Plakat za operu „Julka i Janez“ (po romanu „Jedno dopisivanje“ Julke Hlapec Đorđević), 17.1.2017, SNG Opera, Ljubljana
Nazovimo ih droljama, devojčurama, kučkama – sve su to dobri prevodi francuske reči salope. Ja neću da ih nazovem, hoću da ih slavim. Tako su, naime, posle jednog štosa u Charlie Hebdou, nazvali 343 potpisnice izjave o tome da su imale abortus, sa zahtevom da se abortus legalizuje u ime jednakosti, pravičnosti i zdravlja žena. To se desilo pre pola veka, 1971. Izjava sa imenima potpisnica pojavila se u Nouvel Observateuru 5. aprila. U to vreme, abortus je u Francuskoj bio zabranjen, kažnjiv sa do dve godine zatvora i velikom novčanom kaznom. Pominjem samo neke slavne mrtve koje su potpisale izjavu: Simon de Bovuar, Žan Moro, Fransoaz Sagan, Anjes Varda. Pismo je označilo početak velike i konačno javne političke borbe za ženska prava. Misiju je preuzela politička prvakinja, ministarka za zdravlje, docnije predsednica evropskog parlamenta (1979-82), Simon Vel, koja je inače pripadala konzervativnoj strani; preživela je holokaust kao Jevrejka, za razliku od svog oca, majke i brata. Četiri godine docnije, 1975, uspela je i francuska skupština je izglasala legalizaciju abortusa. Danas je to deo osnovne zdravstvene zaštite. To nije bila njena jedina zasluga: godinu dana ranije, uspela je da olakša nabavku kontraceptivnih sredstava, poboljšala je uslove života žena po zatvorima i uticala na donošenje niza drugih mera. Među mnogim važnim stvarima, potpisnice pisma istakle su jednu, koja se inače nije često pominjala u sličnim zahtevima širom sveta: slobodu ljubavi.
U to doba, odobravale smo napore naših francuskih drugarica, i pomalo ih sažaljevale što time moraju da se bave. Morale su se boriti i za samostalno otvaranje računa u banci i za samostalno iznajmljivanje stana. No one koje su posle imale to iskustvo, znaju kakvi su uslovi bili u francuskim bolnicama za abortus, porođaj ili bilo šta drugo… Našoj samouverenosti bilo je dato još dvadesetak godina, koje su inače bile obeležene, otvoreno od 1978, od konferencije Drug-ca, misoginijom, seksizmom, napadima na feminizam, novim patrijarhatom i konačno, sa propašću države, udarcima na zakone, jednakost i sva prethodno stečena ženska i druga prava soja, svakog soja. Borba protiv svega toga ima svoje junakinje, većinom neopevane. I zbog toga se vredi setiti prvakinja, još starijih – recimo Julke Hlapec Đorđević, koja je mnogo pisala o seksualnoj etici, propovedala sistem Margaret Zenger i pokušavala da se društveno prizna i uvede odgovornost muškarca. Istovremeno je jasno ukazivala na to da u SSSR-u, gde je abortus bio legalizovan, to izvode u bolnicama u lošim uslovima. Julka Hlapec Đorđević je izdala dve knjige Feminističkih eseja između dva rata kod Gece Kona, što je danas, kao paralela, skoro teško zamislivo. No, rasutost ima svoje prednosti…
Julka Hlapec Đorđević je zahtevala novog, drugačijeg muškarca, „filofeminog“ muškarca. Nije nezamislivo. Upravo u proleće 1971, kad sam se prvi put zapošljavala, morala sam da obavim i pregled kod ginekologa. Bila sam sama u čekaonici, kad je ušao sasvim mlad romski par. Govorili su malo romski, malo srpski. Bilo je jasno zbog čega je ona došla. Bila je uplašena i zbunjena. On se svom snagom trudio – pokušavao je da ju nasmeje i konačno uspeo, govorio joj je o svadbi, o tome da bi voleo da ima sedmoro dece, bio je topao, nežan, zabavan. I sama sam se počela smejati njegovim šalama, i na kraju smo se sve troje oraspoložili. I danas se sećam njegovog lica, lica pravog zanetog ljubavnika i prijatelja. Setila sam se mnogih svojih prijateljica i njihovih priča: uglavnom o tome kako su, čim se pojavio problem, ostale potpuno same. Da ih prate do ginekologa? Svi oni pesnici, profesori, partijski sekretari? Ovaj savršeni primerak feminofilnog muškarca došao je na pregled i bilo je jasno da će je pratiti i dalje, možda mnogo posle onog sedmog deteta. Događaj me je naveo da postavim dodatno pravilo uz ono koje je postavila Simon de Bovuar: muškarac se ne rađa, nego postaje. Kao i bilo koji drugi soj, i ne zauvek, bio je još docniji dodatak. Konačno, negde devedesetih, to je za mene postalo „Julkino pravilo“, koje je označilo kraj svih usukanih pravila, pa i onog Simoninog.
Zato se danas nekako ne mogu samo radovati što postoji pokret #nisi sama, što se žene oslobađaju da kažu šta su preživele, što se i mnogi solidarni drugih sojeva bune. Žao mi je vremena, ponovnog učenja, žao mi je što mlade žene nisu stabilne na našim ramenima, a tako su zaslužile. I zato hoću da ovo prisećanje zvuči i kao izvinjenje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
