Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Nije bez osnova komentar Vesne Pešić, da nema mnogo smisla moliti nekoga da se kandiduje za predsednika države. Ona je to izjavila povodom peticije upućene Saši Jankoviću, trenutno na poslu zaštitnika građana. Potpisnici peticije sadašnjeg ombudsmana, dakle, mole, traže od njega, zahtevaju, apeluju, predlažu mu – da se kandiduje na predsedničkim izborima naredne godine. Uz to, izražavaju spremnost da podrže njegovu kampanju i aktivno se uključe u nju. Tako i pre raspisivanja izbora ulazimo u kampanju, kako to vidi Vesna Pešić – pogrešno.

Međutim, peticija se može videti i kao čin građanske mobilizacije u kampanji za političku i društvenu normalnost. Ne radi se tu samo o poruci da „vlast ne valja“ – takve negativne kampanje kratkog su daha. Treba pokazati da postoji alternativa lošoj vlasti. Dakle, u prvi plan postaviti ličnost koja je politički i moralno čista i reći – to je naš kandidat. Za razliku od ranijih izbora – mogla bi biti nova poruka – kada takvog kandidata nismo imali, ovaj put svi koji ostanu kod kuće zaista glasaju za koaliciju na vlasti sa predsednikom vlade na čelu; isto tako, svi koji glasaju za kandidata Srpske radikalne stranke – glasaju za sadašnjeg predsednika vlade.

Ali, ne treba ugroziti utisak o Saši Jankoviću kao razumnoj i odmerenoj osobi sa integritetom. Ako već izgleda da mu se pripisuje – ne baš racionalna – misionarska uloga spasitelja posrnule nacije (što je možda bio razlog za uzdržani komentar Vesne Pešić), možda treba objasniti da je ipak reč o ulozi – nosioca normalnosti. Ovde smo mnogo toga probali, ali normalnost nismo. Pa možda opravdani deo kampanje može biti i jedna takva, patetična misionarska poruka o normalnosti.

Kao ombudsman, Saša Janković uverio nas je da je u stanju da kontroliše izvršnu vlast bez obzira na pritiske kojima je bio izložen. To znači da se već dokazao na poslu sličnom poslu predsednika države. Poznavanje i privrženost ljudskim pravima i slobodama takođe ga čine poželjnim kandidatom, ako i kada donese odluku da se kandiduje. Do tada, čekamo. I dok čekamo, ovde ćemo o nečem drugom. A opet o predstojećim izborima za predsednika. Po samoj svojoj jednostavnoj prirodi, ti izbori biće neka vrsta referenduma: ljudi će se izjasniti za ili protiv tekućih vlasti. Zbog toga se stvara utisak da naspram kandidata stranke ili stranaka na vlasti treba da se nađe samo jedan, zajednički kandidat svih njihovih oponenata.

Možda je to pogrešna računica. Izbori za predsednika predviđaju da je pobednik onaj ko u prvom krugu osvoji 50 odsto plus jedan glas od ukupnog broja glasova. Ako nijedan kandidat ne osvoji dovoljan broj glasova za pobedu u prvom krugu, u drugi krug idu dva kandidata sa najviše dobijenih glasova u prvom krugu. Ako se pogleda učinak koalicije na vlasti na prethodna tri izbora, onda vidimo da se oni kreću blizu polovine osvojenih glasova kada na izbore izađe nešto više od polovine birača. S druge strane, taj broj glasova koji oni osvajaju, manji je od broja glasova koje su dobijali kandidati za predsednika koji su gubili neke ranije izbore. Šta to u stvari znači?

Hajde da to kažemo ovako – izborna utakmica bi trebalo da ima dva poluvremena, to jest kampanje bi morale da računaju na dva izborna kruga. To dalje znači – da bi se išlo u drugi krug, u prvom krugu kandidat koalicije na vlasti ne sme dobiti više od polovine glasova izašlih birača. To, konačno, znači da u prvom krugu na birališta mora izaći više birača nego što je to bio slučaj na prethodna tri izbora za članove domaćeg parlamenta. Umesto da se sadašnja opozicija kida oko pitanja zajedničkog kandidata, posao koji čeka i opozicione stranke i vanstranačke opoziciono nastrojene političke aktiviste u prvom krugu jeste motivacija ljudi da uopšte izađu na izbore i glasaju.

