Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U domaćim medijima još nisam našla ozbiljniji nagoveštaj da je ubistvo crnog američkog studenta na Zakintu u Grčkoj bilo i rasistički čin. Dva videa koja su objavljena pokazuju kako u jednom baru nekoliko mladića iznenada sukne na crnog mladića, a drugi video pokazuje kako ga grupa od više mladića (izgleda devet) juri preko ulice, stiže ga kod drugog lokala i dometa druge nadzorne kamere, baca ga na ulicu do parkiranog automobila, i za manje od minuta ga ubija šutiranjem u glavu. Neka devojka pokušava da razdvoji ubice od žrtve. Kako nema nikakve sumnje o tome šta su naši mladići uradili, ostalo je jedino da se krivica baci na žrtvu, a da se našim mladićima osigura što bolji tretman, po mogućstvu oslobađanje iz te neprijatne situacije. Roditelji, advokatica sa ugledom u kriminalnim slučajevima, čak i ministarka pravde su se uključili u pomirujuće garantovanje da će našim mladićima biti osigurana najbolja pomoć. Naravno, roditelji, rođaci i prijatelji naširoko potvrđuju kako su naši mladići, svi do jednog, bili mirna, učtiva deca koja nikad ništa slično nisu uradila, a dva prva puštena da se brane iz slobode odmah su otišla da mole u crkvi sv. Prokopija. U nevreme se javio predsednik republike, u vezi sa nedavnim ubistvima žena u centrima za socijalni rad, zahtevajući što strožiju kaznu za ubice. To predsednik, sem ako nije Erdogan, po svojoj funkciji ne sme da zahteva; on treba da brine za to da se poštuje postojeći zakon, i njegove izvanredne intervencije pre svega mogu biti amnestije. Rodnu ravnotežu odmah je dala Politika, sa fabrikovanim prilogom o opasnosti od feminizma u sudstvu i šire.

Mržnja prema ženama i nasilje nad njima su fenomen koji je primećen odmah posle pada socijalističkih sistema, posebno u Istočnoj Nemačkoj: kombinacija tolerisanog patrijarhata u bivšem režimu, nova ideološka preporuka za ponašanje koja je zamenila komunizam – antikomunizam – i mogućnost da se nekome smanje data prava proizveli su ovu situaciju. Žene su bile krive za komunizam, za novi kapitalizam, ukratko za sve. Kada su se docnije počele praviti (uglavnom primitivne) političke podele, element koji je „posrkao“ mržnju prema ženama bio je rasizam. Sličnosti nalazimo u svim državama nastalim iz socijalističkih; jugoslovenski primer, premda je zaista bio drugačiji, preuzeo je većinu elemenata i sačuvao ih do danas u svim novim državama. Premda katastrofalna situacija osiromašenih masa izvesno proizvodi ovakvu socijalnu patologiju, to je u domenu razloga, a ne opravdanja. Socijalna nebriga, kao što je nedostatak tretmana PTS u svim zdravstvenim ustanovama, sistematske borbe protv alkoholizma i oduzimanja oružja konačno je pogoršala stanje. Dodajmo još samo industriju zabave sa neskrivenim nasiljem, misoginijom i rasizmom, i slika je kompletna. Zvanični, već više od pola veka trajući državni, crkveni i visoko-kulturni (po statusu) nacionalistički diskurs je po definiciji rasistički. Uz to je revendikatorski, i nikada nije bilo javnog i zvaničnog pokretanja razgovora o odgovornosti za rat, čemu pripadaju i stalno slavljenje ratnih i drugih zločinaca, i istorijski revizionizam. Ali ni to sve zajedno nije opravdanje. Pouzdanih studija za naše područje još nema, ali ima mnogo znakova, i to ne samo u bivšim socijalističkim državama, da muška populacija ima veće teškoće sa kriznim periodima i socijalnim propadanjem nego žene, što bi mogla biti jedna od posledica snalaženja u patrijarhatu. Utvrđeno je, recimo, da su muški gastarbajteri u Nemačkoj, posebno iz Turske, teže podnosili ne samo krize, nego i adaptaciju, što se, između ostalog, odražavalo i u impotenciji. Mnogi upravo takvim stanjem muške populacije tumače držanje žena pod većom stegom, i brzo oslobađanje i osamostaljenje druge generacije – kćerki.

Širi vidik i paralele ne pomažu mnogo u razumevanju jednog slučaja groznog i smrtonosnog nasilja, ali bar mogu da ukažu na smišljeno licemerstvo i automatsku samozaštitu sistema koji nosi sve pomenute uzročno-posledične osobine. U ubilačkom ispadu muškog čopora postoji i žena – kako izgleda, hostesa koja je bila u društvu crnog studenta, a „naša“. Zamislimo, sasvim okvirno, situaciju: naša devojka razgovara u baru u kojem inače radi sa gostom, Crncem, na engleskom. Iz nepoznatog razloga, dolazi do svađe između veće grupe naših mladića i Crnca. Na engleskom. Svađa se, recimo, završava uvredama i ružnim rečima: Crnac na raspolaganju ima najgoru reč, koju svakodnevno upotrebljava, a upotrebljavaju je i naši mladići koji ne govore najbolje engleski: fuck. Mogli bismo čak reći da je u generaciji približno istih godišnjaka na svim kontinentima to najčešće upotrebljavana reč… Koga je to moglo da uvredi? Da li je sećanje na sv. Prokopija moglo da ih spreči da njih devet (više ili manje) utuče ljudsko biće, koje je već priznalo poraz time što je pobeglo? Ništa od toga. U tom mladom čoporu, kao i u društvu iz kojeg su došli, eksplodirala je mržnja prema ženama, koje su zajedničko vlasništvo i Crncima: u oba slučaja, rasizam, najvažniji idejni kod njihovog društva.

Kako se u Grčkoj takvo nasilje blaže kažnjava, i kako su moćni domaći mehanizmi stavljeni u pogon, optuženi će verovatno dobiti relativno male, možda uslovne, a možda i oslobađajuće presude. Mladi su, zaslužuju život i popravak. Ostalima može pomoći samo sv. Prokopije.

Peščanik.net, 21.07.2017.

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.