Ivan Đurić, foto: Goranka Matić
Dejan Ilić u svom tekstu Ne mora biti samo jedan piše da još nismo „probali normalnost“.
Trebalo bi da se podsetimo da već jesmo isprobali normalnost, još na izborima davne 1990. godine. Miloševiću se tada suprotstavio jedan takođe u izvesnoj meri vanstranački kandidat, dr Ivan Đurić, istoričar, profesor. Bila mu je obezbeđena mirna akademska karijera, ali on je shvatio krizni trenutak i odlučio da se politički angažuje. Bio je oličenje normalnosti, a imao je i neku neagresivnu, gotovo nežnu harizmu. Imao je podršku onog tada manjinskog dela antinacionalističke intelektualne elite i nekih javnih ličnosti čija sam imena posle toliko godina primetila među potpisnicima Apela. Dok je u kampanji obilazio Srbiju, pred njim su se dizale naplatne rampe – mnogi čak ni uprkos insistiranju nisu hteli da mu naplate putarinu. Aktivistima i javnim ličnostima koji su ga pratili optimistički se činilo da je njegova popularnost velika i da on ima bar malo izgleda da uđe u drugi krug. Kraj znamo. Ivan Đurić je na izborima osvojio manje od 300.000 glasova naspram Miloševićevih preko tri miliona. Da je nekim čudom bilo obrnuto, možda bi istorija raspada Jugoslavije krenula drugim pravcem.
Bilo je tih abnormalnih i amoralnih devedesetih još isprobavanja normalnosti. Građanski savez Srbije bio je u to vreme paradigma normalnosti. Izašao je (GSS) 1992. godine na izbore sam i osvojio toliko beznačajan broj glasova da je ostao ne samo ispod crte nego i ispod radara; dobio je manje od Jezde i Dafine. To su bili oni izbori, podsetimo se, kad je u parlament ušao Arkan sa svojom strankom.
Srbija – to nisu zvučna imena javnih ličnosti s profesionalnim i intelektualnim integritetom. Srbija uopšte ne razume šta znači normalnost. Srbija razume primitivne i agresivne doskočice oba radikalska kandidata, kako to dobro primećuje Dejan Ilić. I ostaće tako sve dok Srbija ne nađe sebe, a biće to dug proces, ako ikada bude doveden do kraja.
Uz to, za predsedničku kampanju potrebne su i poprilične pare. U uslovima ne samo medijske blokade, nego i beskrupulozne negativne kampanje koja se plasira preko poslušnih medija, treba proputovati doslovno celu Srbiju, treba zakucati na svaka vrata, koja će često i da se zalupe. Nisu dovoljni ni aktivizam ni građanska mobilizacija koja će, bojim se poučena ranijim iskustvima, u smislu snažnog aktivizma ipak da izostane. Zatim, ne mogu javne ličnosti iz srpskog intelektualnog i umetničkog kruga da po varošicama i zaseocima prosvećuju ljude. Moraće da predaju rukopise, imaće predstave i zakazana snimanja, neodložne sastanke, i to je realnost. Dalje, potrebna je i podrška spolja, ma šta to značilo, a zapravo znamo šta znači. Bojim se da Saša Janković nema ni jedno ni drugo. Po evropskim „dvorovima“ vlada cinizam. I moram opet da se setim Čerčilovih reči: pa neće oni živeti ovde.
Osim toga, Saša Janković se ni sam još nije izjasnio. Hoće li žrtvovati svoj lični i profesionalni život, kao što su ga pre njega žrtvovali već mnogi u ime razuma i testiranja normalnosti u Srbiji – ne znam. Kao Ombudsman je pokazao veliku odvažnost i neupitni profesionalizam. Ima razloga da bude ohrabren i zadovoljan podrškom tolikih uglednih javnih ličnosti, srpske elite. To je podrška o kojoj oba radikalska kandidata, za razliku od Miloševića početkom devedesetih, ne mogu ni da sanjaju. Ali, nije li ta podrška i neka vrsta egoizma, jer vapi za svojim predsedničkim kandidatom?
Kako god odlučio, nedostajaće mnogo Ombudsman Saša Janković.
Peščanik.net, 29.11.2016.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Ne mora biti samo jedan
IZBORI I PROTESTI 2017.