlasti i sad se ja pitam u kakvim su to oni aranžmanima kada tako teško silaze s vlasti. Šta to njima može da se pronađe? Čega se to oni plaše ako odu u opoziciju? To sad mene brine jer to onda, ovaj scenario koji ja iznosim, to ovaj scenario dovodi u pitanje. Ako oni zaista imaju nekakve probleme, ako su oni radili neke stvari koje nisu dozvoljene i ako se oni sada boje da će to biti otkriveno, e onda imamo ozbiljan problem. I onda ovo što ja pričam, prosto je neka deseta priča i onda ćemo mi gledati nešto što je mnogo ružnije od ovoga što ja sada iznosim. Ali ja nekako ne želim u to da verujem. Ja recimo, pa dobro i ako neki ljudi jesu, pa nek ih sklone. Šta ima veze. Pa mislim, zar nije to dobro da se dogodi.
I druga stvar koja me plaši, neka vrsta resantimana, neka vrsta osvetoljubivosti. Gledam vesti danas i sve i onda se kaže, ne znam, Tadić je valjda rekao Đilasu, e sad da raskineš koaliciju na gradu sa SPS-om, ovaj je rekao, e neću. Dakle, ideja, zašto bi raskidao, šta sad? Šta ćeš, da kazniš SPS? Pa čoveče, Dačić ti je učinio uslugu. Ja sam stvarno mislio da je Dačić pametniji. Ja sam zaista mislio da je Dačić dovoljno pametan, da će ući u vladu sa Demokratskom strankom, da će razoriti Demokratsku stranku na duge staze i da će onda sebi zapravo utabati put da vlada narednih deceniju ili dve. Otprilike, to je bio najgori scenario po sve nas. Samo da je bio malo strpljiviji, da nije poleteo za vlašću ovako kako je poleteo. Meni je super što je on pokazao to svoje loše lice odmah. Ja sam očekivao da će on to pokazati u sledećem mandatu. Ne, on ga je pokazao odmah, jer nije odoleo iskušenju. I to je super. To je dobro za nas. To je bilo idealno za Tomislava Nikolića i za Ivicu Dačića. Kako bi oni nas iznenadili, kako bi nas zapravo doveli u ozbiljan problem. Tako recimo, da tebi ponude mesto ministra za informisanje. Ti da budeš ministarka za informisanje i šta ćemo sad. Toga sam se ja bojao, tih neočekivanih stvari. Da oni kažu, evo mi smo shvatili gde smo pogrešili. Evo, mi smo shvatili šta su prave vrednosti. I onda počnu da povlače te ljude. Naravno, ti ljudi bi rekli, mi sa vama, nikada. Ali bi oni rekli, je li nećete sa nama, mi smo hteli sa vama, vi nećete sa nama, mi moramo da se oslonimo na ove ljude koji hoće sa nama. Ti vidiš, u kabinetu Nikolića, sedi onaj čovek sa Pravnog fakulteta koji je rasterao profesore. Znači, oni se apsolutno nisu promenili. Mi znamo sa čim igramo kad igramo protiv njih. I to je fenomenalno. Dakle, oni su predvidivi, mi tačno znamo da oni nisu u stanju da urade, jer prosto pokazuju da se oslanjaju na iste ljude i da koriste iste obrasce koje su koristili ranije. Dakle, to je sve idealno. To je sve fenomenalno. Znači, sa njima znamo šta će biti i realno je da neće izdržati ceo mandat. E sad, da li mi znamo šta će biti sa Demokratskom strankom i naravno, sa LDP-om koji je negde po prirodi stvari saveznik Demokratske stranke.
Ideja da se prave nove stranke u Srbiji, danas je potpuno besmislena. Dakle, to nema blage veze. Prosto nema vremena, ne mogu da se pokupe ljudi, ne mogu da se organizuju, dakle, to je besmislena priča. Mi imamo dve stranke. To su Demokratska stranka i LDP. Mi moramo sada da vršimo pritisak na njih da se oni uozbilje. Ja sa tim nemam nikakav problem. Dakle, govorim kao da sam ja neko ko je poželjan za bilo šta na ovom svetu. Ali evo recimo, pretpostavimo da možda, to jeste tako, zaista, sve što mogu, sve što znam, sve što imam je stavljeno na raspolaganje. I siguran sam da svi, ali apsolutno svi koji ovaj put nisu glasali za njih, a nisu glasali zato što su loše radili, da su apsolutno spremni da sad zajedno trpimo posledice tiho i da zajedno popravimo to što se dogodilo. I ne vidim šta je u tome loše. Zapravo mislim da smo u idealnoj situaciji, da nam se sada pruža šansa za novi početak.
