Viktor Hara (Victor Jara, 1932-1973) bio je slavni, najslavniji čileanski narodni pevač i pesnik, pozorišni umetnik, pisac i predavač. Bio je član Komunističke partije Čilea, bio je više puta hapšen, praćen i maltretiran, i onda je potpuno prionuo da pomaže Salvadoru Aljendeu, prvo u predizbornoj kampanji, zatim na vlasti. Sa još dvojicom je priredio staru revolucionarnu pesmu Venceremos (Pobedićemo) da bude himna Aljendeove partije. Viktor Hara nije bio političar: njega je zanimala kultura, njena dostupnost, njena razumljivost, mogućnost da se muzikom komunicira i da se u muzici sretnu misli. To je u Čileu i u celoj Južnoj Americi svakako uspeo još za svoga života. Njegov rad je uistinu obeležio kulturni preporod koji je pratio socijalne projekte vlade.
Tri godine je socijalistički program predsednika Aljendea, sa nacionalizacijom, uređivanjem kredita i privilegija za seljake, poboljšavanjem radničkog položaja, javnih službi i socijalne zaštite nervirao oligrahiju, veleposednike, vojsku, Amerikance – svakoga. Aljende je imao malo saveznika, i među njima je bio i Fidel Kastro. A onda je došlo do najgoreg. Posle iscrpljujućih štrajkova moćnih sindikata, plaćenih sa strane – kao što je bio štrajk kamiondžija, izveden je puč, za koji su Amerikanci znali, ali nisu obavestili legalno izabranu vlast: docnije su objašnjavali da se nisu hteli mešati u “unutrašnje stvari” Čilea. Aljende je ubijen 11. septembra 1973. u vojnom puču u predsedničkoj palati u Santjagu de Čile. Verzija koja danas važi je da se Aljende ubio puškom koju je dobio od Kastra, kada je postalo jasno da je neposredna meta vojnika koji su zauzeli palatu. Viktor Hara je uhapšen verovatno narednoga dana, i odveden na stadion, na kojem je već bilo više hiljada “sumnjivih” građana. Na stadionu su oficiri i vojnici samovoljno birali i mučili pojedince pred drugima – sem odabranih pojedinaca, za koje je bilo pripremljeno nešto gore. Ceo stadion je zapravo ponajviše bio ispunjen ljudima koji su nešto značili, javnim službenicima nove vlade, kulturnom i umetničkom elitom, profesorima, intelektualcima, specijalistima svih opredeljenja. Vojne diktature tačno i unapred znaju ko bi im mogao najviše smetati. Viktor Hara je među njima, kao simbol drugačije politike i kulture, bio istaknuta meta. Svedoci su preneli strašnu sliku višednevnog mučenja: slomili su mu prste, pa rebra, premlaćivali ga, vređali, ponižavali, ismevali. Pre nego što više nije mogao ni da stoji ni da sedi, napisao je još jednu pesmu , strašnu optužbu protiv fašizma, koju su preživeli prijatelji izneli sa stadiona. Viktora su odveli sa stadiona, ne zna se da li živog ili mrtvog. Nekoliko dana kasnije, njegovo telo je bačeno kraj puta u predgrađu Santiaga. Njegova žena je obaveštena, i imala je neočekivanu privilegiju da dobije iz mrtvačnice telo svoga muža. Na obdukciji su u njegovom telu našli 44 metka. Neki svedoci tvrde da su pred kraj oficiri igrali ruski rulet, i da je negde pri četvrtom metku Viktor Hara usmrćen. Smatra se da je Viktor Hara ubijen 15. ili 16. septembra 1973. Imao je četrdeset godina, nekoliko dana do četrdeset prve. Ove nedelje bila je četrdesetogodišnjica njegove smrti.
