Nalepnica: Hrabro za Kosmet
Foto: Peščanik

Ove godine će Vidovdan u Kruševcu biti posebno svečano proslavljen, jer će istovremeno biti obeleženo i 650. godina od osnovanja grada. Predviđen je dolazak predsednika Vučića i patrijarha Porfirija, planirana je i svečana sednica Vlade, a jedna od najvažnijih tačaka programa biće otkrivanje novog spomenika kneza Lazara, čiji je autor dr Boris Stajkovac. Već treću godinu zaredom njegova memorijalna skulptorska ostvarenja daju poseban pečat proslavama Vidovdana u Kruševcu.

Da, to je isti onaj dr Stajkovac koji je privukao pažnju javnosti u Srbiji još 2002. godine, kad je kao Predsednik Upravnog odbora Univerzitetske dečje klinike u Beogradu optužio bivšeg direktora te klinike dr Dušana Šćepanovića za malverzacije i zloupotrebu položaja, što je bilo pozdravljeno kao obračun nove demokratske vlasti u Srbiji sa Miloševićevim kadrovima. Još interesantniji za srpsku javnost Stajkovac je postao marta 2009. godine, jer je sad on bio optužen da je kao vlasnik preduzeća „Medija Maks“ utajio 12 miliona dinara poreza. Kasnije je Stajkovac ove optužbe oslobođen, ali dok je proces trajao mediji su naširoko pisali o njemu, dopunjavajući novim podacima sliku o njemu kao dinamičnom čoveku nemirna duha, koji se bavi različitim poslovima za račun različitih ali uvek uticajnih naručilaca.

Mada je diplomirao medicinu, glavni posao mu je najpre bio politički marketing. Prvo iskustvo u ovoj delatnosti stekao je kad je radio kampanju za navijače Crvene zvezde – Delije. „Osmislio sam kompletnu kampanju za Delije 1991. godine“, pohvalio se on 2002, „a onda su je preuzeli navijači. Tako sam i upoznao Arkana, ali nisam s njim radio“ (Jelena Grujić, „Boris Stajkovac“, Vreme, 2. maj 2002).

Međutim, Borislav Pelević, koji je u to vreme bio jedan od najbližih saradnika Željka Ražnatovića Arkana, tvrdio je da je 1993. godine lično njegov šef angažovao Stajkovca da smisli propagandnu kampanju Stranke srpskog jedinstva za parlamentarne izbore održane te godine. Nije se dr Stajkovac u ovom poslu proslavio. Sećajući se 2009. tih izbora, Pelević kaže: „Stajkovca je angažovao Arkan, ali ja njime nikad nisam bio oduševljen što je pravio glamuroznu američku kampanju u osiromašenoj zemlji… Stajkovac je uzeo velike pare radeći tu kampanju, čiji je rezultat bio naš poraz na izborima“. Ali ovaj neuspeh nije naškodio Stajkovčevoj reputaciji stručnjaka za politički marketing. U njegove sposobnosti na ovom polju bio je uveren i Boris Tadić, koji ga je 2003, u vreme kad je bio ministar odbrane Srbije i Crne Gore, angažovao da za njega i Demokratsku stranku radi promotivne video spotove („Em humanitarac, em tajkun“, Glas javnosti, 5. mart 2009).

Uporedo s marketingom, Stajkovac se bavio i humanitarnim radom. Vokaciju humanitarca mogao je da ostvaruje ne smo na dužnosti Predsednika Upravnog odbora Dečje klinike u Tiršovoj, nego i kao direktor NVO Centar za brigu o deci, koji je osnovao 2003, i kao predsednik Odbora za socijalna pitanja, porodicu i brigu o deci u stranci Bogoljuba Karića Pokret snaga Srbije, što je bio od decembra 2004. do početka 2006. godine. Činilo se da je najveći uspeh u humanitarnom radu postigao organizujući akciju „Sto dana za dečju kliniku“, kada je zahvaljujući poklonu „Karić fondacije“ sređena fasada klinike u Tiršovoj. Međutim, 2015. počeli su da se obrušavaju delovi rekonstruisane fasade, pa se pokazalo da je taj posao rađen nekvalitetno i nelegalno, bez dozvole nadležnih institucija, i da su u međuvremenu „zatureni“ podaci o tome ko su bili investitori i izvođači radova. Novinari Politike pokušali su da od Stajkovca dobiju izjavu o ovoj stvari, a on im je rekao: „Nisam više u toj priči“ („Stajkovac: Nisam više u toj priči“, Politika, 18. april 2015).

