Dana 26. novembra 2012. godine, od razularene publike u Centru za kulturnu dekontaminaciju Miljenka Deretu, kako nam sam kaže, zaštitila je Srbijanka Turajlić. Tako se pokazalo da su razulareni građani u CZKD-u šaka jada u poređenju sa, kada se gleda iz Deretinog ugla, njima sličnim građanima u Topoli, od kojih je Deretu morala da štiti policija. Iz toga bismo, pored ostalog, mogli da zaključimo da je Dereta neka ugrožena vrsta kojoj je potrebna stalna zaštita. Niko sinoć nije urlao na Deretu. Neki ljudi iz publike rekli su mu da ne žele da ga slušaju, na šta je, iza stola koji Dereta takođe pominje, reagovala Svetlana Lukić i zahtevala da se Dereta ne prekida dok govori. Zašto je onda Dereta ipak odlučio da svoju reakciju na razgovor o mogućem kraju jedne epohe započne jednom dramatično netačnom slikom?

On je u svom tekstu upotrebio retorički manevar kojim je započeo i svoje sinoćnje kratko izlaganje, rekavši da je razočaran, te da od govornika za stolom nije čuo ništa, i pošto su njegova očekivanja izneverena on mora postaviti jedno banalno pitanje – ko, kada i kako treba da donese promene u Srbiji? Pod krinkom želje za razgovorom, Dereta u dijalog stupa tako što odmah na početku diskvalifikuje sagovornike. Kada na to dobije prikladan odgovor, on se hitro povlači na poziciju žrtve, odakle moralno superiorno deli lekcije o demokratiji.

No, hajde da sve to pripišemo njegovoj nesigurnosti, zbog koje on teži da sebi unapred obezbedi prednost u polemici. I hajde da kažemo da je od te nesigurnosti važnija Deretina želja da u polemiku uopšte uđe. Polemike su dobra stvar, čak i kada sagovornici nisu ravnopravni. Naime, za razliku od ljudi za stolom koje niko ne plaća, mi svi zajedno plaćamo Deretu da kao poslanik u naše ime obavi neke važne poslove. On je plaćen da razmišlja o stvarima o kojima smo mi sinoć volonterski pokušali da kažemo nešto suvislo. On je naime otelovljenje odgovora na banalno pitanje koje je sinoć postavio: Ko, kada i kako treba da donese promene u Srbiji? – Ti, Miljenko Dereta. Za to dobijaš platu.

Polemika, dakle, dobra je stvar jer se razmene neki argumenti, malo se razmisli o svemu, pa se možda sigurnije krene dalje. U svom osvrtu, Dereta je izneo šest argumenata za koje je smatrao da o njima vredi razgovarati. Pošto mu to nije pošlo za rukom sinoć, on nam je, na svoj način, ipak dao još jednu šansu. Bez imalo ironije, zahvaljujem mu na tome.

Prvi argument – „ideje i vrednosti za koje se prodemokratske partije zalažu podržava manjina građana i građanki“ – koji Dereta naslovljava kao demokratski potencijal u stvari nije Deretin. Izgovorio sam ga ja, pre Deretinog uključivanja u razgovor.

Drugi argument – „MI želimo i očekujemo nešto, a ONI nam to ne isporučuju. ONI su političke partije, u čijem radu mnogi ne žele da učestvuju” – koji Dereta naslovljava kao politička ponuda takođe nije Deretin. Izgovorio sam ga ja, pre Deretinog uključivanja u razgovor.

Treći argument, koji Dereta naslovljava kao pravo na grešku nije tačan na više načina. Nije tačno da LDP ima problem sa svojim bivšim glasačima zbog podrške Zakonu o informisanju. I Dereta i LDP u zabludi su ako misle da im je to jedini problem. Tu podršku smo im već zaboravili. Takođe, naivno je misliti da su svi koji su odustali od LDP-a kao političke opcije to učinili iz jednog istog razloga. Na pitanje zašto su građani okrenuli leđa LDP-u mnoštvo odgovora mora da potraži sama stranka u intenzivnim razgovorima sa tim istim građanima. Ja im u tome želim svaku sreću. Jednako nije tačno ni to da je, kako u istom pasusu kaže Dereta, mnogima uskraćena mogućnost da govore. Da prafraziram Deretu: kome je to uskraćeno, i ko im je to uskratio?

Četvrti argument Derete, koji se tiče isključivosti prema civilnom društvu, u kontradikciji je sa njegovim prvim argumentom. Ako u Srbiji ima čak 16.000 nevladinih organizacija, a čitavih 6.000 osnovano je u protekle dve godine, zašto samo manjina građana podržava demokratske ideje i vrednosti? Dakle, ili su te nevladine organizacije puka fasada za civilno društvo, ili je reč o lažnim idejama i vrednostima, koje ljudi iz civilnog sektora neće da podrže. Sklon sam da se priklonim interpretaciji koja ističe fasadne karakteristike civilnog sektora. Biću srećan ako me Dereta činjenicama razuveri.

U petom argumentu Dereta govori o kraju industrijske epohe. Od sveg srca mu preporučujem knjigu Džefa Ilija Kovanje demokratije, koju je 2007. objavila „Fabrika knjiga“, i u kojoj se govori o dubinskim promenama u privredama zapadnih zemalja u drugoj polovini 20. veka i njihovim posledicama po radničke i demokratske pokrete. To sinoć nije bila naša tema. U isto vreme društvo u kojem živimo spremalo se da povede zločinačke ratove, o čemu sinoć jesu ponešto rekli svi koji su sedeli za stolom. To je razlog što nam jedna druga epoha naizgled izmiče. Dereta je u pravu – mesto Srbije u globalizovanom svetu jeste bitna tema, i morali bismo i o tome da razgovaramo.

Šesti zaključni argument sastoji su u predlogu kojim sam i ja završio svoje sinoćnje izlaganje, pre Deretine intervencije. Dakle, gospodine Dereta, i u toj tački slažem se sa vama, i voleo bih da to bude početak jedne lepe saradnje.

Peščanik.net, 28.11.2012.

Srodni linkovi:

Miljenko Dereta – Tri odgovora

Biljana Srbljanović – Déjà lu

Posetilac tribine – Naši na tribini

Miljenko Dereta – Déjà vu ili razgovor s jednoumljem


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)