Ja mislim da ti u životu malo kada imaš šanse za nove početke. Sticajem okolnosti, znaš ima, pošto hajde, ima u književnosti taj Geteov Faust, pa kao deo sam one sile koja teži zlu, a stalno čini dobro. E mi smo sad u toj situaciji. Dakle, ovi zlikovci su nam učinili uslugu i mi ne treba da se bojimo, ne treba da smo zbunjeni, ne treba da ne znamo sad šta ćemo sa sobom, da kažemo hvala i da uzmemo da prigrabimo tu šansu i da sad odradimo posao kako treba. Biće strašno zanimljivo gledati da li Demokratska stranka ima trunku demokratskih kapaciteta. Da li Boris Tadić ima trunku ljudskosti. Sad vrlo biram reči. Ne kažem da li je pametan, ne kažem da li je vešt političar, dakle, da li ima trunku ljudskosti. Čoveče, sve si zabrljao. Skloni se. Nemoj da stranku uvlačiš u sukobe. Nemoj da praviš razdor u stranci. Sad ti je potrebno da stranka funkcioniše najbolje moguće. Otvori prostor da se ljudi takmiče. Drugi u Demokratskoj stranci, da se izabere novo rukovodstvo, da krenu ljudi da rade. Dakle, to bi bilo idealno. Ja nisam siguran da će to da se dogodi. Ja mislim da ćemo mi sada imati jedan sukob u Demokratskoj stranci i da će se oni tući neko vreme, izgubićemo recimo par meseci na to. Ja mislim da mi nemamo nedelju dana za gubljenje.
Dakle, bukvalno, danas Demokratska stranka mora da napravi strategiju za uzimanje vlasti na sledećim izborima, koji će biti vanredni sa potpuno kompletiranim programima za sve segmente društva. Oni mogu da kažu LDP-u, kao što i treba to da im kažu. Znači, LDP bi morao da se okane tih svojih zabluda, da su oni velika stranka i da oni mogu da dobiju ministarstva poput ekonomije, unutrašnjih poslova, vojske i takvih gluposti. Oni to nikad neće dobiti. Dakle, jasno je da LDP mora da radi u onoj sferi koja se ovde oduvek smatrala manje bitnom, a zapravo je oduvek bila najvažnija, to je obrazovanje, kultura, informisanje. Dakle, LDP će odigrati onu ulogu koju je Građanski savez odigrao 2000. i dobiće one resore koje je praktično dobio Građanski savez, koje je dobro iskoristio Građanski savez kada je u Vladi Zorana Đinđića i učestvovao u vlasti. To će biti uloga LDP-a i sasvim je logično, LDP i jeste, šta god neko mislio o tome, nije on nastao iz Demokratske stranke, on je zapravo progutao Građanski savez i mora da uzme ulogu Građanskog saveza, jer to je ono što u ovom trenutku Srbiji nedostaje. Srbiji u ovom trenutku nedostaje Građanski savez. Mi ga ne možemo napraviti ponovo, ali LDP mora da odigra tu ulogu. I oni, ako su iole svesni i ako iole umeju da misle, moraju sebi da kažu, možemo mi da budemo ambiciozni koliko god hoćemo, možemo mi da o sebi mislimo šta god hoćemo, ali mi u nekim pregovorima narednim sa Demokratskom strankom, ne možemo da polažemo pravo na te neke resore koje uvek uzima najjača stranka. Ja mislim da najjača stranka uvek treba da uzme resor obrazovanja. To je moje mišljenje. Ali, kako ja sad to nekome da objasnim. Nema veze.
