Tako vam je to. Život nije fer, ali je realnost da se mora postići kompromis. Ovim rečima se dugogodišnji ambasador EU u Skoplju i, reklo bi se, svedok, povremeno i važan akter makedonskih peripetija, Ervan Fuere obratio domaćinima upozoravajući ih ovih dana da im vreme za dogovor sa Grčkom oko imena države neumitno ističe. Što će reći, znamo da vam nije lako, ali ostavite emocije i žalopojke zbog „nepravednosti evropske politike“ prema Makedoniji po strani, učinite ono što morate i sva vrata će vam biti otvorena.

Mesec dana pre nego što će Savet EU prelomiti hoće li Makedoniji, posle petogodišnjeg kandidatskog statusa, odrediti datum početka ključnih pregovora o ulasku u Evropsku uniju, dominantna je prilično depresivna atmosfera izneverenih očekivanja. Zapravo, kao da se i sama makedonska vlast, a i javnost sa njom, pomirila sa vrlo pouzdanom procenom da će i u junskom „odmeravanju odnosa snaga“ u vrhu EU Makedonija „izvisiti.“

Određivanje datuma za pregovore biće, najverovatnije, ponovo prolongirano, u boljoj varijanti – do kraja ove godine, u katastrofičnoj – na neodređeno vreme. Formalno-pravno obrazloženje će biti kočenje, čak i zaustavljene ukupne reforme, suštinsko – izostanak epiloga spora sa južnim susedom. Konflikt, koji je Grčka još poodavno nametnula Makedoniji, a koji je do pre nekog vremena bio samo „tehnička smetnja“ bez uticaja na njene evroatlantske integracije, u međuvremenu je dogurao do nivoa „nepremostive prepreke“. Odnosno, političkog ultimatuma Brisela. On, doduše, ne figurira kao zvaničan uslov, ali u opredeljivanju između stavova jedne članice EU (Grčke) i zemlje koja to želi da postane (Makedonije), ma koliko simpatije bile na strani ove druge, a (ne)raspoloženje zbog frontalnog udara grčke posrnule ekonomije na stabilnost EU više nego očigledno, dileme neće biti: Makedonija će i ovog puta ostati kratkih rukava. Dakle, greh uvek ide na račun slabijeg, iako su svi svesni da upravo onaj, uslovno rečeno, „jači“, taj koji određuje pravila igre, uređuje sudbinu drugih, pre zaslužuje epitet destruktivnosti.

Iako se u Briselu nadaju nekakvom preokretu do polovine juna, šanse da se tako nešto desi su nikakve. Zapravo, makedonsko-grčki pregovori o nazivu države zapali su u ćorsokak još pre više meseci, pa bi svaki eventualni pomak narednih nedelja bio pravo čudo. U „iznenadni preokret“ ne veruje ni dugogodišnji posrednik (u ime UN) u sporu između Grčke i Makedonije Amerikanac Metju Nimic time što stalno odlaže nastavak pregovora.

Početkom godine, doduše, probudila se neka nada kada je obelodanjeno da bi naziv „Republika Severna Makedonija“, pod određenim uslovima, bio relativno prihvatljiva formula za finalizaciju pregovora, ali je ona iščezla istog trenutka kada su Grci „objasnili“ šta pod tim podrazumevaju: ime bi, po njima, bilo za sveukupnu upotrebu, što znači da bi Makedonija, uz naziv države, morala da menja svoj nacionalni identitet, jezik, Ustav, himnu, grb, zastavu, da „revidira“ svoju istoriju i kulturu.

Makedonci su taj „grčki spisak“ protumačili onako kako su jedino i mogli, kao svojevrsno uvođenje grčkog protektorata nad severnim susedom. Ideja je, logično, propala i pre nego što je praktično i ozvaničena. Deo makedonske javnosti, a i neki politički krugovi u Skoplju, na ime „Severna Makedonija“ reagovali su relativno povoljno sve dok nije pristigao „obogaćeni“ spisak daljih grčkih ultimativnih zahteva. Umesto nastavka pregovora, uzvraćeno je makedonskim obnavljanjem stare ideje o dvostrukom nazivu i priprećeno referendumom sa očekivanim ishodom.

I već sama ta najava („neka narod odluči“) poslužila je Grčkoj da optuži Makedoniju da opstruira njenu „kooperativnost“ i „dobru volju“ da se „nađe obostrano prihvatljiv kompromis“. Njoj se, zapravo, mnogo i ne žuri (iako bi se zbog teške krize u kojoj se u međuvremenu našla drugačije moglo zaključiti), tim pre što je konačno, bez velikog naprezanja i uprkos činjenici da je svojom ekonomskom i finansijskom politikom dovela u pitanje opstanak i evra i Evropske unije, za svoju (iracionalnu) nacionalnu kampanju „dovođenja neposlušnih suseda u red“ pridobila sam vrh Unije. Atina, u stvari, sebi dozvoljava takvu vrstu komocije da na jednoj strani, prema Turskoj, amortizuje hronične međudržavne tenzije (najnovijim sporazumom Papandreua sa Erdoganom o „obustavljanju neprijateljstava“) i, tako, zadobije simpatije Brisela i Vašingtona, ali i ublaži evropske frustracije zbog posledica grčkog pretećeg ekonomskog bankrotstva. Turska je za međunarodnu zajednicu, logično, važnija država od „neke tamo“ Makedonije, pa se zato grčkom premijeru isplati rizik da zbog dijaloga sa turskim kolegom izazove bes grčkih nacionalista. Zatezanje konopca sa „neposlušnim“ severnim susedom, Makedonijom, međutum, dođe joj kao neka vrsta kompenzacije grčkom nacionalizmu u trenutku kada postoji realna opasnost da se zbog grčke ekonomsko-socijalne agonije spoje socijalni i nacionalistički revolt i formira izuzetno snažan antievropski i antirežimski pokret. Zato se, prema maloj i nemoćnoj Makedoniji zadržava tzv. crvena linija grčkih nacionalnih interesa (opšti nacionalni konsenzus) preko koje Papandreu ni po koju cenu neće smeti da pređe.

