baloni na fudbalskom terenu
Foto: Predrag Trokicić

Vladar sadašnjeg Srpskog sveta zvanog skromno Republika Srbija obećao je fudbalskim reprezentativcima milion evra ako Portugaliju bace na kolena: to će vam biti isplaćeno prvog radnog dana nakon pobede, pa podelite među sobom… Predsednik je blagovest saopštio lično, ali se prethodno dogovorio naravno sa Vladom, jer bez saglasnosti sviju ministara neće vladar prstom da mrdne, neću baš reći kako bez Vladine saglasnosti neće ni da pisne.

Voleo bih da je vladar ispitujući unapred hoće li većina ministara prihvatiti njegovu detinju, detinjastu želju da se keri pred orlovima i pred nacijom naišao na zaprepašćujuć otpor. 1. Takozvani Mona [neočekivano otresito i štaviše pismeno]: „Nadam se da je ovo šala, gospodine predsedniče, mada nije, moram reći, na vašem nivou, jer ste lestvicu duhovitosti podigli baš visoko, visoko… Pa ljudi za lečenje bolesne dece praktično prose, jer je lečenje u inostranstvu preskupo, naši građani sve lekovi kupuju sami, na recept dobijaju samo nešto što i inače košta osamdeset dinara, au, baš ste me iznenadili i razočarali, a sad ću i ja vas, na moj glas, uza svu moju nadam se dokazanu i doživotnu privrženost, ne možete ni u kom slučaju da računate, nadam se da je za ovakav rasipnički gest potreban konsenzus, pa ako sam u pravu, možete odmah ovo da zaboravite, ne morate ostale ni da pitate, a ja se neću nigde o ovome izlanuti, sramota bi bilo…“

2. Nađe se darodavac nasamo sa Dačićem: „Da im daš milion evra?! Ako možeš da im to daš kao zajednički prilog svih prijatelja fudbala, pa ti poklon samo da uručiš, kao Danilo ono Kapetanu Draganu, onda to uradi, a da meni u karakteristiku uđe kako sam podržao ovakav, pa moram ti reći neodmeren, nepromišljen, a možda i neustavan gest… Gde piše da predsednik poklanja novac te olimpijcima, te Republici Srpskoj, te sad fudbalerima… Za ovu tvoju moram reći slabost i kao čovek, i kao rodoljub, i kao koalicioni partner, i kao navijač, imam razumevanja, ali kao ministar moram da se suprotstavim!“

Ma tako mi i treba, proletelo bi kroz predsednikovu glavu, kad mi je naspelo da se držim nekog reda, protokola, ustava, gluposti, idem pravo kod Ane! Ali samo što je zaustio kako je rad da orlovima pokloni milion evra, a u vidu čisto simbolične podrške i svetosavskog podstreka, Brnabić (3.) ga prekida, i to na španskom, koji uči na internetu pošto je srpski gotovo savladala: „No pasaran! No pa-sa-ran! Žao mi je što vam to moram reći, ali da Vlada bude ta koja će bogate učiniti još bogatijim, a siromahe još siromašnijim, to zaista ne mogu. Znam koliko ste meni pomogli, ali ovo ne mogu prihvatiti: pobedili fudbaleri ne pobedili, iz državne kase dobiće nada! Ako odu na svetsko prvenstvo, tamo će im skočiti svima cena, pa će se klubovi u razvijenim zemljama otimati za njih i preplatiće ih, a mi zar da otkidamo od usta građana zato što vi volite fudbal, izvinite, ali ako moji ministri budu pokleknuli pred vašom harizmom, računajte da imate moju ostavku, a vi slobodno iza mojih leđa lobirajte; ja bih – vidim da sam vas neprijatno iznenadila – ja bih i više miliona uložila, ja bih utrošila sve milione koje imamo, i kredit bih digla, za to da još efikasnije predupređujemo, suzbijamo i ometamo atentate na vas, jer, znate, tih pokušaja bilo je to-li-ko da bi i po zakonu velikih brojeva jedan mogao da uspe. Dakle, za vašu sigurnost, koliko god treba miliona, fudbalerima kako rekoh – nada!“

