Pred slovenačkom državnom televizijom pre tri dana desilo se čudo: biciklisti, tokom dnevnog protestnog obilaženja grada i prolaznici su se zaustavili, pljeskali i uzvikivali pozdrave ovoj instituciji i njenim radnicima. Sličan događaj desio se jedino pred BBC-em, koji je takođe javni servis, za vreme trogodišnjeg previranja oko brexita. Trideset godina posle nastanka novih država iz Jugoslavije, nijedan javni TV servis nije doživeo ovakvo javno priznanje.
Priča je kratka i jednostavna: u prvih nekoliko dana svoje vlade, Janez Janša je tvitnuo da je javna televizija lažljiva, sa viškom zaposlenih i preskupa. Već nekih šest godina on se inače izvlači od tužbe novinarki te televizije, koje je u tvitu nazvao isluženim prostitutkama, a njegovi mediji pokušavaju da dokažu kako je vođa hteo da ukuca svima poznatu narodnu reč presstitutke, ali mu se omaklo, te je ukucao tuđicu prostitutke… U tih prvih nekoliko dana svoje vlade uspeo je da u savet televizije ugura i nekoliko svojih predstavnika, napao je direktora i nagovestio da će ga otpustiti, i ukratko, izgledalo je da ponovo gledamo isti film iz njegove druge vlade, koja je pala zbog narodnog ustanka i formalno, korupcije. No, neko se na televiziji setio i upotrebljena je govorna emisija pod imenom Meta (Tarča), koja ranije nije oduševljavala, ali je imala pokoji istraživački upad, obično docnije razvodnjen i izgubljen u razgovoru u studiju. U toj su emisiji istraživački novinari i novinarke brzo, i očito preplavljeni materijalom, razotkrili kako se dobavljala medicinska roba za potrebe epidemije. Janša je već prodao priču o tome kako je prethodna vlada, nedeljama u ostavci pre nego što je sastavljena nova, ispraznila skladišta i kako je zapravo ona kriva za epidemiju. Pandemija je proglašena 11. marta, nova vlada je formirana 13. marta, dakle laži su jasne. Onda je nastupilo doba nabavljanja medicinskog materijala, što su mnogi u vladi i oko nje shvatili kao jedinstvenu priliku da dobro zarade. Umesto da vlada bez posrednika kupuje, što je bila preporuka EU, razvila se džinovska afera: ministar za privredu je za nabavke angažovao rođaku koja prodaje gaće, ministar odbrane preduzeće u kojem radi njegova mama, nekadašnji desni političari su se takođe istakli: Lojze Peterle je hteo da zaposli ćerku, Marjan Podobnik opet nekog svoga, a javili su se i junaci dobrotvori kao Joc Pečečnik, kralj kockarskih aparata, koji se hvalio kako je u Kini ukrao pošiljku maski ispred nosa drugima, sve za pišljivih 35 miliona. Ukratko, neviđen kupleraj, sa rasipanjem državnog novca, ucenjivanjem, pretnjama, lažima, krađom i sličnim. Na televizijski razgovor, zbog karantinskih pravila održan u dvorištu, pozvan je i zviždač, službenik iz uprave nacionalnih rezervi, koji je izneo još mnogo prljavih detalja. Tajno je snimljen razgovor ministra za privredu, koji zahteva 100% „predujma“ za svog dobavljača. Ivan Gole, zviždač, dobio je odmah fb stranu i nekih 50.000 pratilaca, posebno kada je dokazao da je još 15. aprila pisao predsedniku vlade Janši i molio za sastanak na kojem bi sve to otkrio. Janša je obavestio javnost da nije dobio dopis, onda je dopis objavljen. Ministar za unutrašnje poslove primetio je moguću nezakonitost u tajnom snimanju razgovora, a predsednik Borut Pahor izrazio je žaljenje zato što se stvar otkrila, a ne zato što se desila. Ostaje da se vidi šta će u skupštini, u kojoj Janša ima većinu, biti komični ishod: ko će morati da odleti, ko će ostati da prima udarce. Opozicija je najavila interpelaciju protiv cele vlade, koja će skoro sigurno biti uzaludna.
Ljubljana je uzavrela još pre nego što je nova vlada izabrana, što je postalo mogućno tek pošto su tri korumpirane male stranke ušle u koaliciju sa Janšom. Čim je uveden karantin, izmišljeni su novi oblici protesta, koji se odmah prenose na internet: natpisi na prozorima i balkonima, video zapisi, a kada su dozvoljeni neki sportovi – golf i badminton pred skupštinom, balet; onda su lepljena papirna stopala pred parlamentom sa raznim natpisima – rezervacije za mesto na budućim demonstracijama, i biciklističke šetnje po gradu. Konačno, na dan otpora protiv okupatora, 27. aprila, pojavilo se nekoliko lažnih poziva na demonstracije pred skupštinom. Odgovor je bio sjajan: pojavilo se oko 500 ljudi, uglavnom na biciklima, uredno udaljenih i sa mnogim natpisima: nisu demonstracije, a nije ni da nisu… U Mariboru su organizovali sličan protest. Za praznik rada, opet je najavljen biciklistički protest. Policija je počela da registruje ljude, preti im po 400 evra kazne.
Samo jedan potez jedne javne službe – javnog TV servisa bio je dovoljan da otpor postane moćan, građanski, opšti. Za Janšinu vladu ne ostaje mnogo nade, a još manje vremena.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