U stvari, ni politički marketing ni humanirani rad nisu bili najvažniji poslovi kojima se dr Stajkovac bavio 2000-ih. U izjavi za Vreme iz 2002 (u navedenom članku Jelene Grujić) on je rekao da mu je glavni posao i glavni izvor prihoda uređenje enterijera restorana, pabova i barova i da je postao vlasnik nekih poznatih restorana kad je radio nihov enterijer. Objasnio je da je po njegovom mišljenju kreativno uređenje enterijera jedna od najvažnijih oblasti savremene umetnosti: „Moderna umetnost je odavno napustila ulje na platnu, stvari se dešavaju u više dimenzija, a enterijer je zaista raskršće svih umetnosti. Nameštaj je savremena skulptura“.

U međuvremenu je Stajkovac svoj umetnički rad proširio na grafičko opremanje knjiga i časopisa i na slikarstvo, spreman da započne i mnogo šta drugo za njegov talenat izazovno. Na svom promotivnom sajtu 2016. je postavio ovaj autopoetički tekst u trećem licu: „Svakim svojim postignućem, a još više njihovim mnoštvom u čitavom nizu oblasti, Boris Stajkovac demonstrira i izuzetnu energiju i smelost da se upusti u sasvim nove poduhvate – ali i sposobnost da već na početku postigne uspeh za pamćenje, pa i postavi standarde kakvi su obično rezultat dugogodišnjeg iskustva i specijalizacije“. I zato Stajkovac o Stajkovcu na kraju kaže: „Pratite šta će uraditi sledeće“.

A sledeće je bila skulptura, klasična monumentalna skulptura, skulptura u slavu velikih srpskih istorijskih ličnosti. Pokazao je dr Stajkovac da ni ova zahtevna vrsta umeničkog rada ne predstavlja nikakav problem za njegov raskošni talenat. Priliku da se i u ovoj umetnosti ogleda pružio mu je Kruševljanin Bratislav Gašić, visoki funkcioner SNS-a. On je već nekoliko godina veliki fan dr Stajkovca, poslednji u nizu poštovalaca njegovog talenta na čijem početku je Arkan, a zatim slede Boris Tadić i Bogoljub Karić.

Zahvaljujući Gašiću proslave Vidovdana u Kruševcu postale su nezamislive bez dr Stajkovca. Pre dve godine je po njegovoj ideji na Bagdali napravljen tematski park „Srbija“ – deset minijatura najpoznatijih manastira SPC raspoređenih na prostoru od nekoliko hiljada kvadratnih metara. Govoreći na svečnosti prilikom otvaranja ovog parka 28. juna 2019, Stajkovac je istakao da on svoja umetnička dela, kao što su ovi mini manastiri, stavlja u službu srpske crkve i srpskog naroda, u teškim vremenima kad one prave velike manastire sprski neprijatelji pokušavaju da ukradu: „Velika mi je čast“, rekao je umetnik, „što sam deo svega ovoga ovde, zahvaljujući jednoj ideji koju je na prvu podržao gospodin Gašić, kada smo poželeli da sve naše manastire pretvorimo u minijature i sačuvamo sećanje na njih, a posebno u sadašnjem vremenu kada falsifikuju našu istoriju, kada nam kradu temelje, kada nam kradu crkve“.

Posle ovog Stajkovčevog nadahnutog govora, bilo je jasno da su Kruševljani bili srećni što je isti umetnik prihvatio da bude autor dva glavna monumenta podignuta u čast Vidovdana i sledeće, 2020. godine – monumentalnog spomenika despota Stefana Lazarevića na konju i reljefnog prikaza grba Srbije na postolju 23 metra visokog jarbola sa zastavom Srbije koji je postavljen na Bagdali. A ni sam Stajkovac nije oklevao kad je razmišljao šta da kaže na svečanom otkrivanju svog prvog klasičnog skulptorskog dela: „Spomenik koji prikazuje Stefana Lazarevića na konju, sa podignutom rukom u kojoj drži krst, okrenutom prema Kosovu i Metohiji podseća na obavezu očuvanja vere i ljubavi, a istovremeno je inspiracija generacijama koje dolaze“.