Viktor Hara je jedna od više hiljada žrtava vojne diktature, koja je trajala do 1990. 1998, Pinočea na zahtev čuvenog španskog sudije Garsona nije izručila Velika Britanija. Tek 2004. je čileanski sudija proglasio bivšeg diktatora sposobnim za suđenje, i proces je započeo, ali je Pinoče umro 2006. Među desetinama zločina je i 28 miliona dolara koje je diktator nakrao… Mnoge žrtve su do danas ostali nepopisane, a mnoga tela nisu nikada nađena. Bar dvojica ubica Viktora Hara srećno i veselo žive u SAD, i američka država neće da ih izruči. Nekima od ubica je u Čileu suđeno 2003, nekima 2009. Udovica Viktora Hara, Engleskinja Džoan Terner, još i danas vodi fondaciju koja nosi njegovo ime, i bori se za suđenje preostalim ubicama svog muža. Napisala je biografiju svog muža, i godinama skupljala snimke, koji su u Čileu bili zabranjeni ili uklanjani sve do kraja diktature. Stadion u Santjagu danas nosi njegovo ime. Pre nekoliko dana, 12. septembra je tu bio koncert Brusa Springstina, koji već odavno nije sveamerički dečko, već ostareli zastupnik američkih radnika. Springstin je na španskom pevao možda najpopularniju pesmu Viktora Hara Ne pevam zbog pevanja, koja se često navodi kao Manifesto, po ploči na kojoj je snimljena.
Viktor Hara je svakako najslavniji predstavnik “nove čileanske muzike”, pokreta koji je označila Violeta Para, koja je izvršila samoubistvo 1967. Viktor Hara je izvesno bio njen nastavljač. Učio je od nje, dobijao njena uputstva gde da traži tradicionalnu muziku. Istraživanje tradicije i davanje političkog značenja toj tradiciji ključno je za ovaj pokret. Viktor Hara je imao sjajan glas, i bio je haotično, ali dobro obrazovan – između ostalog odličan muzičar. Poreklom iz siromašne seoske porodice, uništene alkoholom i bedom, našao se prvo u katoličkom seminaru, a onda u vojsci, i na kraju i na školama. Njegov pozorišni rad bio je vrlo cenjen. U doba kada su ga ubili, bio je predavač na tehničkom fakultetu.
Danas je teško zamisliti koliko je muzika Viktora Hara bila prisutna u delu sveta u kojem živimo, i koliko je blisko bilo osećanje povezanosti sa Čileom. Vesti o štrajkovima i mukama Aljendeove vlade bile su svaki dan na prvim stranicama i u televizijskim novostima. Kada je Aljende pao, jugoslovenske vlasti su dale mogućnost studiranja i života većem broju čileanskih studenata, sa kojima smo onda imali sjajnu priliku da kritikujemo režim koji im je pomogao da prežive. Doba kada su jedna za drugom padale preostale evropske, uglavnom mediteranske diktature – grčka, portugalska i španska – označilo je neprekinuto destabilizovanje južnoameričkih država. Pesme Viktora Hara su za dobar deo evropske omladine bile motiv za angažovanje, bar jednu deceniju.
Viktor Hara je za sobom ostavio veliko delo. Već prvim svojim pesmama izazvao je zanimanje cenzure – posebno pesmom La beata (“Blažena”), o ženi koja se zaljubljuje u svog ispovednika. Pevao je pesme drugih autora, kao što je Basta, ya! (“Dosta više!”) Atahualpe Jupankija, koja je danas planetarni poklič ugnjetavanih, ili “Komandant Če Gevara”. Za Čea je, posle njegove smrti, sam napisao pesmu El Aparecido (“Prikazanje”), u kojoj se Če ne spominje zbog cenzure. Njegove su pesme uglavnom nežne, intimne, i društvena poruka je zato još moćnija. Takva je, recimo, pesma o Kamilu Toresu, kolumbijskom profesoru teologije i sociologije, koji je prebegao u gerilu i bio ubijen u prvom okršaju. Za njim je ostala čuvena izreka: “Da je Isus Hristos živ, danas bi bio gerilac!” Pisao je muziku i pevao pesme Pabla Nerude, koji je umro samo nedelju dana posle njega, možda uz pomoć hunte. Godinu dana ranije, na dodeljivanju Nobelove nagrade Pablu Nerudi, Viktor Hara je pevao i svirao. Među njegovim angažovanim pesmama, verovatno je najlepša Pravo da se živi u miru, koja se odnosi na rat u Vijetnamu. Kada bih morala da biram, bez svake sumnje bih izabrala Sećam te se Amanda, baladu o radničkoj ženi. Kao i većina njegovih pesama, praćena je samo gitarom. Amanda po kiši dolazi pred fabriku da u pauzi na pet minuta vidi svog Manuela. Manuel odlazi da se bori u planine, i nema ga više.
“Ono što vidim, nisam nikada pre video, ono što sam osećao, ono što osećam, rodiće trenutak…”: poslednje reči koje je Viktor Hara zapisao na stadionu.
Peščanik.net, 19.09.2013.
Srodni link: Gabriel García Márquez – Zašto je Aljende morao da umre
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
