Zabrana iseljavanja Srba sa Kosova 1949 – na tragu jednog dokumenta

Foto: Đorđe Karan

Foto: Đorđe Karan

U popularnoj svesti postoji široko rasprostranjeno uverenje da su „komunisti posle Drugog svetskog rata Srbima zabranili povratak na Kosovo“. Ovako izraženo, to uverenje je najjednostavnije govoreći – netačno. Ali, nekakve osnove za ovu tvrdnju ima, kao što je slučaj sa mnogim mitovima. O čemu se zapravo radi?

Jugoslovenska vlast je u periodu 1918-1941, rukovođena u ne maloj meri šovenskim motivima, želela da izvrši veliku kolonizaciju „našeg elementa“ na prostor Kosova i Makedonije, ne bi li nekako obezbedila njegovo značajnije prisustvo na tom prostoru. Pod „našim elementom“ podrazumevali su se Srbi, Hrvati i Slovenci, a u obzir su dolazili, makar i neoficijelno, i drugi slovenski narodi, na primer Slovaci ili Česi… Bilo je (doduše ne u redovima vlasti, već na strani samozvanih nacionalnih dušebrižnika) čak i takvih ideja da se na Kosovo naseljavaju, pored „našeg elementa“, i Nemci iz Vojvodine.

Grandiozni planovi vlade u ovoj stvari bili su do 1941. ovenčani skromnim rezultatima, osim što je dodatno proširen jaz između srpskog i albanskog naroda. Naime, „naš element“ je podrazumevao pre svega Srbe, koji su naseljavani u razne delove Kosova; u manjim grupama naseljavani su Hrvati i na kraju, u najmanjem broju – Slovenci „i drugi“. Ali kolonizacija je okončana srazmerno malim brojem naseljenika (do 12.000 porodica). Većina je naseljena na divlje utrine koje je tek trebalo kultivisati. Međutim, jedan broj naseljenika, iz redova privilegovanih ljubimaca vlasti i pouzdanih režimlija, koji su i sami na Kosovu postajali deo strukture lokalne vlast, naseljavani su na imanja koja su oduzimana od lokalnih Albanaca. Ta manjina privilegovanih bila je istovremeno osnova šovenskog režima, razobručena udarna pesnica vlasti, koja nije skrivala želju ne samo da se broj Srba na Kosovu poveća, već i da broj Albanaca bude smanjen. To dakako nije bio neki sistem masovnih likvidacija, genocida ili nešto nalik na to, ali je nedvosmisleno predstavljao oblik vrlo jasne i ciljane nacionalne diskriminacije. Zato se jedan broj Albanaca u periodu 1918-1941. neorganizovano iselio sa Kosova, dok je deo muslimanskog i albanskog stanovništva organizovano odlazio u Tursku. Zbog veoma teških životnih prilika sa Kosova su se samoinicijativno iselili i mnogi srpski kolonisti, koji tek što su dobili zemlju, ali o tome nema ni približno preciznih podataka.

Tokom Drugog svetskog rata albanski kolaboracionisti izvršili su snažan pritisak na Srbe koji su živeli na Kosovu, pre svega u cilju njihovog iseljavanja sa Kosova. U ratnim prilikama bilo je dosta slučajeva nemilosrdnih likvidacija, masovnih ubistava i pogibija, ali oni ni izbliza nisu poprimili karakter genocida, kako se danas predstavlja. Pošto su posle 1941. na Kosovu obnovljeni specifični oblici osmanskog feudalizma (povratak čifčijskog odnosa u kojem se našao najveći broj Srba), albanski begovat nije ni bio zainteresovan za proterivanje ili uništenje čitave srpske populacije na Kosovu, iako su šovenski motivi delovali i u tim pravcima. Najvećem pritisku i teroru bili su izloženi upravo kolonisti, naseljenici iz perioda 1918-1941, ali nasilje nije zaobišlo ni starosedelačko srpsko stanovništvo.

