Jedan od mojih omiljenih dijaloga u „Ocu na službenom putu“ je kada, nakon što je Malik predao štafetu, i ceremonija se završila (uz Malikove suze jer se zbunio), drug Cekić zove hitno Mešu i započinje ispitivanje u zlokobnoj atmosferi.
– Ko mu je pisao govor?
– Ti valjda znaš ko mu je pisao.
– A ti, da nisi nešto ispravljao?
– Šta ti misliš, druže Cekiću, da sam ja lud?
– Omladinka kaže sa partijom i Titom, a tvoj sin sa Titom i partijom.
– To je, druže Cekiću, svejedno.
– A ti da si pisao, kako bi poređao?
– Ja velim, druže Cekiću, da je to svejedno. Partija nas je učila: Tito to je partija, partija to je Tito, Tito to smo svi mi.
– Lepo zvuči, bi li što popio. Imam ovih francuskih govana.
Meša par sekundi kasnije, uz konjak, saznaje da je slobodan, on i Cekić ponovo deluju kao drugari, a ne kao islednik i osumnjičeni.
Bila bi to prava filmska scena – kako Vučić ispituje Dejana Jovića ko je Jasminki Petrović i Raši Andriću pisao govor u kome su zahvalili na nagradi Srpskog narodnog vijeća „Svetozar Pribićević“ za unapređenje srpsko-hrvatskih odnosa. I je li Jović nešto menjao i zašto nije. I da li misli da je Vučić Srbija ili Srbija Vučić. Ili je to svejedno.
Samo što se profesor na Fakultetu političkih znanosti i predsednik Savjeta SNV, ako bi udostojio ovdašnjeg druga Cekića razgovora, ne bi znojio kao nesrećni Meša. Naprotiv. Stoga je verovatnije da će se predani podrivač srpsko-hrvatskih odnosa obračunavati sa Pupovcem, Jovićem, Petrovićevom i Andrićem u odsustvu, na nekoj od terapijskih sesija na Pinku, Hepiju ili Prvoj.
– Pitam ja tog Pupovca i tog, kako se zove, ne mogu da se setim, Jovanovića, Jovića (na sufliranje pripremljene voditeljke), ko je pisao taj govor. Dobitnika nema na licu mesta, ne smeju da javno izgovore, kao poslali su govor, a takozvano Srpsko narodno vijeće, ako je tu išta srpsko, frenetično aplaudira. A ovi u govoru poručuju da sam ja ubica i da imam krvave ruke. Hoće li da unaprede srpsko-hrvatske odnose ako mene ubiju, pitam te ja Milorade Pupovče, Dejane Jovičiću, Joviću (na sufliranje voditeljke).
I tako dalje. Naslušali smo se takvih umešnih obračuna sa sagovornicima (neprijateljima, kako ih on vidi i predstavlja) koji ćute, opravdano, jer su odsutni.
A čitaoci Peščanika (za razliku od većinske Srbije do koje može da dopre samo zvanično tumačenje sa nakaradnim učitavanjem nepostojećih reči, namera, tona) znaju šta je to što je zasmetalo zvaničnoj Srbiji (ergo, Vučiću) otelotvorenoj u ambasadorki Jeleni Milić u govoru – poslednja rečenica: „I hvala mladima u Srbiji koji nas ovih dana uče kako se leti i kako se svetli.“
Ambasadorka je napustila prijem jer je, kako je posle „pojasnila“, bila nezadovoljna reakcijom „lidera“ SNV, odnosno aplauzom iako je u pismu prepoznala „direktnu asocijaciju na studentske blokade“.
I ona lično, razvezla je dalje i otvorila dušu, podržava „kada mladi stoje na trgovima, ne blokiraju institucije i kada traže konkretnu pravdu za nepravdu. Ali dalje od toga – blokade, nazivanje moje zemlje tiranijom, nazivanje mog predsjednika i državnog vrha ubojicama i takve stvari, ja to jednostavno i apsolutno ne podržavam.“
Drug Cekić je udbaš i kad ide sa Mešom u kurvarluk u Banju Koviljaču i kad ga zove da „pucaju šaha“ i napuste (zajebu) priredbu povodom štafete.
Jelena Milić podržava predsednika i kada podržava mlade koji traže pravdu. U meri u kojoj ih podržava i predsednik. A pošto danas ne zna šta sutra sprema, u drugom iskazu pred njenim nevidljivim (a sveprisutnim) islednikom, ambasadorka zaoštrava, pa ne pominje više ni podršku pravdoljubivim studentima koji ne kleveću predsednika, već žali što većina „tih mladih smatra da su moje državno vođstvo ubice i da imaju krvave ruke. Ono što sam ja uradila je najmanje moguće što bi bilo koji ambasador u bilo kojoj zemlji uradio. Nisam bila iznervirana kako mediji to insinuiraju, reagovala sam kao i svaki drugi ambasador na flagrantnu uvredu moje države.“
Do sad bi prosečan gledalac Pinka zaključio da je napustila prijem jer su „lideri“ SNV odbili da sa prijema isteraju krvožedne studente iz Srbije koji su razvili transparente i klicali „Vučiću, ubico“. Ili bar da su Jasminka Petrović i Raša Andrić u pismu zahvalnosti na nagradi opleli po tiraniji u Srbiji i pozvali da se zbaci tiranin, da „odleti“.
Kao što Meša ima prvobitni greh zbog kog je završio u Zvorniku, pa pazi šta priča, tako i ambasadorka dokazuje da je vernija Vučiću od Vulina, Vučićevića i ostalih vulina i vučićevića posvećenih srpsko-hrvatskim odnosima.
Pravovernija.
Pa kad smo kod pravovernih, Zagreba, ljubavi i mržnje, Porfirija Perića, Azre, izneverenih ničim izazvanih visokih očekivanja, nekako se za kraj sam nameće stih: „Nagrnuće sa svih strana pravovjerni lešinari.“
Peščanik.net, 08.01.2025.
Srodni link: Dragan Markovina – Nečuvena i skandalozna gesta ambasadorke
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Vidi koliko mogu da razvijem - 10/01/2025
- Ajmo, Meša, pucat šaha - 08/01/2025
- Srpski rulet - 27/12/2024