Dakle, I LDP će to dobiti. Dakle, LDP treba da kaže, dobro. Sada treba da sklope koaliciju LDP i Demokratska stranka i da kažu, ljudi, mi preuzimamo na sebe ove sektore, vi preuzmite na sebe ovaj sektor. Mi vam spremamo programe za ovo, vi spremajte za ovo drugo. Da napravite ono što se zove Vlada u senci i da sve vreme, kad ovi budu grešili, da oni kažu, evo trebalo je da uradite ovo. E ovde je trebalo da uradite ovo. Dakle, to bi bio jedan ozbiljan politički projekat. Ovo je tako genijalna šansa za Srbiju, da postane preko noći ozbiljna država, sa ozbiljnom opozicijom, koja ozbiljno kritikuje lošu vlast i koja zna šta treba da radi kada dođe na vlast. Dakle, mi smo u idealnoj situaciji u ovom trenutku. I to nam se desilo potpuno slučajno. Ni jedan akter na političkoj sceni nije težio ka ovome i sad nam se to dogodilo. Samo je ključno pitanje, hoće li oni uspeti da sklone glavnog aktera, a to je Boris Tadić. Sa kolikom će štetom proći to njegovo sklanjanje i da li će Demokratska stranka iz toga izaći kao stranka sa jasnom vizijom ili će opet doći rukovodstvo koje je bilo dovoljno vešto, onako kako se ovde kod nas shvata politika, šibicarski vešto. Da skloni jednog, da zauzme njegovu poziciju i da mu to, tom nekom novom, bude jedini cilj. To je takođe nešto čega treba da se plašimo. Dakle, stvar politike nije da ja dođem na neko mesto moći i da to mesto zloupotrebim za vlastite svrhe. Politika je nešto što se tiče javnog interesa, nešto što se tiče opšteg dobra. Dakle, Demokratska stranka mora da pokaže u naredne dve do tri godine, da je stranka koja vodi računa o javnom interesu, dakle da je stranka koja vodi računa o opštem dobru. To ćemo videti da li oni to jesu ili nisu, po tome kako će se odvijati ta unutrašnja borba u stranci, kako će se sklanjati Boris Tadić, kojim će argumentima on braniti tu svoju poziciju, a kojim će argumentima neko napadati njegovu poziciju, sa kojim argumentima će neko doći na njegovo mesto. Dakle, sve će biti vrlo jasno i sve će biti vrlo jasno vrlo brzo.
Za sad smo imali ludu sreću i nekoliko uslova da se Srbija zapravo trgne i da krene u nekom drugom smeru smo ispunili. Ispunili smo ih iako smo potpuno beslovesni i ako ništa ne znamo, sve nam se dogodilo. Sledeći korak je, dakle, izbori u Demokratskoj stranci. To je sve. Uopšte nije bitno šta će da radi ova Vlada. Ovi ljudi su nebitni. Ovi ljudi su prosto napravili, ja mislim da je Ivica Dačić napravio sudbonosnu grešku i da je on zapečatio svoju političku karijeru. On će biti još dve ili tri godine ovo u čemu on uživa, baja na političkoj sceni i posle će da nestane. Dakle, oni su potpuno nebitni. Oni su već sad istorija. Kao što je Boris Tadić bio istorija pre par meseci. Potpuno je bilo jasno da je on istorija. Dakle i ovi ljudi su postali istorija, jer su donosili pogrešne odluke. E sad, za nas kao građane Srbije, bitno je šta će se odigrati u Demokratskoj stranci. I to je strašno zanimljivo. Svi će gledati ka Vladi. Svi će gledati, a zapravo svi treba da gledaju ka Demokratskoj stranci i treba da se vrši pritisak, ne na Vladu, ne na predsednika, jer su oni beznadežni. Pritisak mora da se vrši na Demokratsku stranku. I cela javnost, ona koja misli i svesna i sve, mora da vrši pritisak na njih. Mora da se opamete i da počnu da rade ozbiljno.
Ako ti izbori unutar Demokratske stranke prođu onako kako se ja nadam da će proći i ako mi dobijemo posle mesec dana, kada se formira to novo rukovodstvo Demokratske stranke, ako oni izađu sa jasnim planom i krenu da mobilišu i taj takozvani nevladin sektor i političke aktere koji su ostali na toj njihovoj strani, to smo samo mogli da sanjamo. Sad smo u situaciji da se to dogodi. Da li će oni iskoristiti tu priliku, ja iz nekog neobjašnjivog razloga verujem da hoće. Ako je ne iskoriste, prosto smo gotovi. Ja nešto ne mislim da smo gotovi. Ali da će biti teško naredne dve godine, da će se živeti užasno teško, to nema nikakve sumnje. Demokratska stranka između ostalog, treba da da ljudima nadu. Treba da kaže, morate da opstanete, morate da preživite, mi ćemo pomoći koliko možemo, ali mi vam garantujemo u sledećem krugu da stvari kreću na bolje. Ja ne očekujem da će biti neki veliki socijalni potresi, jer kad imaš ove na vlasti, ne možeš da imaš socijalne potrese. Ljudi su vrlo pronicljivi. Ljudi znaju da mogu da vrše pritisak na stranke koje su demokratski opredeljene. SPS i naprednjaci će non stop zveckati oružjem i silom. U to nema nikakve sumnje. Provociraće svaku moguću krizu, svaki sukob. Dakle, potpuno je jasno u šta ulazimo i kako bih rekao, na to prosto treba da se spremimo i da vidimo šta će se događati na ovoj drugoj strani. LDP takođe može da odigra onu ulogu u kojoj je sve vreme igrao Građanski savez, kada je trebalo organizovati ljude i suprotstaviti se lošoj vlasti.
