Đenova, 24. maj. Žestoke demonstracije, čak uz prolivanje krvi, radnika brodogradilišta kojima uprava preti otpuštanjem jedne trećine zaposlenih. Centralna parola pobunjenih glasi: „Ne igrajte se sudbinom naše dece“. Teško da je ikada radnička klasa posezala za takvim argumentom. On je opasan, jer nijedno biće ne bira sredstva kad spasava svoj porod. Sve je čvršća veza između generacija. Tokom demonstracija „Indignados“ (Ozlojeđenih) u Španiji mogle su se videti među tom mlađarijom i stare osobe koje su držale transparente: „Moj sin (ili unuk) ima prava na dostojan život“. Tu je međugeneracijska veza dvostruka. Roditelja i dece i dece i devedesettrogodišnjeg veterana francuskog Pokreta otpora, Stefana Hesela. On je pamfletom „Indignez-vous!“ inspirisao i pozvao mlade da se pobune – da poput svojih predaka, od pre sedam decenija, pokažu kako ne pristaju da gube dostojanstvo i budućnost.
Hesel nije lažni profeta nekog novog doba, on je samo instinktom starog aktiviste osetio da se nezadovoljstvo akumuliralo i da mu valja dati formu. Njegov pamflet preveden je na preko 40 jezika. „Osnovni povod Pokreta otpora – piše Hesel – bila je srdžba… Mi veterani pozivamo mlade generacije da se održe u životu i preuzmu nasleđe Pokreta otpora i njegove ideale. Nastavite, pobunite se! Odgovorni političari, ekonomisti, intelektualci i celokupno društvo ne smeju odustati od borbe niti smeju pasti pod uticaj sadašnje međunarodne diktature finansijskog tržišta, koja ugrožava mir i demokratiju“. Moguće je da je to vapaj jednog ostarelog veterana na izdisaju. Ali španska mladež pokazuje da je on osetio duh vremena.
Pođimo od naizgled naivnog obogaćivanja rečnika, koje pokazuje da je problem beznađa mlade generacije globalan: na španskom je nastala reč „mileuristas“ – oni koji žive sa manje od 1000 evra; u Severnoj Africi „shabab atileen“ – mlad, a bez posla; u engleskom „NEET-s“ (not in education, employment or training); u SAD „boomerangs“ – za mlade koji napuštaju školovanje, jer je postalo besmisleno; u Francuskoj „banlieues“ – besperspektivnost dece predgrađa; u Kini „ant tribe“ – za mlade koji završe fakultete pa moraju da prihvate nisko plaćene fizičke poslove da bi preživeli; u Japanu su „friteers“ – pežorativno pojapanjeno od freellance.
Generacija mladih nema ni sadašnjost ni budućnost. U većem delu razvijenog sveta, jedna trećina mladih posle školovanja nalazi stalni posao, jedna trećina radi po ugovorima (oni često traju samo od ponedeljka do petka – da se preko vikenda ne bi plaćali doprinosi), bez mogućnosti akumuliranja staža, i konačno, jedna trećina ne radi ništa i živi na račun roditelja. Eto gde je razlog za bes đenovskih radnika. Ako oni izgube posao i prihode, njihova deca će naći „posao“ jedino u okrilju mafije. Detaljniji podaci pokazaće da ova podela nije bez osnova. Finansijska kriza iz koje je izlazak spor i bez jasne prespektive samo je detalj krize sistema zasnovanog na biologističkoj beskrupuloznosti selekcije, te traljavog opstanka i napretka. Živim u ubeđenju da je takvo poimanje društvenih odnosa sramno na početku trećeg milenijuma. Manje bi bilo takvo da nisu postojala razdoblja dostojanstvenijeg razvoja ljudske vrste. U 19. veku radnici su se borili i izborili za skraćenje radnog vremena (1. maj), a njihovi praunuci se bore da dobiju pravo da rade ne birajući uslove. Kejnz je u „Opštoj teoriji…“ pisao da je „pravo i dužnost pozvati današnju generaciju da smanji svoju potrošnju u korist budućih generacija“. Vilfredo Pareto je izračunao formulu intergeneracijskog optimuma, kako buduće generacije ne bi bile zakinute. Današnja produktivna generacija ostavlja planine dugova ne samo deci, nego i unucima, ne samo prvoj nego i drugoj generaciji potomaka. To je posledica beskrupulozne politike koja ne zna za nešto trajnije od maksimuma dva izborna mandata.
