Kada se jednog dana budu proučavali razlozi za pad ove vlade i njenog premijera, kao i za potpuni nestanak Srpske napredne stranke s političke scene, jedna epizoda u tom istorijskom narativu ticaće se i slučaja Peščanik. Pri tom, uopšte ne mislim na priče o krivotvorenim ili izmišljenim doktoratima ili lažnoj akademskoj ustanovi, jer ko god činjenice o tim obrazovnim prevarama neposredno povezuje s Peščanikom, u velikoj je zabludi. U priči o pseudoakademskom falsifikatorskom preduzeću jednog rektora/mentora i jednog doktoranda, Peščanik je odigrao samo ulogu mesta na kom se obelodanjuje istina. Zato i rasplet te akademske farse nema niti će imati veze s Peščanikom: time moraju da se bave institucije, kako one nadležne za obrazovanje tako i pravosudne.
Dakle, u toj epizodi Peščanik će figurirati kao mesto istine, a odnos tekućih vlasti analiziraće se kao odnos prema istini i prostoru u kome je istina saopštena. Već sada možemo videti kakav je to odnos. Po svemu što gledamo, reč je o metodi iscrpljivanja. Sporadičnim napadima na ovaj sajt, želi se postići njegovo postepeno ali konačno gašenje. Od prvog dana jasno je da napadima na Peščanik ne može da se spreči elektronska cirkulacija tekstova koji se tu objavljuju. Očito je onda da primarni cilj nije sprečavanje javnosti da do tih tekstova dođe, jer je to – toliko i oni znaju – naprosto nemoguće. Naprotiv, ideja je da se ukine mesto koje je samo po sebi prostor slobode. Kada ga više ne bude, onda se lako mogu relativizovati i činjenice koje su tu prethodno izrečene. Učinak takve akcije je i preventivno obeshrabrivanje drugih aktera u javnom polju da objavljuju istine koje ne idu u prilog vlastima.
Kao ni u čemu drugom, tako ni u ovome, sadašnja vlast u Srbiji nije nimalo originalna niti dovitljiva. Ona se svojim postupcima razotkriva kao autodestruktivna, pored toga što je destruktivna po društvo i sistem. Pre više godina imali smo priliku da vidimo kako je u Hrvatskoj na sličan način lagano gušen i na kraju i ugušen Feral Tribune. Koliko se tadašnja vlast usrećila takvim postupanjem, videlo se ubrzo posle, kada su svi glavni akteri rušenja Ferala završili pred sudom. Krajnja ironija te epizode ogleda se u činjenici da su se upravo nekadašnji novinari Ferala javno založili za fer postupanje prema netom okrivljenim licima. Iz toga bi mogao slediti poučak da bi Ivi Sanaderu bilo pametnije da je sačuvao Feral – umesto što ga je zgazio, da bi potom i sam bio zgažen. Da je tako uradio, u okolnostima nastalim posle dramatičnog političkog obrta, postojalo bi to jedno mesto na kome bi mogla da se iznese istina o tome kako je poslužio samo kao simbolička zamena ili žrtveno jagnje jednog do srži korumpiranog (dakle, pokvarenog) sistema. Obračunavši se sa Sanaderom, taj sistem je sačuvao samoga sebe od preispitivanja, ali na to više nije imao ko da upozori.
Priča o Feralu ima dvostruko nezgodan kraj, pa ćemo zato ovde ispričati još jednu, sličnu priču, koja se u široj istorijskoj perspektivi završava srećno. Početkom 20. veka borkinje za ženska prava u Velikoj Britaniji preduzimale su niz relativno nasilnih protesta (kao što je, na primer, razbijanje prozora na zgradama državne uprave) kako bi time skrenule pažnju na obespravljenost žena i potrebu da se to promeni. Računajući na to da će biti utamničene, te hrabre žene su bile spremne da u zatvoru štrajkuju glađu, odbijajući i na taj način svako na pristanku zasnovano pokoravanje vlastima. Prva reakcija kažnjeničkih uprava na odbijanje hrane bilo je prisilno hranjenje zatvorenica. Međutim, vesti o toj posebno gadnoj vrsti nasilja brzo su se proširile i izazvale zgražanje javnosti. Upavši neočekivano u neprilike usled negodovanja javnog mnjenja, tadašnje britanske vlasti dosetile su se i 1913. godine donele uredbu prema kojoj štrajk glađu više nije bilo dopušteno prekidati silom. Umesto toga, zatvorenice za koje bi se procenilo da su glađu ugrozile svoje zdravlje bile bi puštane na slobodu dok se ne oporave. Kada se oporave, vlasti su imale pravo da ih ponovo utamniče mimo bilo kakvih dodatnih pravnih procedura.
Na prvi pogled human, ovaj zakon se ispostavio kao krajnje perfidan i opasan. S jedne strane, vlasti su puštanjem izgladnelih zatvorenica na slobodu skidale sa sebe odgovornost za narušavanje njihovog zdravlja. S druge strane, davale su sebi za pravo da te iste žene iznova vraćaju u tamnicu po vlastitoj volji, kad god im se prohte. Naizgled, bilo je to idealno rešenje: u krajnjem ishodu žene bi svakako stradale, ali vlast za to, mislilo se, nikako ne bi mogla biti okrivljena, jer je u svakom pojedinačnom segmentu procesa prema njima postupala tobože humano. No, britanska javnost je promptno reagovala prozrevši da je tim zakonom sankcionisan jedan podmukao metod iscrpljivanja i eliminacije. Uredba je nazvana Zakonom mačke i miša po analogiji s mačkom koja se poigrava svojim plenom pre nego što ga dokrajči. Veoma brzo, zatvorenice za koje se vlast nadala da će ih stigmatizovati i na njih navući gnev javnosti, postale su žrtve i mučenice za slobodu i ravnopravnost. Danas znamo da se čitava ta borba (ženskog) Davida protiv Golijata završila konačnom pobedom žena i dubokom transformacijom britanskog društva i države.
Iz ova dva kratka istorijska podsećanja možemo videti da kako god da se stvari završe po Peščanik, one će se svakako loše završiti po tekuće vlasti. Iz toga sledi jedan jednostavan zaključak u vidu preporuke: nemojte besmisleno trošiti vreme i resurse na obaranje sajta Peščanika jer vas svakako uskoro više neće biti. A kad budete odlazili s političke scene (ili kada budete najureni, svejedno), dobro bi bilo da tu i dalje bude Peščanik i isprati vas kako dolikuje. To je mnogo bolje nego da vas isprate oni koji vas svojim podaništvom uljuljkuju u uverenju da ćete zauvek ostati tu gde ste danas.
Peščanik.net, 08.06.2014.
PLAGIJATI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
- Banjska, pa Banjska… - 09/04/2024