Ja mislim, ima još jedna stvar koju ljudi ne pominju, ja mislim da je idealna stvar da se oslobodimo konačno Dinkića. Dakle, imaju dve osobe koje moraju da izađu iz tog opozicionog bloka. To su Vuk Drašković i Mlađan Dinkić. Vuka Draškovića ne znam kako ćemo da se rešimo, pošto je čovek neverovatan, ali Dinkića smo se izgleda rešili, opet ne zaslugom nikoga ko je bio pronicljiv, pametan, nego prosto je on sam ispao glup. Mislim, on nema šta da traži tu. Meni je potpuno nejasna njegova odluka da bude u svemu tome, izuzev da možemo da se pitamo da li on možda nosi nešto u svom paketu zbog čega je prinuđen da non stop učestvuje u vlasti po bilo koju cenu. To je sad pitanje koje se postavlja. Za sve njih se postavlja to pitanje. Koliko ste vi zapravo ucenjeni da učestvujete u vlasti ili da po svaku cenu gledate da izbegnete bilo kakav ozbiljan sukob. Znači, ako se Boris Tadić bude borio za mesto u Demokratskoj stranci po svaku cenu, mi onda možemo da znamo da ili on ili njegovi saradnici nose nešto vrlo gadno u svojim prtljazima i da će zapravo, Boris Tadić ostati na čelu Demokratske stranke da bi od nje učinio bezazlenu opoziciju, jer će u dogovoru sa ovima da ga ostave na miru. To je jedino što mi možemo, pa on nema drugog objašnjenja zašto bi se borio za mesto predsednika u Demokratskoj stranci. Dinkića smo se rešili, što je idealno, jer svi se sećamo kako je Dinkić rušio jednu demokratsku vladu, pa sledeću demokratsku vladu, pa čak i ovo sada, dakle to sve znamo kako on funkcioniše i super je da ga sklonimo više, da ga nema. Dakle, sve je idealno. Nekako, sve se dogodilo.
Demokratska stranka ne sme da ide, da bude osvetoljubiva, ne sme na mestima na kojima misli da ima moć, da sad kažnjava one za koje misli da su ih izneverili, ali su im zapravo ti učinili uslugu, naprotiv. Svuda gde su postigli dogovore, treba tih dogovora da se drže. Ja čak očekujem da će ovi drugi da se zapravo dogovaraju, pa ako budu mogli da sklone Đilasa sa mesta gradonačelnika, ja mislim da će ga skloniti. Pa šta? Ništa strašno. Ali ne treba Đilas da bude taj koji će nekog da sklanja. Ja mislim da, ako je istina da je vođen taj razgovor, ja mislim da je on odgovorio dobro. Mislim da je to bio dobar odgovor. Zašto bi to radio. I zaista zašto. Tako da, sve mi se čini, dakle ovako kako ja gledam stvari, stvari se dobro razvijaju, mi smo dobili novu šansu i ponovo sve zavisi od nas. Ponovo su se podelile karte. Ova podela karata je mnogo bolja za nas i sad samo treba da vidimo ko će da igra sa naše strane stola. Ja mislim da je to sad glavno pitanje i da tu treba da se vrši najjači pritisak, a ovo ostalo prosto, to je kao vremenska nepogoda. Moramo da se skupimo, izdržimo dve, tri godine i onda ponovo dođemo na svoje i sve će biti uredu.
