Odmah da se izjasnim: ne navijam ni za koga. Moj odnos prema fudbalskoj igri iscrpljuje se u statusu posmatrača koji uživa u lepoti igre kad lepote ima. Ravnodušnost prema pobedama i porazima deo je uživanja. Za praćenje prvenstva u Kataru, posmatrač je morao, makar malo, da se podvrgne i samomučenju. No stvar se privodi kraju, u nedelju je finale, pa se posle toga vraćamo sebi.
Ovi naši su rano ispali iz jednostavnog razloga: svi drugi su bili bolji. Ljuba Živkov lepo kaže: kretali su se po igralištu kao geometri.
Ali, to je njihova stvar. Nije strašno biti neuspešan u loptanju, ma koliko svet bio opčinjen iluzijom o najboljoj igri koja postoji. Već sutra će biti poznato ko je pobednik i kako je to postao u završnoj igri. Iza sjaja su ogroman novac i nerazmrsiva korupcija.
Ovde je ipak reč o navijanju.
To bi verovatno bilo podržavanje, hrabrenje, bodrenje, podsticanje, nadahnjivanje, pokretanje, razgaljivanje svog tima emotivnom snagom i uzvicima (urlicima) publike, kako bi se zajedničkom silom stiglo do presudne nadmoćnosti i pobede.
Na stadionima se u ekstremnijim pa i nasilnim oblicima navijanja – posebno u ovdašnjem prvenstvu – pridružuju i druge, nedovoljno jasno oformljene socijalne grupe za posebne prilike, kao što su na primer rulja i gomila (po Tomi Đorđeviću).
Publika koja gleda televiziju ima svoj doživljaj i posebnu vrstu estetske samostalnosti. Ne podleže masovnoj ekstazi ili očaju. Navijanje, kad ga ima, je lični izbor. Nedostatak emocija za tzv. nacionalni tim nije izdaja, niti su preterane ambicije dokaz rodoljublja. Trans pobednika traje kratko i okončava se mamurlukom. Osim iluzije o nadmoći i kratke slave, pobede u sportu postaju stvar statistike, monografija i muzeja.
Na stranicama Politike oglasio se ideolog SNS-a Vladimir Đukanović, ovog puta u ulozi moralno-političkog policajca navijanja. On tvrdi, kao i pre četiri godine, da je nedopustivo na bilo koji način podržavati ili navijati za reprezentaciju Hrvatske u fudbalu. Navodi i razloge za svoje ribarenje po dušama grešnih ljudi, koje obrazlaže kako najbolje ume. Lično on mrzi tu ekipu, u svim prilikama, svuda i uvek im želi neuspeh. Navijanje za Hrvatsku, na primer, pokazuje „nedostatak kičme“ i nacionalnog samopoštovanja. Njihov selektor je pobedu nad Brazilom posvetio svom narodu, ali i „braniteljima“. Đukanović je naveo i neke strašne primere iz zajedničke istorije.
Više od Hrvatske mrzi jedino one koji misle da se tamo igra dobar fudbal.
Tako je Đukanović otvoreno krenuo u denacifikaciju igre i traganje za pouzdanom formulom koja bi potencirala njegova mučna razmišljanja.
Nisam pratio ko se sve, osim Novaka Đokovića i Milojka Pantića, javno izjašnjavao da podržava fudbalsku Hrvatsku u završnici prvenstva. Igrali su čvrsto i dobro, imaju veliki tim. Zvezde tog tima su navijači Đokovića, okolnost koja dodatno nervira vođu pandemijske bakljade.
Nije jedini koji ne odvaja fudbalsku igru od prljave politike i istorije mržnje. Tome nije odoleo ni Zlatko Dalić podilazeći preostalim „braniteljima“ i slaveći sa igračima polufinale uz Tompsonove pesme. Ali on je, kao i Piksi, samo selektor.
U Zagrebu su se igrali Čačak i Užičko kolo. Kao i fudbal, i to je samo igra. Makar bi tako valjalo da bude.
Đuka pripada gomili vladajuće sekte. Nastrana pravovernost se pokazuje u svakoj prilici, neprekidne razmirice sa komšijama su pitanje političkog trenda i upornog odlaganja normalnosti.
Đukanović je antinavijač, onaj koji iz svoje pozicije bliskosti sa samim vrhom, pretnjama i kletvama odvraća ljude od prava na lični izbor u praćenju i poimanju igre. Uz ponudu obrasca opšte mentalne kontrole navijača podanika. Nema patriotizma izvan potpune odanosti gospodaru, u ljubavi i mržnji.
Selektor srpske reprezentacije nije navijač. On je fudbalski radnik. Bio je istinski veliki igrač. Obišao svet, dao svoje ime nekim trgovima u Japanu. Šta mu se dogodilo kad je Vlahović dao vodeći gol Švajcarcima? Obradovao se prerano i bez razloga, ali je svoju radost, osećanje nadolazećeg trijumfa, šta li, izrazio psujući Švajcarcima „majku šiptarsku“.
Možda nije mogao da se kontroliše, pa mu je ta rečenica utekla i otišla u svet. On nije Đuka, ima svoje ime i biografiju iza sebe. On nije deo rulje, nego je bio fudbalski pedagog. Uz psovku je postao pripadnik.
Đukina hipoteza o zabranjenom navijanju dolazi iz kolektivnog skučenog uma vlasti. Piksijeve psovke su samo dokaz njegovog konačnog pristupa grupi koja ga drži na čelu struke lošeg fudbala.
Moje navijanje, ako je to važno, prestalo je onoga časa kad se čelovođa umešao u igru i prisvojio tim. Svejedno je, samo gledam.
Peščanik.net, 16.12.2022.
NOGOMET / FUDBAL- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Odvratna priča - 26/04/2024
- Biro za izgubljene - 19/04/2024
- Jedan dan sa Dadom Vujasinović - 12/04/2024
