Prošlo je tri meseca od kada je u zgradi Rektorata održana javna rasprava o nacrtu Zakona o visokom obrazovanju. Set predloga novih zakona u septembru će ući u skupštinsku proceduru, a reakcija javnosti na taj nacrt praktično nema. Ovde ću izneti neke od problema koje sa sobom nosi potencijalni zakon, a pre toga ću opisati ambijent u kome je održana rasprava u Rektoratu.
U sali Rektorata stolice su poređane tako da salu dele na dva dela. U prvom delu sale sedeli su akademici, dekani, profesori i studentski predstavnici. Pošto je nacrt Zakona predstavljen, zapravo pročitan, bez jasnih obrazloženja, što je potrajalo više od polovine vremena predviđenog za raspravu, reč su dobili studentski predstavnici, na čija pitanja su odgovori bili unapred pripremljeni. Zatim su se za govornicom smenjivali profesori i dekani, sve dok ministar Šarčević zbog neodložnih obaveza nije napustio salu, čime je ne samo obesmislio sva naredna izlaganja nego i pokazao da javna rasprava nije ništa drugo do unapred izrežirana, fingirana formalna procedura. Kada je ministar otišao, reč smo dobili mi iz drugog dela sale.
Navešću ovde tri od četiri primedbe koje sam tada izneo. Prve dve odnose se na principe visokog obrazovanja iz člana 4. Predložio sam izmenu tačke 6: „uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti nacionalne i evropske tradicije i vrednosti kulturnog nasleđa“ tako da glasi „uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti“, uz obrazloženje da demokratske vrednosti ne mogu biti ograničene nacionalnim karakterom, kao i da nacionalna i evropska tradicija mogu ići protiv demokratskih vrednosti koje podrazumevaju ličnu i političku autonomiju, ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, socijalnu pravdu i solidarnost. Setimo se samo reakcija na Priručnik za prevenciju rodno zasnovanog nasilja i pokušaja njegove diskreditacije pozivanjem na neprilagođenost našoj tradiciji i odmah će nam postati jasno na koji bi se način tradicija mogla isprečiti demokratskim vrednostima ljudskog dostojanstva i jednakosti.
Predložio sam i izmenu tačke 11 istog člana: „afirmacija konkurencije obrazovnih i istraživačkih usluga radi povećanja kvaliteta i efikasnosti visokoškolskog sistema“, tako da glasi: „afirmacija konkurencije različitih naučnih pristupa i metoda radi povećanja kvaliteta visokoškolskog sistema“. Ovu izmenu obrazložio sam činjenicom da je konkurencija obrazovnih usluga u kontradikciji sa povećanjem kvaliteta visokoškolskog sistema, jer nužno vodi do kvantitativnih oblika vrednovanja i rangiranja (mesto na rang listi određuje vrednost usluge na obrazovnom tržištu), čime se, s jedne strane, profesori teraju da objave veliki broj članaka upitnog kvaliteta zbog nužnosti numeričke valorizacije, a sa druge strane i kurikulumi se moraju oblikovati na taj način da se znanje može jednostavno izmeriti i testirati. Od kritičkog pristupa i kvaliteta tu ne ostaje apsolutno ništa. Treba napomenuti i to da procena kvaliteta koja se kroz tržišno-poslovni pristup uvodi u obrazovanje, a koja se svodi na isprazne brojeve, takođe može ugroziti neke od pomenutih demokratskih vrednosti. U tekstu o inženjeru kompanije Google koji, pozivajući se upravo na brojke, objašnjava slabiji uspeh žena u poslovnom svetu, Ana Jovanović pokazuje kako takav pristup može stvoriti fasadu za reprodukciju čistog seksizma.
Treći predlog odnosio se na sastav Nacionalnog saveta iz člana 11. U tekstu trenutno važećeg Zakona o visokom obrazovanju, Nacionalni savet za visoko obrazovanje broji 21 člana koje bira Narodna skupština Republike Srbije. U novom Nacrtu zakona ova odredba je izmenjena tako da glasi: „Nacionalni savet ima 17 članova koje bira Vlada“. Nejasno je zašto je broj članova tela sa izrazito velikim ovlašćenjima u oblasti obrazovanja smanjen, a odgovornost za njihov izbor prebačena sa Narodne skupštine na Vladu. Odgovor je izostao i u zvaničnom obrazloženju Nacrta i u uvodnom predstavljanju. Moj predlog ovoga puta bio je konzervativan: izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, kao i do sada, trebalo bi da vrši Narodna skupština – uz obrazloženje da se izmenom otvara prostor za zloupotrebe i samovolju vladajuće koalicije, koja nije predstavnik svih građana Republike Srbije.
Istu primedbu na član 11 imao je i jedan od dekana. Moj predlog ostao je bez odgovora, dok su se zvanični državni predstavnici ipak udostojili da tom dekanu odgovore sledeće: u nacrtu zakona u središtu je brz i efikasan izbor, koji je dosadašnjim zakonom bio onemogućen. To obrazloženje je samo potvrda za opisanu kancerogenu obrazovnu politiku vladajuće koalicije. Ostaje da se pitamo kada će, iz istih pobuda, i sama javna rasprava biti ukinuta kao neracionalna i neefikasna.
Peščanik.net, 10.08.2017.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU