U pokušajima da opišem fenomene i govor diktature, više puta sam se srela sa pojavom samoopisa, i svaki put zanemela pred sposobnošću opažanja i iskrenošću diktature. Ona uspešno otklanja analitičnost usmerenu protiv nje, i suvereno priznaje sve svoje manipulativne pristupe – i njena odana publika sve to prima, možda kao priznanje sopstvenoj manipulativnosti, lažnom dokazu moći koju pojedinac inače nema, posebno ne u diktaturi. Drugim rečima, događa se pravi transfer, tajna uspeha diktatorskog podsistema, jer svaki sistem je „pod“ diktatorom. Svo nezadovoljstvo, frustracije, osveta delegirani/preneseni su na diktatora, i taj prenos daje mu moć, pojačanu kultom ličnosti koji grade mediji. Koncentrat zla tako postaje svetac, izabranik, mučenik. Srpska specifičnost ovog poznatog procesa upravo je iskrenost samoopisa, odsustvo svake strategije, „lukavosti“ koja je karakterisala kultove ličnosti u prošlosti. Centralni pojam i operativni postupak je laž u velikom broju varijanti. Ovde navodim primere laži koju sam nazvala laž zgodne prilike, ili oportuna laž, ili svakodnevna laž – dakle pojavne oblike samoopisa i iskrene, „nevine“ motivacije i izvođenja.
Svež primer je laž da su u Sloveniji uveli par-nepar sistem za kupovinu naftnih derivata; traje od 20. marta, niko je u Srbiji nije demantovao, niti je u Sloveniji iko pomenuo to rešenje. Pred izbore Janša je sa Petrolom, odnosno svojim ljudima među vlasnicima firme, pokušao da izazove nestašicu, koje kod drugih snabdevača nije bilo, ne bi li razbesneo glasače protiv vlade. Vučimediji su očito pomogli u ovom pokušaju. Reč je o direktnom mešanju u izbore druge zemlje. Za ovako masnu manipulativnu laž leteli bi iz medija svi odgovorni novinari i urednici: ništa slično nije registrovano. Laž ne ostavlja nikakve tragove, čak ni kada su direktno ugroženi građani Srbije koji putuju u ili kroz Sloveniju. Oportuna, uzgredna laž u ovome slučaju ugrozila je međunarodne odnose i nanela štetu građanima Srbije. Karakteristika ovog tipa laži čak nije ni neposredna korist diktatora i užeg kruga vlasti, nego brljotina: o situaciji u Sloveniji intervjuisan je Zmago Jelinčič, davno propali nacifašista i rasista, poznat po stavovima da iz države treba izbaciti sve (balkanske) strance, pre svega Srbe. On je dao osnove za laži vučimedija o nestašici goriva. Ovakva laž naprosto je na kraju, zadnja a nužna posledica neproveravanja i izmišljanja informacija, ugrađene cenzure sa strahom kao osnovnim profesionalnim pokretačem. U osnovi, takva laž je „nevina“ što se namere tiče, ali posledice su zlokobne i otkrivaju kontekst u kojem deluju takvi mediji.
U isti tip laži koja u zadnjoj instanci proizvodi zlo spadaju one o tome kako se opozicija i narodni/studentski pokret stalno svađaju, svi sa svima i stalno. Dokaz – ne ponavljaju iste formule o mudrosti nekog svog vođe, kojeg i nema. Laž je opet „nevina“, jer otvoreno priznaje da oko diktatora i u vučimedijima uopšte ne postoje pojmovi dijaloga, rasprave, neslaganja, kritike, konačno i sektaštva, jer to uopšte ne prepoznaju kod drugih. Ono što je osnovna odlika koliko-toliko demokratskog ponašanja, raznolikost stavova i njihove promene nestalo je u diktaturi do neprepoznavanja. Za građane koji misle, upravo su to elementi koji garantuju politički život. Istini za volju, i u opoziciji ima takvih koje jednoumlje odnosno prisilna sloga privlači…
Samoopisna, „nevina“ laž još se najčešće pojavljuje kad nešto treba negirati: takav primer je negiranje da su vučimediji izmanipulisali bolesnog dečaka – tačnije, da su preneli takvu akciju samog diktatora – suze radosnice ili od straha pred Najdražim. Negiranje je izvedeno tako da su dete naknadno naveli (prinudili?) da naširoko za vučimedije potvrđuje kako obožava diktatora. Drugim rečima, pojačali su manipulaciju do daske da bi dokazali kako je nije bilo.
Ovaj tip laži često je posledica nagomilavanja, „pletenija sloves“ kada treba podilaziti diktatoru, pri čemu je, ako se on samo citira, laž garantovana; dakle, još samo malo „nevinog“ dodavanja, i dobijamo čistunca koji nikada nije popio kafu ali bez prestanka promoviše alkohol, i oko njega je niz nagoveštaja da i u inostranstvu poseduje vinarska područja i postrojenja. Često su u pitanju i jezičke omaške sa komičnim efektom, što opet daje lažni utisak o intimizaciji – sveti čovek kao običan čovek.
Ne sumnjam da će mnogi oblici laži ostati uklesani u figuru diktatora u istoriji. Bila bi prava šteta da se zbog slikovitosti pojedinih primera izgube izuzetna masovnost i raznolikost proizvodnje laži toga doba.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