Taj dogovor koji smo mi sklopili sa njima 2000. je izneveren. Ja uopšte ne mogu da verujem da dva puta za redom, pri tom imaš tu ludu sreću da ti se ponovi ta situacija, da ćeš ti ponovo da izigraš taj dogovor. Ja mislim da će ovaj put, svi koji budu donosili odluke, svi koji se budu bavili tim poslom, biti mnogo ozbiljniji. Jer ovo iskustvo, od ovih 12 godina je dragoceno. Ne zato što je dobro, nego zato što je loše. I sad smo dobili novu šansu. Ja ne znam. Pazi, ako je ne iskoristimo, pa neka nestane. Neka ode sve dođavola. Mislim, što bi se onda više i sekirali. Nemamo kapaciteta da uradimo ništa dobro, onda neka bude loše. Nema veze. Mi smo dovedeni, nas je istorija, zato što smo imali ludu sreću, dovela ponovo u priliku da oblikujemo sopstveno društvo. Ako neko ne vidi da nam se to dogodilo, ako Demokratska stranka ne vidi da joj je pružena još jedna šansa, da sačuva tu poziciju ključne političke stranke za sudbinu Srbije, pa onda ne treba ni da postoje. Neka se raspadnu. Neka nestanu. Nije bitno. Ja sam, kako bih rekao, skoro pa ushićen, kakva nam se istorijska šansa pruža.
- Melody Gardot – So we meet again
Svetlana Lukić: Poslednji sagovornik Peščanika je advokat Srđa Popović. Kako Vam se čini ovaj rasplet događaja?
Srđa Popović: Moram da se vratim na argumentaciju belih listića. Pustimo sada sam čin glasanja nevažećim listićima. Ali ta argumentacija je i o tome govorila, da tu nemate između čega da birate, da je tu formirana jedna politička klasa, da će se oni uvek između sebe dogovoriti da se politika koju budu vodili, neće razlikovati mnogo ni kod jednih ni kod drugih i da ustvari ta dihotomija između tobož Demokratske stranke, koja je proevropska, demokratska i tih drugih stranaka koje drže taj nacionalizam i dalje u srcu, da je to jedna lažna dihotomija. Ocenjujem sve ovo što se dogodilo, uključujući i ovaj period sklašanja Vlade, kao jedno veliko padanje maski, koja je ustvari pozitivna. Jer je ovo društvo živelo četiri godine u konfuziji koju je stvarala Demokratska stranka i ne vidim zašto sada toliko zgražanje, ako je Dačić bio proglašen za Najevropljanina. Pa najevropljanina smo dobili za mandatara. Šta se sad toliko čudite? Dodiku su po ukusu bili i Tadić i Koštunica, sad vidimo i Hadžić. Tu su sve te tobožnje razlike među njima, što kažu Hrvati, hinjene. Oni možda računaju na različite delove biračkog tela i svak zavodi svoj deo biračkog tela kako mu je zgodno, ali ustvari među njima nema velikih razlika. Ono što može sad da se desi, čemu se ja nadam, da ćemo najzad imati neku principijelnu opoziciju. Ono što smo gledali te poslednje četiri godine, kako je Demokratska stranka prala prvo Nikolića, pa kako je posle sklapala nacionalno pomirenje sa Dačićem, sve pod tom jednom parolom, kojoj uopšte ne verujem, pa ljudi se menjaju. Ljudi se ne menjaju. Mogu ljudi da se menjaju, ali svaki ima neku odgovornost za svoj prethodni život. I u ličnim odnosima, pa ne možete vi nekog ko vas je 15 puta izigrao i prevario, na reč da mu poverujete da je on sad nešto drugo, zato što mu je sad interes da se takozvano menja. Nije bilo snage, sad se više i ne priča o tome, za taj 6. oktobar. I danas smo u 4. oktobru. Dokle nas je doveo taj kukavičluk Demokratske stranke, koji proističe delom iz njihove ambivalencije, o tome smo pričali, koja postoji od njihovog nastanka, doveo je dotle da su ove stranke bivšeg režima uspele da ih izigraju i da se vrate na vlast. I mene to podseća, možda zato što je ta tema meni bliska, na način kako je Legija prešao na stranu Demokratske stranke i naroda. I u Demokratskoj stranci uvek ima nekoga ko će u to da poveruje, ko će posle morati da plati veliku cenu za tu naivnost. Tadić se pokazao izrazito netalentovanim političarem, čovek koji nije mogao da shvati šta se događa ispod površine, a možda nije ni hajao. Ili je možda toliko verovao