&

Ali ništa od ovoga se nije desilo, ministri su kao i premijerka bili presrećni što im sa najvišeg mesta stiže najuzvišeniji predlog, dobročinstvo je rođeno i moramo ga ljuljati! Kad smo primili gol od Portugalaca, i protiv svoje volje pomislio sam: milion ostaje u Srbiji, respiratora imamo, kupiće se koji skener, nove kecelje za rendgenologe, napravićemo rampe na pruzi tamo gde ih nema… Ali kad je u devedesetom minutu Mitrović ispisao istoriju (ko je smislio ovaj izraz: taj treba isto da dobije bar milion dinara), rekao sam čak i ja: ova pobeda vredi više od milion evra, ona će biti podstrek lekarima da istraju u svojim skafanderima i na svojim besomučnim dežurstvima gde leče nevakcinisane pametnjakoviće, ova će pobeda zagrejati srca penzionera i više nego bakšiš koji im predsednik tu i tamo ćušne, ovaj će trijumf uneti možda i poslednji tračak radosti, kap veselja takoreći, moribundu koji utakmicu prati u bolničkom gvozdenom krevetu: „Sad kad znam da orlovi idu na svetsko prvenstvo, mogu mirno da odem, a ovi koji ostaju u životu neka zarade novi milion evra, za druge sportiste koji isto pronose slavu Srbije!“

&

Moraću, u slavu istine, preispitati svoju tvrdnju da državi ne treba, ne priliči i ne pomaže reklama: vinuću se do arhiva u Rumuniji i u Nemačkoj (istočnoj), gde očekujem da ću pronaći koliko je Nađa Komaneči pridonela da se na Čaušeskuovu zemlju i vladavinu gleda sa poštovanjem i zavidljivošću, a pogotovo koliko je šef države zaslužan i za prva mesta i za enormno visok ugled zemlje nakon svakog svetskog prvenstva ili olimpijade: „Nikolae Čaušesku – otac rumunske gimnastike“, da nije predsednikove ljubavi prema gredi, razbojima, vratilima, strunjačama i uopšte prema fiskulturi, ne bi bilo ni Nađe Komaneči, ni silesije zlatnih medalja koje krase vitrine Sportskog saveza Rumunije. Pa dalje: uspesi mlade gimnastičarke privukli su u njenu rodnu zemlju desetine hiljada turista, ljudi sa zapada hteli su da upoznaju zemlju u kojoj uspevaju tako mlade šampionke, samo iz Kanade prispelo je 12.736 molbi za useljeničke vize, državljani ove članice Komonvelta, razočarani brojem medalja koje osvajaju njihovi sportisti, žele da se trajno presele u Rumuniju, te da svoju decu upišu u neko od mnogobrojnih sportskih društava, tih rasadnika pobednika i naddece…

Pa odem u Berlin: „Valter Ulbriht – majka nemačkog ženskog plivanja“, „Erik Honeker – ujak nemačke plivačke nadmoći“, zahvaljujući mudrosti Centralnog komiteta i njegovog rukovodioca, jednog pa drugog, čovečanstvo je ispunilo vekovni san da olimpijski bazen prepliva brže od svih prethodnih naraštaja, koji doduše nisu nikad videli olimpijski bazen, a čast da granice ljudskih mogućnosti pomere do doskora nezamislivih visina pripala je nemačkim sportistkinjama! U njihovom dotad neviđenom brzom plivanju očitovao se svekoliki razvoj zemlje iz koje su svetske prvakinje potekle i u kojoj su kao pionirke proplivale. Ugled Istočne Nemačke je zahvaljujući ulaganju u vrhunski takmičarski sport dodatno porastao, Zapadna Nemačka nije znala bi li se radovala uspehu siromašnije sestre, ili bi pre žalila što zapadno od Zida nema te veličine; ionako visok ugled Štazija udvostručio se, iz celog sveta stizale su molbe za državljanstvo Istočne Nemačke, ili makar za privremeni boravak, žitelji svih kontinenata sanjali su da njihova deca budu u nemačkim sportskim kolektivima, svi su iskazivali želju da sarađuju sa Štazijem čim ovladaju nemačkim jezikom, a dotle bi na maternjem jeziku javljali kako se vladaju njihove komšije i njihove kolege u fabrikama.

Da prekinem ovu pretpostavku kako bi mogao izgledati moj samofinansirajući research: u gladi za šampionstvom uvek je čežnja za natčovekom, za premoći, a najkorisnije za vladaoca je da natčovek (ili natčovečanska posada) potiče iz njegove zemlje i da se čovečanstvu štaviše ukazuje kao vladaočev izaslanik, kao izdanak i rezultanta svega što je u državi dobro, zdravo i napredno. Naš vladalac dovodi u neravnopravan položaj Novaka Đokovića koji je (po vladaočevim merilima i merilima svih ljubitelja i zatočenika klišea) učinio za Srbiju više nego ijedan sportista, naša je sreća (moja) što čovek ruke široke kao što je predsednikova nema i ne nudi svotu koju ni prebogati Novak ne bi mogao da odbije.

Peščanik.net, 17.11.2021.

Srodni linkovi:

Miloš Janković – Hvala ti, Piksi!

Dejan Ilić – I-de-mo-u-Ka-tar, i-de-mo-u-Ka-tar

NOGOMET / FUDBAL