Jeste, odmah je čitalac shvatio analogiju s Ali Babom i 40 razbojnika u naslovu. Samo što se mi ne nalazimo u bajkovitom svetu hiljadu i jedne noći. Iako ostaje otvoreno pitanje da li je 17 hiljada lojalista stvar Vučićeve puke mašte ili pak naše ružne i opasne stvarnosti.
Dakle, nije 2025. čestito ni počela, a već smo dobili reč godine – lojalista. Dobro, preterujem. Iskustvo nam kaže da treba očekivati još mnogo besmislica iz tih usta. A ni lojalista, ako ćemo pravo, nije reč, barem ne reč standardnog srpskog jezika. Izuzev ako je kao standardnu ne prepoznaje neki ćirilični srpski. Što bi samo na prvi pogled bilo apsurd. Nećemo ovde o jeziku.
Sad se svi pitaju – kojih je to 17 hiljada za koje Vučić koristi kovanicu lojalisti, srpskom jeziku inače, da ponovim, nepoznatu. Traži se da policija utvrdi da li je svih tih 17 hiljada redom naoružano, gde se okupljaju (gde im je pećina) i šta im je pravi cilj, to jest da li im je cilj baš ono što je Vučić na svom nemuštom srpskom rekao da jeste.
Sam Vučić je dodao da među njima ima i dvoje članova njegove porodice, od kojih je jedan njegov brat. Eto, ako je policiji do istrage, a nije, ima odakle da krene. Samo je pitanje na kog je svog brata Vučić mislio. Jer, kad Vučić kaže – Andrej Vučić, uopšte se ne zna na koga misli. Čitalac se dobro seća, imamo Andreja Vučića s ličnom kartom i firmom, i Andreja Vučića bez lične karte i firme.
Nešto je slično s bratom kao i s lojalistom – zvuči poznato, čini nam se da znamo na šta se misli, a onda ispadne ili da ga nema ili da je neko sasvim drugi. Ako je i s ostalih 17 hiljada isto, sasvim je neizvesno ima li uopšte smisla da se o tome razmišlja. Čini nam se da ima, ali je sasvim moguće da njih nema, kao što i brata i ima i nema.
Čitalac je slušao, kao i ja, Vučić se često žalio kako su mu brat (i sin) stalno na udaru… hm, ko ih udara, ko ih to stalno pominje? Najčešće Vučić sam. Vučić 1 optužuje Vučića 2 jer ne ostavlja na miru njegovog/svog brata i sina. Tako je to s Vučićem. Ima ga 17 hiljada. Samo, šta ako ih zaista ima 17 hiljada, i ako im je vođa brat, i ako su se zakleli da će braniti Vučića po svaku cenu?
Možda su to sve Vučićeve kolege, njih 17 hiljada, sa studija. Oni koji bi, da su im se devedesetih pojavili studenti iz Zagreba, sve te zagrebačke studente oterali iz Beograda i Srbije. Tako Vučić govori o sebi iz devedesetih. To bi on, kaže, onda uradio kao student studentima iz Zagreba. Samo nije jasno zašto koristi kondicional (za razliku od lojaliste, ovo jeste reč standardnog srpskog jezika, na ćirilici ili latinici, svejedno) kada o tome priča.
On kao student jeste oterao hrvatske studente, i – kad smo već kod toga – ne samo studente nego i njihove roditelje, kao i njihovu još nerođenu decu iz zemlje koja nam je svima bila zajednička. Ili, da se ne služimo hiperbolama, nego da se držimo činjenica – iseljavao je Hrvate iz Srbije. On i njegova stranka, zbog čega je ondašnji predsednik te stranke odgovarao pred sudom i bio pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora.
I sada, 33 godine kasnije, on, Vučić dakle, busa se u svoje rodoljubive grudi i kaže – ja bih… Ti jesi, ti i tvojih 17 hiljada – ako su to tih 17 hiljada, te Vučićeve kolege sa studija. Čitalac, moj vršnjak, svega se seća, ali neko mlađi, ko se pita kako se Jugoslavija raspala, neka samo gleda kako se Vučić i njegovih 17 hiljada ponašaju posle 1. novembra. Je l’ da, sve je jasno.
Mogli smo u ovoj 2025. i bez tih Vučićevih 17 hiljada. Mislim, mogli smo i bez prethodnih 12 godina s njim. Ali, bežeći od devedesetih, trčali smo mu u zagrljaj. Pravili smo se da ne znamo šta se dogodilo, i sad opet gledamo sve isto. Nije neka uteha, ali Vučić i tih njegovih 17 hiljada kolega su iz devedesetih izašli potučeni do nogu. Neće ni sad biti drugačije.
Ali, pobogu, zar baš ništa nismo naučili i moramo li baš kroz sve ponovo da prođemo? Ili se baš o tome radi – sve smo dobro zapamtili i Vučić sad igra na naše sećanje. Pravimo se da smo zaboravili, ali on zna da nismo. I sad nam preti podsećajući nas na 17 hiljada lojalista. Kojih možda ima, a možda i nema.
Nesrećni Franz Neumann pobegao je na vreme iz nacističke Nemačke da bi tokom 2. svetskog rata u Sjedinjenim Državama ispisao na stotine strana pokušavajući i sebi i drugima da objasni kako su nacionalsocijalisti okupirali državu. Ta njegova knjiga „Behemot“ dala je osnovu za podizanje optužnica protiv nacističkih vođa u Nirnbergu. Pored te velike knjige, Neumann je napisao i jedan mali esej – u kome se isto pitao: kako se Nemačkoj dogodio vođa.
Da ne prepričavam sad taj kratki ogled. Važno je iz njega izvući tek jednu tezu, veza između vođe i podanika stoji na saučesništvu u zločinu. Neumann za to koristi izraz kolektivna krivica, ali zapravo misli na kolektivnu odgovornost i strah od polaganja računa. U vremenu posle zločina, saučesništvo se ogleda i u hinjenom (takođe reč poznata standardnom srpskom jeziku) zaboravu.
Ali, to je nevolja kada se pretvaramo da se ne sećamo (da ne bismo položili račun), a zapravo sve dobro pamtimo. To pamćenje nam ne da mira. Smejali bismo se Vučićevim nepostojećim lojalistima, sve i ako ih je 17 hiljada, ali nas opseda sve ono što se pravimo da smo zaboravili i da sa tim nismo imali i da sada nemamo nikakve veze. Ali, možemo se praviti koliko god hoćemo, to sećanje radi i Vučić igra (nadajmo se ne još dugo) na njega, kao na svoju poslednju kartu.
Peščanik.net, 03.01.2025.
Srodni linkovi:
Ljubodrag Stojadinović – Divlja horda
Jovan Rajić: Lojalisti – pretnja (u prazno)?
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Tri tačke - 17/01/2025
- The Breakthrough – obična priča o zlu - 14/01/2025
- Budale i kukavice - 10/01/2025