Međutim, glavni govornik na ovoj svečanosti bio je njegov mentor Gašić. On je u rukama držao maketu Stajkovčevog spomenika, ali ne ovog upravo otkrivenog nego sledećeg, spomenika knezu Lazaru koji je u međuvremenu Gašić naručio od ovog umetnika. Predajući mu maketu, Gašić je rekao: „Evo dobio si novi zadatak“. Zadatak je dobila i skupština grada Kruševca da raspiše konkurs za idejno rešenje spomenika, kako bi se forma zadovoljila. Da li šale radi ili iz nekog drugog razloga, na konkurs se pored vajara amatera Stajkovca javio i jedan profesionalni vajar, Stanimir Pavlović, zajedno s arhitektom Goranom Filipovićem. Dakle, sve je bilo po zakonu, a što je prirodni talenat pobedio iskusnog profesionalca može biti samo pozdravljeno kao dokaz da je u Srbiji važan rezultat a ne diploma.

I pre nego što za koji dan Stajkovčev Lazar bude svečano otkriven, o njemu se sve zna. Može se videti. Već je postavljen na postament u naselju Stari aerodrom. Visok je preko 14 metara. U stojećem je položaju, u oklopu sa mačem i štitom, spreman na borbu, okrenut prema Kosovu, ni nalik na Lazara na prvom spomeniku koji je knezu podignut u Kruševcu 1971. godine. Na tom spomeniku, koji je delo Nebojše Mitrića, Lazar sedi i drži mač peko kolena kao da ne zna šta bi sa njim i kao da je utonuo u misli nesvestan opasnosti koja se nadvija nad južnom srpskom pokrajinom.

Politika se pohvalila da su njeni čitaoci bili prvi koji su videli Stajkovčev spomenika i prenela je šta je za medije izjavio, kako piše u članku, „autor ovog velelepnog spomenika“. Novo u odnosu na poruke koje publici šalju spomenici koje je Stajkovac za prethodna dva Vidovdana podigao u Kruševcu je to što knez Lazar sa spomenika poručuje ne samo da treba štititi Kosovo, narod i pravoslavlje, nego i jezik i kulturu: „Zamišljen s rukom na spuštenom maču i u vojnom oklopu“, opisuje svog Lazara njegov tvorac, „sa štitom i oštrog pogleda podignutog visoko ka Kosovu, ali i ka našoj budućnosti, naš sveti knez kao da nam govori da odbrana naše vere, našeg jezika i kulture, naših predaka i nasleđa, ali i naših potomaka i budućnosti počinje upravo tamo gde je on položio život u odbrani svega toga“. Vidi se da Stajkovcu nije promaklo da je u srpskom nacionalističkom diskursu u poslednje vreme bitka za odbranu jezika i kulture od neprijatelja srpskog naroda dobila prioritetan značaj, pa se potrudio da i Lazara učini junakom i te bitke.

Ostaje samo jedna stvar koju još ne znamo, koju ćemo saznati kad Stajkovčev spomenik Lazaru bude otkriven. Još ne znamo hoće li Bratislav Gašić i ovoga puta, prilikom svečanog otkrivanja novog spomenika knezu Lazaru, zadužiti dr Stajkovca da izradi još jedan monument koji bi bio podignut na Vidovdan 2022. godine. Možda će pokazati i maketu tog monumenta. Ako s to zaista dogodi, jer zašto ne bi, ja tipujem na Miloša Obilića. Njega iz nekog razloga već dugo zaboravljaju. Kruševac ima i Milicu i Stefana i Lazara, a za koji dan stiže još jedan Lazar, pa bi bio red da se njima pridruži Obilić. Njega u Kruševcu vidimo samo na reljefu kojim je ukrašeno postolje starog spomenika Kosovskim junacima Đorđa Jovanovića, podignutog 1889. godine. Sad bi bio red da dobije svoj monument, razume se visok, stajaći, u oklopu i s oštrim pogledom prema Kosovu. Drugim rečima, Obilić dr Stajkovca.

Peščanik.net, 26.06.2021.

VIDOVDAN

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)