u svoju harizmu, da će on svakoga obrlatiti i dobiti na svoju stranu. Pa neće. Na Dačiću se lepo vidi da je ovo za njega strašno sladak trenutak osvete i ja mislim da on uopšte nije ni razgovarao sa Demokratskom strankom, nego da ih je ovih dva meseca kažnjavao, terao ih da mu se udvaraju, pa da on postavlja razne uslove koji mu padnu na pamet. Ne može Čeda, ne može ovaj, ne može onaj, ustvari je svrha tog oklevanja i odugačkog pregovaranja, bila samo da ih isponižava. Moram da kažem da je uspeo u tome. Ovo je veliki trijunf nacionalizma i veliki korak nazad. Ono što je dobro, to što mislim da ovo nije nikakva nova situacija, ona je bila samo spinovana i lakirana u tom kukavičluku Demokratske stranke, sad su stvari jednostavno izašle na videlo. Sad je samo pitanje da li će svi iz toga da nešto nauče ili neće. Pre svega, mislim na Demokratsku stranku. I tu se slažem sa Živkovićem, kad je kazao, u tu Demokratsku stranku je mnogo investirano, to je bila glavna nada koja ovde postoji od devedesete. Njihova odgovornost za to je strašna, što su to sve uspeli da proćerdaju, ali možda ovakav dubok i težak poraz njima pomogne da o tome razmisle i da se pripreme za ono što je taj neki konačni obračun, jer taj obračun ovde nikad nije nastupio.
Svetlana Lukić: Danas su se nekako poklopile dve, tri vesti koje sam videla. Jedna je, naravno, Dačić kao premijer, mogući ministar vojni Pelević i sad ta cela garnitura. Patrijarhov govor u Gračanici i o Kosovu, kao srpskom Jerusalimu, o tuči i ranjavanju na granici sa Kosovom i ovo što ste maločas pomenuli, a to je da Dodik daje orden Koštunici, a onda obojica idu da dobiju orden sa Bećkovićem od Kusturice.
Srđa Popović: Sve je to posledica čitava dva ciklusa Vlade Demokratske stranke. Da li je bilo genocida ili nije bilo genocida, oni o tome ne mogu da se odluče. Četiri stuba spoljne politike. Pa to su sve bile takve budalaštine i takve koncesije koje uopšte ne vidim da su bile nužne. Ta priča o dva bola, pa zar oni ne čuju kada Dačić kaže, nedavno je to kazao, da je ovo prilika da se ispravi nepravda 5. oktobra. Pa kad donose onu rezoluciju o Kosovu, Dačić ustane i kaže, ne znam što ste nas rušili, vi vodite našu politiku. Tačno, u pravu je. Na to se stalno ukazivalo i to su naročito radili ti prokleti navodni intelektualci, na koje su se oni toliko ljutili, a bolje bi im bilo da su umeli da čuju. To ih je stiglo danas. I sada, umesto da se ljute na sebe, oni se ljute na ljude koji su ih kritikovali da spreče da se ovako nešto dogodi. Ako gledamo iskustvo, ne verujem da će nešto da nauče, ali moram da se tome nadam jer to stvarno jeste ta jedina linija po kojoj bi nekako mogli da počnemo da isplivavamo iz ovoga u čemu smo neprekidno dvadeset godina.
Svetlana Lukić: Kada sam spomenula ovoga Pelevića, Arkanovog prijatelja, meni se činilo da kad gađaju bele listiće pre svega, ljudi kažu, pa kako vam je bolji Pelević nego Šutanovac.
Srđa Popović: Ne vidim uopšte u čemu je problem ako Tadiću nije bio problem da ide sa Palmom u koaliciju. On je čovek Arkanove stranke. Kad je njegovo pravosuđe bilo ovako blagonaklono prema Svetlani Ražnatović, to je sve pripreman teren, to je sve rađeno iz straha da ne izazovete slučajno neraspoloženje kod Dačića i Tome Nikolića. Sve je zato rađeno. Tako da ja ne vidim da se nešto novo dogodilo. Vidim samo da su te maske pale. Ne mogu da shvatim da u Demokratskoj stranci neće konačno razumeti gde je vodila ta njihova tobožnja pomirljiva politika, ustvari jedna kapitulantska politika, koja je dozvolila nacionalistima, koji od početka gledaju kako će da se vrate, da se namire i da se osvete. Sad vidim da i Miladin Kovačević traži od Nikolića da ga pomiluje. Što da ne. Oni se razlikuju jedino po tome što je ona prošla Vlada dala milion dolara, a od ovoga se traži pomilovanje. Pa dobro, pa to je slična politika.
