oronula kućna fasada

Foto: Predrag Trokicić

Aleksandar Vučić je sve beskrupulozniji u odabiru sredstava za razbijanje države i njenih institucija i uspostavljanje samoga sebe kao najvišeg i jedinog organa vlasti. U rijalitiju “Vučić” za epizodu “Kosovo” je izabran posebno morbidan zaplet – političko ubistvo Olivera Ivanovića (preimenovano bez ikakvog osnova u terorizam). Videli smo šokirane građane koje Vučić ohrabruje, nakon što uz aplauz polaže venac na mesto egzekucije. Budući da deo publike pamti da je taj Ivanović bio neki sumnjiv karakter, “izdajnik koji je razbijao jedinstvo srpskog naroda na Kosovu”, drama je pojačana zloupotrebom potresnih ličnih sudbina, kroz višečasovni razgovor sa građanima Lapljeg Sela.

I čemu je sve to služilo? I zbog čega je deo Srbije zgrožen? Ima li mesta prigovorima kada se za operaciju bolesnog deteta obezbedi 150.000 evra? Ili da lekari tri puta nedeljno dolaze u seoske ambulante? Naravno da ne. Ali da li je dozvoljeno pitanje ko to treba da obezbedi? I ko je odgovoran ako postoji novac da se spasi život deteta, ali on nije bio dostupan roditeljima malog Vasilija? Ko je odgovoran za to što lekari nisu dolazili u ambulante, a potrebni su bolesnim ljudima? I ko je odgovoran ako je neko na predsednikov mig, zarad njegove promocije, mimo svake procedure izdvojio novac tako da će zbog rešenja jedne porodične drame neko drugo dete duže čekati na pomoć? Da li je moguće da se u Lapljem Selu, kao onomad u Nišu i Beogradu, sve rešava čarobnim štapićem, odnosno “crvenom direktnom linijom sa vladom Srbije i ministrima, koji su Vučića obavestili da će neki od problema biti rešen”? Ko je odgovoran za to što je predsednik u direktnom prenosu morao da povezuje ljude u nevolji i donatore voljne na pomognu? Šta su do sada radili ministri iz Beograda, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, a ranije i ministarstvo za KiM?

Hoće li u nadležnim institucijama neko odgovarati jer nije radio svoj posao? Ili će svi nastaviti da čine isto što i do sada u vezi sa Kosovom – da zapošljavaju partijske saborce, stigmatizuju političke protivnike i podižu tenzije, kako bi faktor stabilnosti na Balkanu imao šta da smiruje. Naravno, odnosi na severu Kosova i aktivnosti države Srbije koja je tamo prividno prisutna mnogo su složeniji od mehanizma koji se nazire na površini. U pitanju je splet pretnji, ucena, obezbeđivanja mesečnih naknada ili posla za verne birače koji onda omogućuju političku moć i kontrolu nad tokovima novca i robe, preko podizvođača iz krimogenih struktura. Ti odnosi prevazilaze okvir ovog osvrta na poslednji primer promotivnog inženjeringa iz Beograda. I šta je bila suština tog besčasnog rijalitija? Do kasno u subotu, a potom i u nedelju, napadnut vestima, prenosima, specijalnim emisijama, neprekinutim kajronom (iako nikakve bitne vesti nije bilo), a neometan informacijama poput one da je omnipotentnom predsedniku Srbije dozvolu za posetu izdala vlada Kosova – prosečan birač u Srbiji je primio poruku koja mu je bila namenjena. Bio je to klimaks sage iz Beograda i Niša – o Vučiću koji sve može da reši.

Kritički nastrojeni građani videli su bahatog autokratu koji razbija pravnu državu. Kao premijer je beležio i sam rešavao, kao predsednik je u igrokaz uneo novu scenu sa “crvenom linijom” – on pucne prstima a nevidljivi mehanizmi, koji su nekada predstavljali institucije države, izveštavaju da je “rešeno”. Režimski mediji, pa i oni drugi, poneti maticom, danima su najavljivali i uveličavali značaj “istorijske posete” Vučića Kosovu i prenosili procene i ocene ministara, eksperata i raznoraznog funkcionersko-analitičarskog bašibozuka pripuštenog pred kamere i mikrofone, kako bi se stvorila (ciljana) slika da će se Srbima “u pokrajini” ukazati srpska država lično.

Seme je posejano kada su “rešavani problemi” građana Beograda i Niša. Tada je Vučić još uvek predstavljao vladu i mogao je da ima neke instrumente za rešavanje problema (mada ne i pravo da ih koristi po svojoj volji). Na kosovskom tlu, plodnom za uzgajanje invanzivnog ideološkog korova, videli smo šta iz tog semena niče: Vučić kao država lično. Za pet godina predanog rada on je obesmislio ili do kraja utabao u blato ono što su njegovi prethodnici ojadili: politički dijalog, parlament, medije, opoziciju, tužilaštvo, policiju, vladu, nezavisna tela (Agencija za borbu protiv korupcije je pala poslednja u tom nizu). Ostala je još SNS, partija-ljuštura koja bez njega ne postoji, svedena na servis za usluge građanima u izbornim kampanjama i ispunjavanje naloga koji stižu preko “crvene linije”.

To me podseća na priču kolege Saše Novačića, dugogodišnjeg dopisnika iz Kine, kada je pre nekoliko decenija posetio Severnu Koreju. Pri strogo kontrolisanom obilasku primetio je da nigde nema prodavnica i pitao je jednog Koreanca iz pratnje kako ljudi nabavljaju odeću i obuću. Sve što nam je potrebno, odgovorio je domaćin, nama obezbeđuje i deli naš vođa Kim Il Sung.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 22.01.2018.

TEMA – KOSOVO