Foto: Predrag Trokicić
Taj pojam, koji bi mogao da bude i zlokoban u svojoj višeznačnosti, nijedna vlast ne trpi više nego što mora. Otpor je bio i onaj nehomogen, labavo definisan, difuzni pokret koji je rušio Miloševića, sa simbolikom odlučne revolucionarnosti: stisnutom pesnicom podignutom uvis. I sloganom toliko jednostavnim, da je na samoj granici marketinškog savršenstva u potenciranju političkog prevrata: Gotov je!
Tako je Otpor u devedesetim bio višemesečni performans prikupljanja opšte snage, rasute u rezignaciji, defanzivi i letargičnom defetizmu. Milošević se pokazivao čvrstim poput kremena, a pojela ga je sila razornog nezadovoljstva, nastala na poletnoj mladalačkoj zajebanciji i sugestiji da njegova večnost, kao uostalom i svaka, ipak ima svoj kraj. Peti oktobar je bio samo dan egzekucije; metastaza je pre toga obalila načetu krupnu zver na obe plećke.
Danas su momci koji tada behu manekeni Otpora sredovečni ljudi kojima se ponekad pripisuje herojska uloga u romantičnim prevratima: da putuju po svetu i usput sruše pokoji režim, tako što pokažu da je on mnogo slabiji nego što se čini, i da je sam od sebe padu sklon. Ali to je samo pokušaj da se ispreda legenda o nečemu što postoji jedino kod nas.
U jednom razgovoru od pre pola godine, Srđan Popović mi je rekao da je misija onih koji se bave fenomenom opiranja zapravo akademska: oni su arhivirali operativnu dimenziju nenasilnog prevrata i sada se time bave samo kao originalnim delom naše propale istorije. Naime, njihova je misija ipak bila neuspešna: oni koje su sklanjali zanavek ponovo su se vratili. Samo Miloševića nema, ali to ne menja na stvari. Da nešto zaista mogu danas, zar ne bi ponovo pokušali ovde?
Otpor kao pokret je deo one istorije o kojoj beše reči, ali otpor kao model svakako nije. Inače bi mirenje sa postojećim stanjem stvari postalo znak smrtonosne poniznosti. Mogu li, dakle, biti uspešni pokušaji da se ova vlast dovede do nivoa spoznaje da je ona servis i sluga građana u okviru državnih dužnosti? Dakle to, a ne korumpirani i okrutni, infektivni parazit, koji razdragano slavi na telu umirućeg društva? Ako to nije moguće, a skoro je sigurno da nije, pitanje je kako sve to razjuriti tamo gde ko pripada, i to tako da se više ne vraćaju.
Videlo se da „pošteni“ izbori u tipu i obliku demokratije koji je oktroisan patološkom ličnom vlašću, naprosto nisu mogući. Stoga je neizbežna, ko zna da li i moguća građanska demokratska akcija, do nivoa koji garantuje identične uslove za sve koji se nadmeću, inače će izborni proces ostati bez smisla. Tabloidna vlast, prirodno, ima podršku tabloida, a to su skoro svi mediji, osim jednog dnevnika i jednog nedeljnika. U toj kloaki bizarnog spinovanja, predsednik je svoj najpouzdaniji glasnogovornik. Vlasnici pišajućih televizija asistiraju na nivou ponižavajućeg skrušenog poltronstva.
Izgleda kao da je stvar sa ovom vlašću, uz kolektivnog Gebelsa jaka kao beton, i da joj nema kraja. Gospodar se tako i ponaša, jer se čini da je njegova vlast nad ljudima apsolutna. Problem je što ni on kao gazda, ni ljudi-stvari, ne znaju odakle to dolazi. Kakva sila, koji uspeh, koja ličnost, kakva budućnost drži te domine u stanju pouzdane stabilnosti. Mislim da ih ne drži ništa.
Osećanje pijane moći je samo privid, jer da nije privida, ne bi bilo ni straha. Ljudi režima i vinske mušice koje nadleću ustajali miris raspada, dobro znaju da sve ima svoj rok trajanja, da više nemaju za šta da se uhvate, pa im je uteha samo jedno: njegovi svakodnevni govori, uglavnom ni o čemu. Niko više ne pamti sadržinu praznoslovlja, važno je da šef govori, bogoradi, grdi, vređa, hrabri sebe i njih, rasteruje strah od trenutka kad će one domine popadati, pokazujući da tamo ničega nije ni bilo, a da je car samo ubogi nudista koji nema čime da maše kad mu spadnu gaće.
Da u suštini ničega nema, to znaju i oni koji su se potrudili da imaju sve što se može steći besprizornom odanošću. Nije ovde reč o nostalgiji za vulgarnim egalitarizmom, ali nova primitivna kasta bogataša zaista je pretvorila radnike u korporativne robote, najmanje plaćene moderne robove u evroafričkom regionu.
Novo lice otpora, inače sasvim različito od onoga koje je ove iz vlasti već jednom oteralo u pacovske kanale, neće se pokazati buđenjem mamurne srpske opozicije. Da se ne lažemo, i ta su lica pohabana od uzaludnog i sterilnog trajanja, a neka nova se troše mnogo brže nego što je to pristojno. Njih više ništa ne budi niti brine, njihovi su stavovi na nivou salonske praznine i bezopasnih parola, a strategijska razuđenost proizvod je nestišljivih ličnih sujeta.
Pa, ko bi, dakle bio na čelu nove varijante rešavajućeg otpora? Niko, za početak. A na kraju samo jedan koji je najmoćniji!
Najavljeni jesenji socijalni bunt, uz pomoć policijskih i vojnih sindikata, prepao je režim, koji preventivno optužuje radnike za političko delovanje. Tako su ljudi iz Goše, koji su štrajkovali glađu, nabeđeni da se bave politikom rušenja vlasti. Zato im je premijerka rekla da država nema ništa sa njihovim gladovanjem, jer oni ne pripadaju državi.
Nema pune bele ili crvene linije koja bi odvojila pobunu radnika od politike. Većina krupnih socijalnih nemira neizbežno se pretvara u politički bunt, to je prirodna evolucija, od kašike do močuge. Šta bi na ovo rekla teorija politike, a šta Srđan Popović sa svojim tezama o potrošenoj istoriji mekih prevrata?
Socijalni bunt ima u sebi sintezu otpora protiv ugrožavanja svih ljudskih sloboda, pri čemu je pravo na pristojan život vitalni uslov za svaku od njih. Vladajuće siromaštvo i beda, proizvode bedu svake vrste, sve do vrha vlasti, kod koje je ona izražena kao razarajući impuls, sklon da razori i sam vrh.
Dok ovaj tekst privodim kraju, javljeno je da će se predsednik večeras obratiti svome narodu. Ne moram da slušam, tačno znam o čemu će govoriti. Kao i obično, ni o čemu.
Ali, postaje sve izvesniji apsurd, ili njegova nastrana logika u poimanju otpora koji neizbežno sledi. I ko će jahati na čelu kolone koja obara vlast. Može biti samo jedan: Aleksandar Vučić. Onaj koji će neizbežno srušiti sebe i svoj paralelni svet, jer je sve drugo već porušio.
Peščanik.net, 13.09.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Biro za izgubljene - 19/04/2024
- Jedan dan sa Dadom Vujasinović - 12/04/2024
- Šapićev hod po grobovima - 05/04/2024