Svetlana Lukić: Dali smo milion dolara, ali oni su ga suštinski i pomilovali.
Srđa Popović: Tako je.
Svetlana Lukić: Nedostaje još samo ovaj formalni gest.
Srđa Popović: Ovo je rehabilitacija.
Svetlana Lukić: Maločas kada ste rekli da bi ovo simbolički moglo da se nazove povratak u 4. oktobar. Šta bi u tom slučaju mogao da bude taj idealni 5. oktobar?
Srđa Popović: Mislim da će ovo osvešćivanje da potraje. To je jedno, drugo, ja ne zavidim ni jednoj vladi koja u ovom trenutku stupa na scenu, mislim da će biti vrlo teška zima, ali treba samo da se vratim na još jedan trenutak na tu kampanju i na ove zaplete oko stvaranja Vlade. Oni su se svi, cela ta politička klasa, kako je ja zovem, strahovito iskompromitovali. U kampanji nije bilo reči ni o jednom značajnom pitanju. Ni o ekonomskoj situaciji koja je samo lakirana, niti je bilo reči o tome šta oni hoće sa tim Kosovom konačno, ni o odnosima sa Republikom Srpskom, sa tim podržavanjem Dodika, koji je ustvari jedan separatista. A onda, kada su izbori završeni, pokazalo se ono što su beli listići argumentovali od samog početka – ma ne, tu može svak sa svakim. Za koga vi to glasate? I ja sam mislio, svi ti ljudi koji su glasali i koji su zamerali nama belim listićima što smo neodgovorni, šta su oni dobili tim glasanjem. Da li oni znaju uopšte šta su dobili, kad se sad pokazalo, kad su prebrojani glasovi, da njihovi glasovi nemaju nikakve veze. Biće onako kako se oni dogovore. Ko je dobio izbore, nije dobio izbore, sve to nema veze. Oni ulaze u te, neću da kažem ni neprincipijelne koalicije, jer tu niko ni nema tu nikakve principe, nego je to isključivo jedna podela plena oko koje se oni nadmudruju i pogađaju i koja na naše živote apsolutno neće imati nikakvog uticaja. To je problem, što mi ovde ne možemo ni da zamislimo odgovornu vladu, koja bi društvo vodila u neka bolja vremena. A pojavio se taj Fiskalni savet sa jednom ubedljivom analizom i sa jednim vrlo logičnim i neizbežnim paketom mera. Onda su se iz Demokratske stranke javili da nas umire da oni te mere neće preduzeti jer znaju da mi to ne volimo, ne objašnjavajući pa dobro, nećemo ovo, ali postoji nešto drugo. Šta ćete vi uopšte da uradite? Oni o tome uopšte ne govore. A to se pitanje postavilo i ovima ljudima iz Fiskalnog saveta i oni su kazali, ne postoji ništa drugo. I sad kad se vi javite i nudite se da vodite zemlju i kažete, mi te nužne mere nećemo preduzeti jer smo populisti, a ne možemo da vam kažemo šta ćemo drugo preduzeti, jer ne znamo ni sami, nego ćemo ovako da vozimo kao i do sada, da plivamo po površini, pa nešto će valda biti, pa ćemo tražiti pomoć od Rusije, pa ćemo tražiti pomoć od Evropske unije, to je jedno strahovito bespomoćan i debilan stav prema problemima. Želja da se uopšte o tome i ne priča.
Svetlana Lukić: Šta bi onda bilo idealno da se uradi da bi se došlo do, recimo, reprize 5. oktobra, u smislu suštinskih promena.
