Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Moguće je, uz sve podrazumevane ograde, demokratiju simbolički posmatrati u vrlo sugestivnim biblijskim, preciznije – hrišćanskim analogijama, odnosno kao svojevrsnu „sekularnu religiju“. Iako je demokratija i u svom ideološkom sadržaju neuporedivo racionalnija od bilo koje vere, ta simbolička analogija može da posluži za vrlo plastično objašnjenje o čemu se u toj „sekularnoj religiji“, zapravo, radi. Kroz personifikaciju demokratskih institucija, koristeći poznate motive sa kojima društvo živi, evo, već dve hiljade godina, moguće je demokratiju učiniti i shvatljivijom. Pogledajmo koji su suštinski elementi, bez kojih nema hrišćanstva i koji su njihovi sekularni pandani, bez kojih nema demokratije.

Sekularna analogija biblijskom bogu u demokratiji je, razume se, narod. Kao što je nemoguće biti hrišćanin, a ne verovati u svemogućeg tvorca, isto je tako nemoguće biti demokrata, a nemati pred sobom uzvišeni ideal narodne suverenosti. Građani su kolektivni tvorac i izvor života svake države, a ustav je, pak, po svom značaju, kao reč naroda zapravo reč božja (vox populi – vox dei). Kao takav uporediv je, sasvim očekivano, sa dekalogom (deset zapovesti) ili sa sistemom naloga koji su sadržani u celokupnom Svetom pismu.

Nadalje, sledeći analogiju, sekularni Isus Hrist bilo bi Narodno predstavništvo: ono svedoči narodnu volju i predstavlja centralno telo ustavne demokratije: demokratija bez Narodnog predstavništva isto je, dakle, što i hrišćanstvo bez Hrista – logička i faktička nemogućnost. Ako ideju Narodnog predstavništva ne uvažavamo sa istim onim entuzijazmom sa kojim hrišćani poštuju Hrista i ako u tu živu sliku narodne suverenosti šaljemo mamlaze i bizgove, onda demokratija ne postoji, kao što ni hrišćanstvo ne bi postojalo bez poštovanja prema Hristu, odnosno bez Hrista dostojnog takvog poštovanja.

Imamo zatim vladu, koja je sekularna analogija, recimo, dvanaestorici apostola: Hrist je izabrao svoje učenike da dalje sprovode u delo njegovu reč, a demokratska metafora Hrista – Narodna skupština bira vladu, čiji je zadatak da sprovodi u delo reč Narodne skupštine.

Kao što hrišćanstvo ima razne pravce (pravoslavno, katoličko, protestantsko), tako i ustavna demokratija ima razne oblike, pa tako i već pomenute analogije u ovoj „sekularnoj religiji“ mogu promeniti mesta. Do sada prikazani raspored aktera odgovara poretku koji se naziva parlamentarna demokratija.

Čitalac se sigurno već pita: Gde je u svemu tome predsednik? Neko ga je možda očekivao u ulozi boga? Za tu bi se ulogu mogle naći razne analogije, pošto je funkcija predsednika veoma različito uređena. Mogao bi to, zaista, biti deo Trojstva, Sveti duh, ili neki od proroka ili neka druga biblijska ličnost ili entitet. Sve to zavisi od toga kakvu je ulogu predsedniku namenio ustav i kakvu on ulogu ima u sistemu.

U parlamentarnoj demokratiji, kakva je ustavom predviđena i u Srbiji, predsednik je u velikoj meri sporedna figura: daleko je od nevažnog, ali se od njega ipak očekuje uglavnom politička pasivnost. Sledeći biblijsku analogiju, recimo da je reč o Barabi, onom razbojniku kojeg je narod izabrao umesto Hrista (prema Bibliji, izdajući boga, a u našoj analogiji to bi značilo – sebe samog). Baraba ima svoje mesto isključivo kao pretežno pasivni, nesamostalni akter: nije, dakle, da nema značaja i nije da ne doprinosi priči, ali smisao pronalazi samo u prethodno izgrađenoj strukturi i od nje je zavisan, kakva je i uloga predsednika Republike u parlamentarnoj demokratiji.

Sledeći ovakvu analogiju, nameće se i nekoliko zaključaka. Od hrišćanstva ne bi bilo ništa da je bog bio nezainteresovan za svet koji je stvorio, kao što ni od demokratije nema ni traga kada se građani, demokratski sekularni pandan bogu, ne interesuju za svoju tvorevinu – državu. Da je bog jednostavno poslao svog sina i potom potpuno zaboravio i na njega i na ljude i na svet, kao što građani sebi dopuštaju da zaborave da se staraju o svojoj državi i kao što zaboravljaju na svoje Narodno predstavništvo, hrišćanstvo bi se patetično završilo na samom početku, raspećem jednog tridesetrogodišnjeg zanesenjaka. Ne bi hrišćanstva bilo ni bez učenja koje je Isus Hrist širio, kao ni bez njegovog stradanja, kao što nema demokratije kada Narodna skupština ćuti mrtvačkim mukom i nestaje kao magla u trenutku kad se opravdano očekuje da, eventualno, podnese neku žrtvu.1 A i vlada može da praktikuje demokratiju bez Narodne skupštine baš onoliko koliko bi apostoli mogli da propovedaju hrišćanstvo, nemajući neprestano pred sobom i nad sobom Isusa Hrista, i kao zapovest i kao savest.

Od ove tačke naša analogija uzima pomalo drugačiji pravac. Ostaje, naime, da primetimo da je dobro poznati izbor Barabe od strane naroda bio nužni instrument spasenja, jer spasonosnog Hristovog stradanja ne bi bilo bez takvog izbora. Pa ipak, narod koji je izabrao Barabu, a ne Hrista zbog tog izbora bio je surovo kažnjen i tu se već ulazi na jedan suviše problematičan teren: motiv iskupljenja putem žrtve, kolektivno kažnjavanje koje je posledica izbora koji je inače morao biti načinjen kako bi se ostvarilo sve što je proricano i tako dalje. Sve nas to dalje ne zanima, ali zamislimo sada za trenutak tog Barabu kako odjednom odnekud postaje glavna figura biblijske legende, nakon što mu se posrećilo u životu, kada je izbezumljena gomila na raspeće poslala Hrista. Biblija bi tada, verovatno, postala književna podloga nekakvog barabarizma, a ne hrišćanstva, svojevrsni priručnik za razbojništvo (i sam sam ovde na tren zastao, ali držimo se oficijelne egzegeze), a ne, kako se tvrdi, svedočanstvo božje ljubavi. Baš tako je i sa parlamentarnom demokratijom u kojoj predsednik, čija je uloga gotovo sporedna i potpuno nesamostalna, zaigra odjednom glavnu rolu: to bi bio upravo barabarizam umesto hrišćanstva, dakle nešto sasvim drugo u poređenju sa onim što bi trebalo da bude.

I tu je kraj naše analogije… Na sreću. Jer za razliku od vere, čija je kvintesenca jedna zakukuljena eshatologija sa previše teoloških zavrzlama, stvarna istorija nije tako fatalistička: ona milosrdno narodu opetovano daje šansu da se prizove pameti i da ne izabere Barabu.

Peščanik.net, 17.04.2020.

KORONA VIRUS

________________

  1. Na primer, da radi i u vanrednom stanju, u dezinfikovanom prostoru, sa po dva metra razmaka među poslanicima, što je sve drugo, samo ne nemoguće obezbediti. Kao, eto primera radi, u Hrvatskoj.
The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)