Statistički podaci MOR (Međunarodne organizacije rada) iz februara pokazuju da je stopa nezaposlenosti mladih (od 15 do 25, odnosno 30 godina – različiti su standardi) u Španiji 44,6 odsto, u Irskoj 31,6 odsto, u Italiji 28,6 (a na jugu Italije 38,8 odsto, s tim što 18,8 odsto učenika napušta školu pre mature), u Francuskoj i Belgiji 20, 5 odsto, u Evropskoj uniji ukupno 20,7 odsto. U Iranu 34 odsto, Jordanu 30 odsto – u Severnoj Africi između 24 i 38 odsto. Najmanji procenat nezaposlenih mladih je u Holandiji: 6,9 odsto, i Nemačkoj: 8,2 odsto. U Americi je 17,6 odsto. Prema podacima OECD u razdoblju 2007/09. godine nezaposlenost mladih porasla je za 4,9 odsto – u pitanju nije eksces nego tendencija. Kada se pobune, oni ne traže vlast, ne traže nemoguće – traže posao, dostojan život, stvarnu demokratiju…
Gde smo tu mi? Nije lako dati odgovor. Verodostojnih podataka nema, mesečnik „Biznis i finansije“ navodi da se zvanično računa da među 1,5 milona nezaposlenih ima 200.000 mladih. Međutim, navodi se i procena da ih je mnogo više – oko 40 odsto. Citirao bih Harisa Pašovića sa bloga Buka: „Svi kukaju, a minimalni broj ljudi radi konkretne stvari da poboljša stvarnost. Kukanje je opravdanje za oportunizam, lenjost, konformizam… Mnogi nezaposleni piju kafu po vas dan, neće da volontiraju, neće da sami nešto započnu… Učenici po školama divljaju, jer je nastavnicima mrsko da se njima bave. Studenti uglavnom ne uče, a profesorima je važno da im prodaju svoje knjige, a onda ih propuste na ispitu iako ne znaju ni to iz knjiga. Kod nas preovlađuje mentalitet palanke, mali interesi i sitna računica…“
Nemajući solidnih izvora podataka prihvatam se saznanja iz neposredne blizine, ma koliko to bilo utisak a ne argument. Iz kruga generacijskih drugova mog sina (35 godina – na krajnjoj granici mladosti), jedan je postao novinar ne završivši fakultet, jedan je odlučio da nestane, jedan je narkoman, jedan je preduzetnik, a većina živi u paklenim uslovima ostarele i siromašne porodice od koje beži u kafanu. Moj sin je „uspeo“ – otišao je u inostranstvo, jedini je diplomirao, zatim magistrirao i doktorirao, sve sa maksimumom priznanja. Danas je „naučni šerpas“ – onaj koji radi za crkavicu na naučnim projektima da bi dobro pozicionirani nosioci projekata mlatili pare. Došlo je vreme kada je od rada, pa i znanja, značajnije kako ćete se plasirati, lični marketing i sklonost šou biznisu. Anketiranje mladih, ne samo kod nas, pokazuje da ih sve manje zanimaju egzaktne nauke, ozbiljan posao, razmišljanje na duži rok. Svi bi da postanu rok pevači, supersportisti, medijske ličnosti.
Puerta del Sol je „nulta tačka“ – trg u Madridu od kojega su se brojali kilometri svih puteva dokle se prostiralo špansko kraljevstvo. Njega su mladi prekrstili u „El Tahrir“ – po trgu u Kairu sa kojega je reper Hamada Ben Amor, dete iz fine kuće, upalio ceo Magreb. On je zapravo najviše naslednik francuskih buntovnih pevača: Brasansa, Iv Montana, pa i nefrancuza Okudžave. „Stavio sam u muziku ono što ljudi traže: slobodu i pravdu“ – kaže taj mladić koga je Tajm svrstao na 63. mesto najuticajnijih ličnosti u svetu, ispred Obame i Hu Đintaa! Njegova najpopularnija pesma glasi: „Gospodine Predsedniče, izađi na ulicu i vidi one što umiru od gladi, a želeli bi da rade i žive… Izađi na ulicu i pogledaj nas u oči, želeo bih da zaplačeš“.
