stadion

Foto: Predrag Trokicić

Da probam ilustrativno. Ako ekonomiju jedne zemlje zamislimo kao (nacionalni – da budemo u trendu) stadion onda je zadatak države da omogući normalno odigravanje utakmice. Dakle – da teren bude ravan da se igrači ne sapliću o džombe, da trava bude podšišana da mogu lako i brzo da se kreću, da drenaža bude dobra tako da prva kiša ne pretvori teren u kaljugu, da se igrači međusobno ne „krljaju“, da reflektori budu dobri da ne bi tumarali po mraku itsl.

Naša država, međutim, pošto ništa od prethodnog nije uradila, ponaša se kao sudija koji iznerviran neefikasnošću igrača uzme loptu i sam da gol. Ili članove „protivničkog“ tima izbacuje iz igre.

Kao što je, recimo, uradila u slučaju (neuspešnog) pokušaja uspostavljanja konkurencije između taksi službe i car:go servisa. Ne samo da naša država sapliće igrače iz ove druge ekipe, nego je počela i bukvalno da ih zatvara. Hapsi car:go vozače i pleni njihova vozila. Koristeći se pri tom podvalama i prevarama. Tako što su se, kao što je poznato, policijski inspektori predstavljali kao invalidi. Što možda i nije bez svakog smisla. Bilo kako bilo, očigledno je da se policija u ovom slučaju, umesto da omogući fer tržišnu utakmicu i zaštiti ravnopravnost učesnika, suprotno svojoj zakonskoj ulozi, stavila u funkciju odbrane monopolskog položaja jedne „ekipe“. Što će naravno imati negativne posledice po ekonomski razvoj čitavog društva.

Slične efekte imaće još jedna akcija koju je državna vlast obznanila ovih dana. Reč je o izgradnji „nacionalnog stadiona“ što se kao rashodna stavka našlo u budžetu za 2019. godinu i što je izazvalo žestoke polemike u Skupštini. U toj raspravi, međutim, u prvi plan je izbila socijalna dimenzija – kako to da ima para za fudbalere a nema za trudnice – koja je svakako značajna, ali su zanemarene ekonomska pa i opšta društvena dimenzija. Jer u ovom slučaju država se, nasuprot svojoj pravoj ulozi i izlazeći iz okvira regulatorne uloge – ponela poput onog sudije koji „uzima loptu i sam zabija gol“.

Stvar je jasna – država nije preduzetnik, ni privrednik, i ne treba da tu ulogu preuzima na sebe. Ona po pravilu i najprofitabilniji posao ume da upropasti. Poznavaoci sportsko-ekonomskih prilika već su ocenili da će nacionalni stadion, makar prvih nekoliko godina, donositi gubitke. Ako je tako, a sigurno jeste, to znači da će izgradnja tog „velelepnog zdanja“ pasti na pleća građana i to dvostruko: prvo tako što će oni morati da vraćaju kredite koji su za izgradnju uzeti, a drugo tako što će morati da pokrivaju njegove gubitke kada bude završen.

Građani su od aktuelne vlasti zaista svašta i videli i doživeli, ali ovaj potez se po svojoj beskrupuloznosti zaista izdvaja. I, uopšte, kakav je smisao jednog takvog „poduhvata“? Osim ako nije da se ispuni hir predsednika Vučića. Jer je upravo on, da podsetim, pre tri godine, dok je još bio premijer, obećao da će država Srbija finansirati izgradnju nacionalnog stadiona. Samo što je u međuvremenu cena tog Vučićevog hira skočila sa 150 na 250 miliona evra.

Možda će se redovniji čitaoci Peščanika setiti da sam o obe ove stvari već pisao; o prvoj nedavno, a o drugoj onda kada se pojavila, oktobra 2015. godine. Ali, šta da se radi, što bi rekao Černiševski, kada se istorija u Srbiji, nekad pre nekad kasnije, ponavlja. Samo čovek više ne zna da li kao tragedija ili kao farsa. Ili oboje u isto vreme.

Peščanik.net, 22.12.2018.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.