Foto: Ingrid Sager
Foto: Ingrid Sager

Fudbal me je opsedao kada sam bio dečak. O sociološkim i političkim korenima te opsesije i o ulozi fudbala u Titovoj Jugoslaviji ćemo nekom drugom prilikom. Ovo je priča o dečacima – ili jednom dečaku – i ljubavi prema fudbalu.

Podeliću priču na četiri dela: igranje fudbala, čitanje o fudbalu, odlasci na utakmice i izmišljeni fudbal.

Bio sam osrednji igrač. Moj najveći uspeh u osnovnoj školi bilo je nekoliko utakmica koje sam odigrao za drugi tim moje škole u centru Beograda. Doživeo sam to kao iznenađujući uspeh. Objektivno, to nije bilo veliko postignuće, ali bio sam veoma zadovoljan i ponosan.

Fudbal sam igrao gotovo svakodnevno čim se vreme dovoljno prolepša početkom proleća. To nisu bile organizovane utakmice. Igrali smo na ulici, na betonu, između parkiranih automobila. Obično smo postavljali dva golića (od cigala) bez golmana, ili smo igrali „viktorije“, neobičnu igru u kojoj se igra na jedan branjeni gol (malo veći) u koji oba tima pokušavaju da ubace loptu. Utakmice koje smo igrali svedoče o manjku prostora (sve se dešavalo nasred ulice) i teškoćama u pronalaženju golmana. Niko nije hteo da brani.

Igrali smo satima. Živo se sećam buđenja uz zvuke odskakanja lopte na ulici odmah ispod mog prozora (živeli smo na drugom spratu). To je bilo najlepše buđenje, jer je najavljivalo ceo dan šuteva, driblinga, nalivanja vodom u pauzama (voda nikada nije bila ukusnija!) i rasprava s ostalom decom.

Kada je broj automobila porastao i saobraćaj postao gušći, prešli smo u dva unutrašnja dvorišta u blizini moje zgrade, veoma mala i betonirana. U igri je bilo mnogo driblinga, bez dugih pasova, i stalno smo se prepirali da li je pao gol ili ne, jer nije bilo lako oceniti da li je lopta preletela preko cigli, i tako udarila u stativu, ili je prošla u gol.

Čitanje. Čitao sam sve fudbalske vesti do kojih sam mogao da dođem. Tada su u Beogradu izlazila tri sportska žurnala. Onaj posvećen sportu uopšte izlazio je svakog dana (plus hrvatski sportski dnevnik koji sam takođe čitao). Druga dva, posvećena samo fudbalu, izlazili su utorkom i petkom. Utorkom ujutro, ako sam tog dana išao u popodnevnu smenu (zbog manjka prostora u školu se išlo u dve smene koje su se sedmično menjale), trčao sam napolje pre doručka da kupim oba izdanja. Posebno sam voleo članke o istoriji fudbala pre Drugog svetskog rata i izveštaje o južnoameričkim igračima i klubovima. Uvek sam mislio, možda zbog udaljenosti i slave Južne Amerike, da su Brazil, Argentina i Urugvaj svet za sebe. Nijedan evropski klub ili reprezentacija nikada mi nisu bili toliko uzbudljivi.

Čitao sam mnogo o klubovima jugoslovenske prve lige, ali i o italijanskoj Seriji A. O Italijanima se dosta pisalo zato što je nacionalna lutrija organizovala sportsku prognozu za domaće i italijanske utakmice, što je bila kopija italijanske igre klađenja Toto Calcio. Ponekad sam i ja igrao, a jedan od mojih dobrih drugova jednom je prošao veoma dobro i zaradio dosta novca (za naša shvatanja) koji smo, naravno, brzo potrošili.

Voleo sam da čitam i knjige o fudbalu, istorijske knjige, ali i knjige o deci mog uzrasta koja treniraju fudbal. Sećam se knjige iz školske biblioteke koju je napisao neki poljski pisac, verovatno krajem 50-ih godina. Naslov je glasio (u prevodu) „Prvo poluvreme 0-1“. Još pamtim kako su dečaci koji su u knjizi vežbali igru glavom i izvođenje slobodnih udarce izgubili prvo poluvreme s 0-1, da bi na kraju pobedili. Bila je to knjiga o fudbalu, muzici, vespama i devojkama.

Utakmice. Beograd je poznat po rivalstvu dva kluba, Crvene zvezde i Partizana. Oba su osnovali komunisti posle revolucije. Njihove političke istorije, kao što sam rekao, tema su za poseban tekst. Moj otac, možda zbog naklonosti prema autsajderima ili zato što nije hteo da zauzima strane u političkim sukobima, odabrao je da navija za treći, znatno slabiji klub, OFK Beograd. Često me je vodio na utakmice. Igrali su na malom stadionu na oko pola sata šetnje od našeg stana. Posle nedeljnog ručka odlazili smo na stadion, gde sam zadovoljno grickao kikiriki i gledao utakmice.

Tada nije bilo lako otići na utakmicu Zvezde ili Partizana. Stadioni su se nalazili daleko od moje kuće. Bili su ogromni i zastrašujući. Nismo znali kojim autobusima se stiže do stadiona i gde se kupuju karte. Zato su ova dva kluba i njihovi stadioni za mene imali mitsku veličinu, iako sam živeo u istom gradu.

Jedan od najboljih Zvezdinih igrača, Dragoslav Šekularac, zvezda Svetskog prvenstva u Čileu 1962, prešao je u OFK Beograd posle sukoba s upravom Crvene zvezde. Otac me je poveo na prvu utakmicu koju je igrao za novi klub. Sećam se neverovatne gužve, guranja, svađa i tuča za kupovinu karata i ulazak na stadion. Od utakmice nisam video gotovo ništa. Šekularac je bio neverovatno popularan. Posle Svetskog prvenstva 1962. dobio je više ponuda da pređe u neki od velikih evropskih klubova, čak i od Juventusa. Ali jugoslovenski fudbaleri tada nisu mogli da igraju u inostranstvu. Kada su tražili da se za Šekularca napravi izuzetak, tadašnji šef unutrašnje bezbednosti je odbio uz obrazloženje da je Šekularac nacionalno blago i da mu je dužnost da igra za radničku klasu.

Izmišljanje. U velikoj ljubavi za fudbal, organizovao sam sopstvene međunarodne turnire, čak i svetska prvenstva. Imao sam razvijen sistem igre na tepihu (koji je ličio na fudbalski teren okružen atletskom stazom), gde su karte za igru predstavljale fudbalere, a novčić fudbalsku loptu. Usmeravao sam igrače i komentarisao igru glasom sportskih reportera kojima sam se divio. Posle sam pisao detaljne izveštaje o tim fantazijskim utakmicama. Danas bih rekao da je to bila prethodnica video igara koje deca danas igraju. Razlika je u tome što sam ja sve morao da izmišljam sam, od stativa od lego kocki, do timova, publike i sportskih izveštaja. Tada sam naučio da koristim pisaću mašinu – kucajući reportaže sa izmišljenih utakmica kojima sam prisustvovao onih večeri kada su roditelji izlazili u grad i dnevna soba bila samo moja.

Moje dečaštvo je prošlo u znaku fudbala.

Global inequality and more 3.0, 13.12.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 15.12.2022.