Srđa Popović: Mislim da je dobro što će iz Demokratske stranke izaći mnogi ljudi koji su najciničniji bili tokom sveg ovog vremena. Da li to znači i da će većina da izađe, ja ne znam. Ali neki će sigurno da izađu, tako je to u Srbiji kad ste na vlasti, imate mnogo prijatelja, kad padnete sa vlasti, gotovo je sa tim. Drugo, ja tome pridajem možda preterani značaj, ali ta Demokratska stranka umesto što se tako naljutila na svoje kritičare, kada se sad nađe u opoziciji, mogla bi možda da shvati da je civilno društvo njihov najbolji saveznik. I da ne vode rat sa tim civilnim društvom i da se otresaju, nego da pokušaju da odatle crpe najviše što to civilno društvo može da da. Načelno, mislim da bez obzira koliko je slabo civilno društvo, ono je jedina nada u ovoj zemlji. I ko bude umeo sa njima da stupi u nekakav savez i da koristi te potencijale, koji i nisu tako mali kako se obično smatra, taj će imati dobrog saveznika. Vidim da su oni počeli upravo suprotno, ali nije kasno da se ta politika izmeni. I mislim da će mera njihove sposobnosti za neki vitalan odgovor biti odgovor na pitanje da li će Boris Tadić ostati na čelu stranke. Mislim da je on pokazao nesposobnost, jako loše procene, jako veliku sujetu, aroganciju, nedemokratski odnos prema organima stranke, prema samoj stranci i mislim da bi on morao da plati tu cenu u stranci.
Možda i ta ekonomska kriza može da bude otrežnjujuća na nivou politike. Na nivou društva to može, naprotiv, da bude put u haos i neka krajnja desna rigidna rešenja, koja bi nas mogla paralizovati na duže vreme. Ali jeste neki odlučujući trenutak. Oni su zvali ove izbore, kao što su svi kod nas istorijski, nisu bili uopšte istorijski, ali su nas doveli sada do jedne tačke u kojoj mislim da je svima jasno da, ako se ičemu nadate, nešto mora da se preduzima i nešto dosta radikalno i drastično. A za mene je važno to da se konačno shvati da postoje ta dva puta, dve vizije, jedna je nacionalistička vezana za Rusiju, izolacionalistička, antievropska, kako hoćete, patrijarhalna i ona druga, koja bi predstavljala neku modernizaciju zemlje, neki put ekonomskog napretka, koje su nepomirljive dve stvari. Gledam kako 12 godina to ustvari niko neće da prizna, da ne postoji nikakav srednji i kompromisni put između tako dve polarno, dijametralno suprotne opcije. I ako pokušate tu da sedite na dve stolice, vi stalno propadate između njih. Ovaj sukob se ne razrešava jer nikome od tih političkih elita ne ide, ne ide u korist da iz razrešava.
Svetlana Lukić: Sada smo slušali ponovo Miloševićev govor i gledali slike sa Gazimestana.1989. pada Berlinski zid, mi imamo Gazimestan. Sada ponovo imamo evropsku krizu, svetsku krizu, imamo ovde taj problem o kome Vi govorite. I sada je ponovo momenat kada vi odlučujete da li ćete na Gazimestan ili ćete u Evropsku uniju.
Srđa Popović: Jeste. Mada ne bih suprotstavio tako oštro kao protivrečnost pad zida i Gazimestan. Jer ja mislim da se ceo manevar srpskih komunista sastojao u tome da se izbegne sve ono što se dešavalo širom Evrope, padanje komunističkih vlada, tako što ćete vi sebi obezbediti još jedan identitet, na koji možete da se oslonite kada bude jasno da kao komunisti više ne možete da vladate. Ja sam tako razumeo i onda to Miloševićevo iznenadno osvešćenje u srpstvo. Često govorim o tom srpskom sloumoušnu, mi dok se setimo, to treba dugo vremena da prođe, da svako shvati pa da to postane svima očigledno. Pošto ovde nikad nikakvog vođstva nije bilo, niko ne vodi nigde, nego samo gledaju ispitivanje javnog mnjenja i prilagođavaju se postojećim zabludama i stereotipima, dakle mora prvo da se promeni nešto u društvu, da bi se onda našla neka politička stranka, koja bi predstavljala tu novu snagu društva.
Svetlana Lukić: Ne može da bude obrnut proces?
Srđa Popović: Ovde ne može da bude obrnut proces, to je pokušao Đinđić, lekcija koja je odatle izvučena je da to može da vas košta glave i više nikad niko to nije ni pokušao.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, slušali ste Vesnu Pešić, Dejana Ilića i Srđu Popovića. Na našem sajtu pescanik.net ima nekoliko tekstova koje vam preporučujemo za čitanje. Među njima su i komentar Žarka Koraća na novu koalicionu družinu, kao i tekstovi Ivana Čolovića Tako je govorio Milošević i Slobodana Beljanskog Viridiana, završna scena.
Pozdravljaju vas obe Svetlane. Doviđenja.
Emisija Peščanik, 29.06.2012.
Peščanik.net, 04.07.2012.