Duh zločina

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Sve je u najboljem redu: Politika na Dan državnosti Srbije objavljuje – kako i dolikuje – intervju sa predsednikom države. Predsednik države, pak, bira da se 15. februara 2015. oglasi – kako i priliči – upravo u državotvornoj Politici. Dan ranije, 14. februara, nacionalno osvešćeni novinarski tim Politike (koji se dao u lov na špijune i izdajnike po Srbiji), sa dušebrižnički nastrojenom glavnom urednicom na čelu, odlučuje da predsednički intervju najavi odlomcima koji su na svaki način karakteristični za kratkoveku novu srpsku državu. U tim odlomcima je reč o ratnim zločinima i njihovom upornom poricanju. Dakle, sve je na svom mestu: državotvorno glasilo i predsednik obeležavaju dan državnosti razgovorom o zločinima na kojima i doslovno leži država čiji praznik slave.

Pri tom, da ne bude zabune, nije reč o poricanju da su ljudi masovno ubijani, ovde se poriče zločinačka priroda tog ubijanja. Ne negira se zločin, dakle, nego se tvrdi da je zločin u stvari bio častan čin izvršen u skladu sa „starim srpskim duhom“. Kada predsednik u prazničnom intervjuu kaže da pouzdano zna da je načelnik generalštaba „čestit čovek, da je školovan i vaspitavan u starom srpskom duhu“ i da kao takav „nije nikakav ratni zločinac“, on ne poriče da su u Rezali, Starom Čikatovu i Gladnom Selu na Kosovu masovno ubijani civili. On „samo“ kaže da to nije bio zločin. Jer, sve i ako su u tim selima ljude ubijali vojnici iz jedinica pod komandom današnjeg načelnika Generalštaba, naš predsednik je siguran da neko ko je „vaspitan u starom srpskom duhu“ ne može počiniti zločin niti biti odgovoran za njega.

Ovo je komplikovan izvod samo na prvi pogled. Oni koji nisu vaspitani u „starom srpskom duhu“ misle da su, za identifikovanje nekog dela u oružanom sukobu kao zločina, bitne norme utvrđene, recimo, međunarodnim krivičnim pravom ili raznim međunarodnim konvencijama. Naš predsednik, međutim, vidi stvari drugačije. Za njega je merodavan jedino „stari srpski duh“ iz koga izvodi normu čestitosti. Ko god je vaspitan u starom srpskom duhu, mora biti i čestit, a čestiti ljudi ne čine zločine, niti mogu biti odgovorni za njih. Odatle konačno sledi da sve što je načelnik Generalštaba ikada uradio ili za to bio odgovoran ne može biti zločin, i on za to ne može biti krivično gonjen ili barem proveren. Ne bi me iznenadilo da predsednik na isti način razmišlja i o samome sebi, te o svojoj ulozi u zločinačkom ponašanju srpske strane u oružanim sukobima iz devedesetih.

Zato se ne treba iščuđavati nad predsednikovim izjavama. Kad kaže da nema razloga da se danas, posle šesnaest godina, otkopavaju masovne grobnice po Srbiji, on jednostavno tvrdi da će se tamo naći ljudska tela koja za nas nemaju nikakav značaj. Da su tu kojim slučajem zakopana tela ubijenih Srba, to bi već bilo nešto drugo. Ali, pošto su tu zakopani ubijeni kosovski Albanci, zašto bismo se time bavili? Predsednik i bez toga zna da su oni bili ubijeni a njihova mrtva tela nekuda odvezena da se zakopaju (ili spale) i nikada ne budu pronađena. Jer, zašto bi ih bilo ko i tražio, mora da se pita predsednik. Ako su ih ubili Srbi, onda je to svakako bio častan čin i o tome se više ništa ne može reći. To što su tela ubijenih ljudi skrivana u masovnim grobnicama ili spaljivana u visokim pećima ne zahteva nikakvo objašnjenje ni istragu. Jednom kad se utvrdi vera u „stari srpski duh“, nema mesta sumnji u srpsku čestitost.

Sud u Hagu je, za našeg predsednika, nešto drugo. Ne može se od tog Suda očekivati da mu je blizak „stari srpski duh“. Zato se taj sud oslanja na međunarodno krivično pravo i međunarodne konvencije, pa istražuje i proverava. Ali „srpski“ tužilac za ratne zločine ne sme biti „pion“ Suda u Hagu. Za „našeg“ tužioca jedini je merodavan „stari srpski duh“ i iz njega izvedena čestitost. Ovako predsednik: „On je tužilac u Srbiji, u svojoj zemlji, i treba da se u nešto uveri. Sada će meni jedan čovek iz Srbije koji je vrhovni tužilac za tu materiju u zemlji, 16 godina posle bombardovanja, da kaže da će nešto da ispituje. I mandat mu je istekao. Neka malo razmisli šta on to kopa po Srbiji“. Predsedniku, dakle, nije jasno u šta to tužilac ima da se uverava, kada je njemu, predsednku, sve bilo jasno i pre šesnaest godina, kao i danas.

Šta je tu predsedniku zaista jasno, ipak nije lako dokučiti. Jer, na pitanje šta se to kopa po Srbiji, odgovor je bolno jednostavan. Recimo, u kamenolomu Rudnica kod Raške otkopana su 52 leša kosovskih Albanaca. Kada o tome malo razmislimo, kao što je predsednik savetovao tužiocu da razmisli, prvo bi trebalo da nam padne na pamet pitanje – otkud ti leševi tamo te ko ih je tu i odakle doneo? Tužilac je izgleda baš tako razmišljao i odlučio da to ispita. Ali, onda mu predsednik kaže – razmisli, „Srbine“, još jednom. Je l’ to predsednik preti tužiocu na Dan državnosti, opominjući ga da je on, tužilac, „Srbin“ u Srbiji? Ko god se svih ovih godina pitao zašto je bilo nužno da se osnuje Sud u Hagu za ratne zločine na teritoriji Jugoslavije, te zašto se do danas utvrđivanjem činjenica o tim zločinima ovde mahom bave nevladine organizacije, neka još jednom pročita predsednikovu prazničnu pretnju tužiocu.

Da su o tome razmišljali od prošlog Dana državnosti, Politika i predsednik ne bi smislili verodostojniji način da obeleže ovogodišnji 15. februar. Srbija Dan državnosti praznuje u senci otkopavanja masovne grobnice i brisanja poslednjih tragova pravne države u ime „starog srpskog duha“. Taj „stari srpski duh“ opseda Srbiju već četvrt veka i ona ne ume da ga se reši i odmakne se od zločina iz devedesetih. Devedesete nažalost još nisu postale zla prošlost s kojom Srbija treba da se suoči. Srbija i dalje, mimo sveta, živi devedesete, a zločin obeležava njenu (urušenu) državnost.

Peščanik.net, 15.02.2015.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)