Posle Drugog svetskog rata vlast KPJ želela je da smiri nacionalne strasti i u tom cilju je donet zakonski propis koji je predviđao da se zabranjuje povratak na Kosovo onim kolonistima koje je vlast Kraljevine Jugoslavije naselila iz očiglednih šovinističkih motiva, usmerenih protiv neslovenskog, albanskog stanovništva. Dakle, zabranjen je povratak samo onim kolonistima (nigde se ne kaže Srbima!) koji su naseljavani na imanja koja su svojevremeno nepravedno oduzeta od Albanaca, onima koji su vršili razne zloupotrebe ili koji uopšte nisu obrađivali dodeljenu zemlju. Uopšteno uzevši, okolnosti koje je komunistička vlast navodila kao razloge usled kojih se mogla izgubiti kolonistička zemlja bile su manje više iste one zbog kojih su ljudi kojima zemlja posle 1945. nije vraćena mogli da je izgube i do 1941 – da su se u Kraljevini zaista primenjivali njeni sopstveni zakona. Na primer, mnogi međuratni naseljenici na Kosovu nisu lično obrađivali zemlju, što je bio zakonski uslov za njeno držanje, pa je još Zakon iz 1931. izričito predviđao da se u takvim slučajevima zemlja oduzima od naseljenika. Ali pošto su „nacionalni razlozi“ igrali značajniju ulogu, država je ostajala ravnodušna na pojavu da naseljenici daju u zakup zemlju koju su dobili, nekada čak i bivšim vlasnicima Albancima od kojih je bila nepravedno oduzeta. Ove probleme isticao je 1945. i sam Vasa Čubrilović, kome bi se ponajmanje moglo pripisati da je imao tobožnja antisrpska, a naročito proalbanska stanovišta i koji je tada bio ministar poljoprivrede. Dajući opštu ocenu međuratne kolonizacije Čubrilović je isticao da je iskustvo Jugoslavije od 1918. do 1941. pokazalo da je „davanje nagrada dobrovoljcima za prolivenu krv u ratovima 1912-1918… donelo više zla nego dobra“, pa se zbog toga „cela njena nacionalna politika pretvorila u prljavu trgovinu, gde se sve moglo kupiti i sve prodati“.1

Da je kod albanskih komunista na Kosovu posle Drugog svetskog rata bilo šovinizma ne treba uopšte naročito naglašavati i to ne toliko u odlukama o tome kome se od nekadašnjih naseljenika zemlja može vratiti, koliko u stvaranju teškoća na terenu da se to i ostvari. Srpski komunisti mogli su imati svoju „nacionalnu“ računicu za oportunističko zatvaranje očiju pred primerima šovenskih postupaka albanskih „drugova“: u procesu kolonizacije Vojvodine posle 1945, koja je uključivala i deo Srba sa Kosova, ojačavala se i nepobitno osiguravala srpska većina u Vojvodini. Međutim do 1948. čitav proces kolonizacije Vojvodine i drugih krajeva bio je u svim bitnim elementima dovršen, posle čega je usledila faza pokušaja da se haotično stanje konačno uredi. Upravo o tom pokušaju svedoči dokument koji sledi kao prilog. Pritom, ukoliko se može govoriti o „zabrani povratka Srba na Kosovo“ posle 1945. godine – zbog činjenice da se u većini tih zabrana povratka na nekadašnje naseljeničko imanje radilo o Srbima (jer su u ogromnoj većini i naseljavani do 1941) – još pre se u priloženom dokumentu iz 1949. može prepoznati upravo zabrana iseljavanja Srba sa Kosova. Premda su i u jednom i u drugom slučaju propisi, razume se, bili nacionalno neutralni.

 

ФЕДЕРАТИВНА НАРОДНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА
МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ
14 – III – 1949 год.
БЕОГРАД

ОБЛАСНОМ НАРОДНОМ ОДБОРУ
Поверенику за пољопривреду
ПРИШТИНА

У последње време свакодневна је појава да читаве делегације сељака – насељеника2 са Космета долазе у ово Министарство тражећи да им се дозволи пресељење са Космета у Војводину.

Сељачке радне задруге у Војводини радо би у главном примили ове насељенике као своје чланове и у том смислу им издају потврде о пријему у чланове руковођене својим интересима.

Нарочито је честа појава да насељеници из срезова неродимског, ситничког, вучитрнског и грачаничког желе пресељење…

Руководство овог Министарства расмотрило је низ оваквих случајева и по њиховим молбама заузело је без изузетка негативан став. Министарство сматра да би дозвољавање чак и појединачних пресељења са Космета у Војводину било не само кршење Закона о аграрној реформи и колонизацији него би то изазвало опште поремећаје као и стално повећање броја насељеника који би желели пресељење.

Породице које би желеле да се преселе смањивале би изворе радне снаге Ваше области, смањивале би изворе за укључивање у разне индустријске гране те то посматрано са општег државног интереса претставља недозвољену и у сваком погледу штетну појаву.

Молите се да среским народним одборима са своје стране а на територији Ваше области издате обавезно упутство према коме ће се онемогућити ова немила и у сваком погледу штетна појава тражења пресељавања у Војводину.

У колико неко од насељеника нема могућности и жеље да остане у својству земљорадника на свом имању треба им омогућити укључивање у индустрију или рад на државним пољопривредним добрима (у крајњем случају)…

С. Ф. – С. Н.

По овлашћењу
Министра пољопривреде ФНРЈ
СЕКРЕТАР
(потпис)
/Лука Ђуковић/3

Peščanik.net, 14.06.2018.

TEMA – KOSOVO

________________

  1. Referat ministra poljoprivrede V. Čubrilovića, jul 1945, Arhiv Jugoslavije, 836 – III – 2 – b/8.
  2. Pojam naseljenik ovde se odnosi na naseljenike koji su kolonizovani na Kosovo do 1941. godine.
  3. Dopis Ministarstva poljoprivrede Povereništvu poljoprivrede AKMO, 14. mart 1949, Arhiv Jugoslavije, Savet za poljoprivredu i šumarstvo (4) – kutija 112 – jed. opisa 695.