Meni se čini da klatno nezadovoljstva oscilira između nemoći i nasilja. Današnja generacija teško da je čitala Sartra: „Priznajem da je nasilje znak neuspeha“. Mladi Španci su ipak zadivljujuće mirno protestovali. Međutim, ne promeni li se stanje, postoji i drugi deo Sartrove opomene: „Iako je istina da prizivanje nasilja održava nasilje i čini ga trajnijim, takođe je istina da je ono jedini siguran način da ga se zaustavi!“ Primer za beznađe našao sam u tekstu Tibora Jone (e-novine) koji pod siglom „To nije moj rat“ piše pored ostaloga: „Vi gospodo živite u svom svetu, za mene i za vas ne važe ista pravila. Vi možete sve, ja suštinski manje… Od države ste napravili isključivo Vašu Stvar, koja vam poklanja placeve, zapošljava klijenta vaših političkih i zločinačkih udruženja, koja nam plasirate kao stranke, nabacujete poslove vašim firmama, opraštate kazne vašoj deci i vašim pevaljkama, prećutkujete vaše kofere, zabašurujete vaše malverzacije… Tu čak i teorija manjeg zla postaje besmislena… Vi i ja delimo ne dva univerzuma, nego dve dimenzije“.
Na internetu sa lakoćom ćete naći mnoštvo tekstova o socijalnom ključanju u svetu. Meni je pažnju privukao pamflet „Nadolazeća pobuna“ sa potpisom „Nevidljivi komitet“, koji je sa francuskog preveo i objavio zagrebački „Zarez“. Na način francuske zamršene poetike, ima tu svačega: „Iz kojega god ugla sagledana sadašnjost je bezizlazna… Od levice do desnice isto ništavilo zauzima pozu hulje ili lude, poput gondola menja svoj diskurs prema poslednjim uputstvima stručnjaka za marketing… Jedina alternativna opcija galopirajućoj apokalipsi je smanjivati rast. Konzumirati i proizvoditi manje.“ Recite to nekom Afrikancu ili čoveku iz Centralne Azije koji živi u nemaštini i sanja boljitak, odgovoriće da je to lupetanje onih koji već imaju suviše. No ono takođe odaje zabrinutost i nemoć. Podsetio bih na Hanu Arent: „Nasilje izrasta iz nemoći – ono je nada onima koji nemaju nikakvu moć“.
Nije lako razumeti društvo koje se zacenilo od finansijskog kapitala, a istovremeno s lakoćom jednu trećinu humanog kapitala baca na otpad, drugu trećinu koristi ispod njenih performansi i samo sa jednom trećinom pravi budućnost. Takvo društvo ne može opstati na dugi rok. Voleo bih da je ovo što sam tu naslagao neosnovano paničenje. Bivalo je da sam nesrećan što sam u tekstovima prognozirao to što se ostvarilo. A držao sam se samo pravila za novinarske ekonomske prognoze u onom vremenu: „Opredeli se za najcrnju varijantu i šanse da pogodiš su 75 odsto“ – govorilo se. Danas vidim da je to pravilo nadživelo real-socijalizam.
Peščanik.net, 28.05.2011.
Srodni linkovi:
Milutin Mitrović – Dobar i lud
Žarko Puhovski – Okupacija u par slika
Ivica Mladenović – Vesti iz Francuske
Žarko Puhovski – Čista demokracija je fikcija
Milutin Mitrović – Sizif u Brislu
The Independent – Mala crvena knjiga koja je zapalila Francusku
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Milutin Mitrović (see all)
- Ekonomija nepoštenja - 16/06/2021
- In memoriam - 17/09/2020
- Pandemija - 16/09/2020