Ako je donekle logično što se Grčkoj u odnosu na „Skoplje“ ne žuri (jer i samo održavanje uzajamnih tenzija Makedoniju uvaljuje u velike unutrašnje nevolje), za očekivati je da je bar Makedoniji stalo do epiloga koji bi je pogurao iz „zamrznutog“ statusa zaboravljene zemlje prema članstvu u EU i NATO. Čini se, ipak, da nije tako.

Dugotrajni i iscrpljujući „rat“ sa južnim susedom Makedoniju je doveo u stanje gotovo apsolutne letargije sa elementima nekakve ravnodušnosti. Ekonomska kriza se produbljuje, investitori je zbog mnogih rizika zaobilaze, socijalna situacija je sve beznadežnija, reforme su praktično stale, evroatlantske integracije su sve udaljenije, a sve to zajedno rezultira najnovijom dubokom politikom krizom i naraslim međuetničkim (makedonsko-albanskim) tenzijama.

Umesto da intenzivira diplomatsku akciju, vlast premijera Nikole Gruevskog (VMRO-DPMNE) se, izgleda, opredelila za taktiku neizjašnjavanja i nekakvog iščekivanja, rukovođena čudnom računicom da vreme, zapravo, radi za Makedoniju. Drugim rečima, kao da se računa da će se Evropa u međuvremenu umoriti od grčke nacionalističke agresivnosti i arogancije, ako ne zbog „sistematske taktike podrivanja Makedonije“, ono zbog katastrofičnog udara grčke ekonomije i države na stabilnost Evropske unije. U toj taktici „uzajamnog iscpljivanja“ na grčki nacionalizam odgovara se makedonskim nacionalizmom, tzv. antikvizacijom Makedonije (potraga za novim antičkim identitetom se, doduše, nastavlja ali osetno smanjenim intenzitetom), vlada više kao i da ne traži prijatelje i saveznike po svetu uverena da su „istina i pravda isključivo na njenoj strani“, pa u tome valja tražiti glavni razlog što je makedonska spoljnopolitička pozicija u međuvremenu maksimalno marginalizovana.

Umesto toga, vodi se unutrašnji ideološki „rat“ sa neistomišljenicima, preko svojih medija vlast „ispusuje poternice“ za „izdajnicima“ koji „zagovaraju prodaju duše i nacionalnog dostojanstva“ (a, zapravo, traže da se dijalog sa Grčkom ne prekida), što sve đuture makedonsku političku scenu danas pretvara u arenu hroničnih konfrontacija. I što – ne bude li hitnog unutrašnjeg političkog dogovora – Makedoniju može lako da vrati na pozicije pre oružanog sukoba države i pobunjenih Albanaca 2001.godine.

Najnovija opsesija premijera Gruevskog više nisu ni Atina ni Brisel ni Vašington, već da se raspirivanjem unutrašnjeg konflikta parira makedonskoj i albanskoj političkoj opoziciji i stvori pogodan (nacionalistički) ambijent da na sve izvesnijim prevremenim parlamentarnim izborima izdejstvuje još jedan mandat na čelu države. U tom smislu, kritičari makedonske zvanične politike se slažu da, zapravo, njoj baš i ne ide u račun da se sa Grčkom postigne nekakav kompromis. U međuvremenu je koaliciona vlada Gruevskog sa liderom albanske nacionalne zajednice Ali Ahmetijem zapala u krizu, i jedni i drugi osporavaju Ohridski sporazum, kojim je zaustavljen rat 2001, vlast misli da se Albancima dalo previše, Albanci, opet, smatraju da je federalizacija države pravi izlaz iz krize. Situacija se iskomplikovala do mere kada niko u Skoplju ne može pouzdano da prognozira šta bi se pre desilo: prevremeni izbori sa promenjenom političkom konfiguracijom, ili, pak, novi konflikt dva nacionalizma, makedonskog i albanskog.

Makedonija, koja je godinama unazad, naročito tokom 90-tih, bila jedna, a možda i jedina svetla tačka u moru balkanskih sukoba i atavizama, sada kada je, reklo bi se, i svojom i prevashodno tuđom krivicom, prepuštena samoj sebi, kao da i sama gubi kompas.

Trenutno malo ko u Skoplju može sa sigurnošću da tvrdi da je – u situaciji kada raste pritisak spolja da se reši pitanje imena države, Grčka ne odustaje od svojih maksimalističkih zahteva, a Brisel prilično olako stavlja Makedoniju na žrtveni oltar, omogućavajući tako da država, s jedne strane, grca u unutrašnjim nevoljama, a, s druge, ponovo postaje moneta za balkansko potkusurivanje – proevropski imidž i dalje dominatna kategorija. Čini se da je jači utisak da se evroatlantski entuzijazam polako ali stabilno troši.

Peščanik.net, 21.05.2010.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply