Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović
Očigledno da Zlatko Paković – sa kojim ja takođe, kao i on sa mnom, nameravam da ostanem u dobrim odnosima, ali mi je istina draža – ni sam ne veruje u snagu svojih argumenata. Inače se ne bi služio tzv. argumentima „ad hominem“, tj. svako malo govorio kako ja nemam pojma, kako sam neznalica i slično. Reč je, naravno, o Pakovićevom odgovoru („U mraku su i bele krave crne“, Danas, 30.12.2016) na moj tekst „Bazdulj i Paković kao antipodi“. Ja se, odmah da dodam, tim niskim udarcima po čukljevima „među prijateljima“ nisam koristio.
Pre nego što pređem na suštinu, moram još da ukažem na jedno krupno Pakovićevo nerazumevanje mojih reči, osim ako nije u pitanju njihovo svesno iskrivljavanje do neprepoznatljivosti. Nisam, naime, „istovetnim“ proglasio „dva posve različita iskaza“, (njegov i Bazduljev – prim ML), kako to tvrdi Paković. Rekao sam, to priznajem, i potvrđujem, da oni imaju jednu zajedničku karakteristiku – antizapadnjaštvo. Kao što leva i desna polovina čine celu jabuku.
I upravo je to što sam ga proglasio antizapadnjakom – da pređem na stvar – Pakovića najviše pogodilo. Ali, šta sam mogao? Pa on to i u svom odgovoru/reakciji takoreći svakim svojim stavom pokazuje.
Prvi kontraargument koji Paković navodi sebi u prilog jeste njegovo opredeljenje za Evropsku uniju. Ja to i ne sporim, jeste Paković za Evropsku uniju. Ko ne bi bio za Zapadnu Evropu – bogata, lepa, socijalno osetljiva, pravno uređena, kulturno obrazovana… Kod nas se i najljući protivnici Evropske unije grčevito bore za neko (po mogućstvu od države plaćeno) mesto u Parizu, Rimu, Berlinu… Paković je u tom smislu daleko pošteniji, nema šta. Ali i njegova ljubav prema Evropi nekako je površinska; on bi da ubira njene plodove, ali ga malo zanima oranje i sejanje.
Zapad je, u političkom smislu, ne geografskom naravno, nikao i razvio se na liberalnim vrednostima. Temeljna među njima – i dotle se Paković i ja slažemo – jeste sloboda pojedinca. Ali, prva izvedenica iz individualne slobode jeste – privatna svojina. I već se tu razilazimo. Jer, Paković je ogorčeni protivnik privatne svojine. A za privatnu svojinu je vezano slobodno tržište, tj. konkurencija, a oboje su koren pravne države. Jednom rečju to se zove – kapitalizam. To jest, kao što rekoh, Evropa. Kao ogorčeni protivnik privatne svojine i kapitalizma, Paković se, dakle, razilazi, ne sa Mijatom Lakićevićem, nije to ni bitno, nego sa Evropom. Preciznije – sa zapadnom Evropom. I zato je – posebno u kontekstu aktuelnog srpskog dvoumljenja između Istoka i Zapada – antizapadnjak.
Svestan da gubi, Paković na kraju u sukob uvodi „tešku artiljeriju“, Hegela, Fihtea i Marksa.
„Dakako, smatram da su kritiku kapitalizma i njegovog zatvorenog društva, do najviših spekulativnih visina evropskog apstraktnog mišljenja doveli Hegel, Fihte i Marks. Kritikujući kapitalizam, kao ozakonjenu nepravdu koja se nasleđuje, ja upravo branim temelje evropskih vrednosti, među kojima je sloboda ličnosti da misli svojom glavom i javno argumentuje svoj stav uprkos ’duhu vremena’ – osnov budućnosti Evrope“, „poentira“ na samom kraju svog teksta Zlatko Paković.
Šta reći na ovo proglašavanje kapitalizma „zatvorenim društvom“ (po asocijaciji valjda na Fihteovu „Zatvorenu trgovačku državu“) kad cela istorija govori suprotno. Jer je kapitalizam po svojoj suštini „otvoreno društvo“, da se i ja pozovem na jednog Karla, ali Popera.
Jer, da nije, ne bi bilo ni te slobode mišljenja – koju koristi, a ne brani, kako sam tvrdi, Paković – niti kritike kapitalizma. Kritika je, naravno, i dozvoljena i poželjna. Ali to još ne znači da su kritičari (uvek) u pravu. Kao što sloboda govora može biti uperena protiv te slobode, tako i alternativa koju nude kritičari može biti gora od postojećeg stanja. Upravo to je slučaj sa Pakovićem i najvećim brojem levičara u Srbiji. Hrleći ka „spekulativnim visinama“ oni seku granu na kojoj sede. Sa prljavom vodom, da upotrebim tu staru metaforu, oni izbacuju i dete iz korita.
Marks, pošto je on očigledno prava, a ne ni Hegel ni Fihte, inspiracija Pakovićeva, nije cenio tzv. socijaliste utopiste i hteo je da izgradi „naučni socijalizam“. Od čega, međutim, nije ostao ni kamen na kamenu. U ključnim stvarima, naime, Marks je pogrešio. Pogrešio je sa radnom teorijom vrednosti kao svojevrsnom „teorijom cena“, pogrešio je i u vezi sa „diktaturom proletarijata“ i socijalnom pravdom, ali je najviše omanuo u tome što nije video preduzetničko-inovativni duh kapitalizma zahvaljujući čemu se on ne samo održao do dana današnjeg, nego se raširio po svih šest kontinenata i doneo čovečanstvu neviđeni prosperitet.
Tamo, pak, gde je marksizam primenjivan, loše se završilo i po objekte i po subjekte „revolucije“, tj. i po klasu i po njenu avangardu. Neka samo neko ne kaže kako se to desilo zato što je primenjen u nerazvijenim zemljama. Kao da su Engleska i Holandija na samom početku 17. veka, kada su nicala prva akcionarska društva, bile visoko razvijene zemlje. Amerika je pre 200 godina bila i primitivna i neobrazovana, a danas je svetski centar kulture i nauke. I slobodnog mišljenja.
Peščanik.net, 05.01.2017.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Bazdulj i Paković kao antipodi
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
