Zašto istorija i otkud Turci

Javni čas o Srebrenici u Beogradu, foto: CZKD

Javni čas o Srebrenici u Beogradu, foto: CZKD

Posle ulaska u Srebrenicu 11. jula 1995. general Mladić je rekao: “Poklanjam srpskom narodu ovaj grad. Napokon je došao trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru”. U filmu o Škorpionima, koji smo videli zahvaljujući Fondu za humanitarno parvo, vidi se i jasno čuje jeromonah Gavrilo koji blagosiljajući Škorpione pred zločin u Srebrenici kaže: “Braćo, Turci se povampiriše, hoće srpske svetinje. Daj vernoj vojsci tvojoj da bude na savlađivanje neprijatelja naroda”. Tih dana narodni guslar pevao je ovako: “Pokažimo cijelom svijetu da je Bosna naša đedovina, a ne turska alajbegovina”.

Izabrala sam ove citate u moru drugih da bih pokazala idejni ili kulturni kontekst u kome se zločin dogodio. Izabrala sam baš ova tri da bi se videlo da je toga bilo na svim nivoima: od guslara, narodnog pevača, preko crkve – za koju je baš povodom Srebrenice Mirko Đorđević rekao da je pružala “duhovnu logistiku” zločinu – do egzekutora, generala Mladića. Zato ću pokušati da ovde odgovorim na dva pitanja: zašto istorija i zločin, zašto istorija uopšte i – otkud Turci.

Istorija je ključni sastojak nacionalne svesti i ta slika ko smo mi pravi se na osnovu stvarnih, a još više i češće pogrešnih tumačenja prošlosti. To je uobičajeno, to rade svi, to možemo da nađemo u svim društvima, ali toga ima mnogo više u društvima koja imaju neki problem sa sadašnjošću, koja se teško snalaze, koja teško rešavaju probleme i teško idu dalje. To su društva koja sama sebi povlađuju, kao što često ovde možete da čujete: da proizvodimo više istorije nego što možemo da potrošimo. I to je još jedno od tih samozavaravanja i odlaganja da se suočimo sa svojim pravim problemima. U Peščaniku sam to nazvala kolektivnim sindromom Petra Pana, gde jedno društvo odbija da odraste, jer mu se čini da je u detinjstvu – a za društvo bi to mogla da bude istorija – sve bilo sigurnije, toplije i izvesnije.

Ako se složimo sa ovim objašnjenjem zašto je istorija važna, dolazimo do pitanja zašto Turci. Svi smo čuli i stalno živimo u mantri ”500 godina turskog jarma”, i mislim da ona ima ključno mesto u našoj istorijskoj svesti. Za jedno istraživanje koje smo pre nekoliko godina radili sa Beogradskim centrom za ljudska prava, koje je objavljeno kao knjiga “Novosti iz prošlosti”, Stratedžik marketing je takozvanom reprezentativnom uzorku postavio 120 pitanja koje je pripremila grupa nas istoričarki. Bila su to identitetska pitanja o vezi sa nacijom i istorijom, i sada ću vam predstaviti neka od njih.

Jedno pitanje je bilo “Koji je, po vama, najvažniji događaj srpske istorije”, i tu su ispitanici sami nudili odgovor. I 48%, dakle skoro pola njih, izjavilo je nešto u vezi sa Turcima, bila to Kosovska bitka, bio to Prvi ustanak, Drugi ustanak… Kosovska bitka je apsolutno na mestu broj 1 sa 22% odgovora. Neki uspešni periodi iz naše istorije, čuvena zlatna doba gotovo da se uopšte nisu našla u odgovoru na pitanje šta je najvažnije u našoj istoriji. Dakle, uspesi se tu ne broje.