Govorimo, dakle, o svim onim ljudima koji su se očito povukli sa birališta u prethodnim izbornim utakmicama. Ako se tako postave stvari, onda naprosto nije tačno da opozicija sadašnjima vlastima mora imati samo jednog kandidata. Može ih imati i više, to jest onoliko koliko je potrebno da se što više ljudi podstakne da izađu na birališta. Vesna Pešić je u komentaru na inicijativu „Jankovića za predsednika“ (nazovimo je tako ovom prilikom), predložila i neku vrstu preliminarnih izbora za jednog zajedničkog kandidata opozicije. Prvi krug izbora mogao bi biti jedan takav proces, iz koga će se dobiti jedan kandidat.

To svakako ne znači da bi bilo loše ako se opozicione stranke i nestranački aktivisti dogovore i zajedno u jednom nadstranačkom poduhvatu podrže jednog kandidata, pod uslovom da se taj dogovor postigne glatko i bez mnogo naknadnih trzavica. To bi značilo i da stranački čelnici prihvate da u kampanju uđu kao javne ličnosti, dakle kao političari sa imenom i prezimonom, uz podršku stranačkih pogona bez partijskih obeležja. Takve kampanje smo ovde jednom već imali – kao uspešne.

Potonju opciju posebno čini privlačnom to što ne možemo biti sigurni da će od dvojice kandidata koji će ući u drugi krug izbora bar jedan biti opozicioni. Velika je bojazan da bi se u drugom krugu mogli naći kandidat koalicije na vlasti i kandidat Srpske radikalne stranke, dakle takođe kandidat vlasti. Tako bismo imali dvojicu predstavnika jedne iste antisistemske (antidemokratske, dakle) političke opcije. Moguće je da bi jedan nemali broj ljudi razočaranih u sadašnju vlast mogao glasati za kandidata SRS-a kao (navodnog) protivnika sadašnje vlasti. To zapravo znači da elita na vlasti ulazi u izbornu trku sa dva jaka kandidata, koje će predstaviti kao ljute oponente.

Ako joj to pođe za rukom, u drugom krugu bi se našla u poziciji u kojoj ne može da izgubi izbore. Baš onako kako, recimo, konzervativci u Britaniji nisu mogli biti poraženi na referendumu o ostanku u Evropskoj uniji (oba ishoda išla su samo njima u korist) ili kako politički i poslovni establišment u Sjedinjenim Državama nije mogao izgubiti tamošnje predsedničke izbore, jer su oba kandidata bila njegova.1

Dakle, glavno pitanje na ovim izborima nije samo to ko će biti kandidat opozicije i da li će on biti samo jedan. Pitanja, glavnih, ima više: kako što više ljudi uveriti da ima smisla da izađu na izbore i ponuditi im opcije koje su za njih prihvatljive i, možda još važnije, kako objasniti da su kandidat koalicije na vlasti i kandidat SRS-a zapravo jedno te isto? Što se prvog pitanja tiče, tu onda svakako mora da se razmišlja i o nestranačkom kandidatu za koga bi možda poželeli da glasaju svi oni koji su izgubili poverenje u opozicione stranke i zbog toga odustali od glasanja na prethodna tri izbora. Za njih bi Saša Janković po svemu sudeći bio dobar kandidat.

Peščanik.net, 26.11.2016.

Srodni link:

Branka Dimitrijević – Naš predsednički kandidat

Apel Saši Jankoviću

IZBORI I PROTESTI 2017.

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Potonju ilustraciju treba uzeti s rezervom. Američki politički establišment nije homogena grupa, ni svetonazorski, ni interesno. Pa ipak, ako se pobeda Trumpa vidi kao rezultat odluke siromašne (bele) radničke klase da okrene leđa političarima koji su ih, uprkos svojim obećanjima, izneverili; dakle, kao gest siromašnih protiv bogatih političara i poslovne elite, onda je zaista gorka ironija to što novi predsednik vladu sastavlja od sve samih milijardera. Meni je, očekivano, najzanimljivija osoba postavljena na čelo resora za prosvetu, poznata zagovornica uvođenja vaučera za obrazovanje. Da ovde ne dužim, reći ću samo da je to mera koja privileguje decu iz materijalno bolje stojećih redova i bogate privatne škole, ka kojima usmerava novac iz budžeta, a šteti deci iz materijalno slabije stojećih redova (dakle, upravo onima koji su glasali za Trumpa), iako je navodno osmišljena da baš njima pomogne.
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).