Postavili smo i pitanje “Opišite period turske vladavine” i ponudili tri odgovora. Prvi je bio “Vekovni turski jaram”, drugi je bio pokušaj racionalnog objašnjenja i tu smo rekli “Kao i svako veliko carstvo, i ovo je imalo uspone i padove”, i treći odgovor je bio “Ne znam”. I 76% ljudi zaokružilo je mitski odgovor o 500 godina turskog jarma. Svega 23% je uopšte bilo u stanju da zamisli da je moguć i neki drugi odgovor. Najstrašnije od svega je to što je samo 1% reklo da ne zna. Inače je na sva druga pitanja redovno oko 30% građana, što je takođe vrlo zabrinjavajuće, odgovaralo da ne zna. Samo ovaj odgovor su svi znali.

I na kraju, pitali smo građane da li su tokom tog turskog jarma uništeni svi srpski spomenici. I 63% je odgovorilo pozitivno, što znači da 63% ljudi nije u stanju da razumno misli o toj temi i ne može da se seti srpskih svetinja na Kosovu, srpskih manastira koji su očigledno opstali pod turskom vlašću. Tolika je snaga tog mita da oni zanemaruju sopstveno iskustvo. Mit je jači i oni daju taj odgovor. Ovo ispitivanje je rađeno profesionalno, pa se vodilo računa o tome kako odgovaraju muškarci, žene, mladi, stari, obrazovani i neobrazovani. Jedino smo na ova pitanja u vezi sa Turcima dobili potpuni konsenzus i žena i muškaraca, i mladih i starih, s tim što moram da naglasim da mladi ipak imaju najtvrđi odnos prema Turcima. Dakle, naša predstava da to odumire nije tačna, jer se pokazalo da mladi u tome prednjače.

Danas držimo javni čas o Srebrenici i ispitujemo matricu našeg učenja o nama samima. Turci su naša mentalna vremenska granica. Godina 1389. je početak naše Nove ere. Tu stvari počinju, ili se završavaju. Turci su poštapalica, oni su opravdanje, oni su objašnjenje za sve. Oni su iracionalno rešenje za svaki realni problem. Prljave su ulice – zbog 500 godina. Komunizam je bio zbog 500 godina. Ne ide nam s demokratijom, zbog 500 godina. Ne možemo dalje zbog Turaka. Zaboravljamo da smo u 200 godina od stvaranja moderne srpske države možda mogli nešto da uradimo.

Kada bi nam neko uzeo Turke, morali bismo da se suočimo sa samima sobom. Oni su ključ našeg identiteta i ključno opravdanje. Ali odatle govor Ratka Mladića. Zato se u Srebrenici ide na Turke, jer se time oni dehumanizuju, pa ih je dozvoljeno ubijati. Odatle i odnos prema zločinu u Srebrenici i poricanje genocida. Jer to je više od običnog poricanja. Priznavanje genocida u Srebrenici zadire u najdublje identitetske slojeve. Kada bi sebi priznali taj zločin, promenila bi se naša istorijska perspektiva. Sve bi se preokrenulo i Bećkovićev “ostatak zaklanog naroda” bi izgubio moralno superiornu ulogu žrtve, koja po definiciji ne može biti krvnik.

Ako bismo prešli na drugu stranu, iz genocidiranog naroda u genocidni narod, srušila bi se zgrada postojećeg nacionalnog identiteta i morala bi da se napravi nova. Zbog toga mislim da je učenje o Srebrenici ključna lekcija iz istorije, i nadam se da će knjige na kojima zajedno rade istoričari iz čitavog regiona, multiperspektivne čitanke o istoriji ratova u Jugoslaviji, biti doprinos tome.

Sa javnog časa u Beogradu, CZKD, 7. marta 2016: Škola znanja – Srebrenica mapiranje genocida i post-genocidno društvo, FAMA Metodologija i Galerija 11/07/95.

Peščanik.net, 11.03.2016.

Srodni linkovi:

VIDEO – Javni čas o Srebrenici + transkript

Branka Prpa – Bele mrlje istorije

Nenad Dimitrijević – Srebrenica u školi i amor mundi

FAMA Methodology: Javni čas o Srebrenici u Beogradu

TEMA – SREBRENICA

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)