Nostalgija, jugoslovenstvo, disidentstvo i novi građanin
U trenutku u kojem čekamo koji će ludak prvi pritisnuti kobno dugme, kad će nas udariti ubistveni klikeri globalnog „trajnosnog“ rata, podjednako je legitimno i besmisleno baviti se trenutnim prilikama kao i analizama narodnog pokreta sa elementima predviđanja. Pa ipak je ova dvojna uzaludnost neophodna. Zato ovaj tekst.
Blizanačka kultura je operativni koncept u kontekstu balkanologije, u kojem Jugoslavija zauzimaposebnu poziciju, i kao kulturološki izum i kao istorijska realnost. Odnosi se pre svega na posebnu srpsko-hrvatsku lingvističku i kulturološku mešavinu. Simbolička podela „srpskog“ i „hrvatskog“ jezika nije lingvistički opravdana, ona nosi duboko političko značenje. Kako kaže Luj-Žan Kalve, odnos između jezika i dijalekta čisto je politički i nelingvistički, dakle ne postoje lingvistički razlozi da se jezik deli na „dijalekte“ i „jezike“: svaka takva intervencija je politička, pri kojoj se nedavno „osvojeni“ jezik, koji je pripadao „nama“ u prošlosti ali je nekako ukraden od „nas“, sada s pravom vraća. Proces podele je duboko ritualizovan. U ranijim godinama nezavisnosti Hrvatske objavljen je rečnik lingvističkih razlika između srpskog i hrvatskog jezika: teško da se može naći bolji primer tog „blizanačkog stanja“ jezika. Koncept blizanačke kulture operiše isto tako u domenu kulture: nije moguće razumeti mnoge fenomene literarne i vizuelne umetnosti u bilo kojoj od dve kulture ako se ne posmatraju paralelno i komparativno. Čak i u slučaju dva različita jezika, kao što su hrvatski i slovenački, nemoguće je dokučiti kulturološki razvoj bez paralelnog uvida i komparativne perspektive. Isto važi i za blizanačke odnose kultura Srbije i Crne Gore, i Bosne i Hercegovine: njihova kako lingvistička tako i kulturna politika streme u istom pravcu. Sve ovo pokazuje specifične odnose na nivou kolonizator/kolonizovani, koji nisu transparentni unutar nostalgičkog imaginarija. Sa takvom bliskošću kultura, često nevezanom za državne odnose i državne formacije unutar nekog vremenskog okvira, neophodno je razviti precizan metodološki okvir zasnovan na genološkim (žanrovskim), rodno povezanim, diskurzivno strateškim i postkolonijalnim epistemološkim terminima, pri čemu je interdisciplinarni pristup neophodan.
Koncept blizanačkih kultura razotkriva priličan broj promena paradigmi: naracije zasnovane na srodstvu – nekadašnja braća, bratsko pomirenje, fatalno srodstvo; promene u pogledu soja vode ovaj tok naracija u suštinski anti-nostalgični feministički zahtev sestara koje se nikada nisu sukobile, već su razdvojene patrijarhalnom politikom. To uključuje naracije kojima nema mesta u imaginariju nostalgičara, kao što su pacifistički aktivizam tokom rata, otpor žena i strategije za izbegavanje regrutacije, anti-nacionalizam, ismevanje patriotizma i tako dalje. Koktel nostalgije i komercijalizacije često isključuje konflikt i ironiju, da pritom i ne spominjemo kritičku misao. Koncept blizanačkih kultura, u okviru interdisciplinarnog pristupa primenjenog na mapi isprepletenih tematskih tokova nostalgičnih naracija, funkcioniše kao alatka za dekonstrukciju: on bi trebalo da otkrije i ismeje letargične, imperijalne, patrijarhalne, i sve druge začkoljice „univerzalizacije“: koncept blizanačkih kultura otkriva „procesualne“ aspekte nostalgičnih i para-nostalgičnih čišćenja, cenzure i prilagođavanja, može da ima status simboličke platforme lustracije, naročito u kulturi, i da služi zaboravljenoj disidentskoj etici.
Pozicija disidenta nestala je iz kultura nastalih iz Jugoslavije zajedno sa sistemom koji je u potpunosti ograničavao misao i kulturu. Budući da se disidentstvo raspalo na dve nejednake grupe uoči rata, na prvobitno nezamislivu ali u stvari veoma efikasnu antikomunističku (istorijski revizionizam) i istovremeno prokomunističku (totalitarizam) nacionalističku grupu i na mnogo manju i oslabljenu antiratnu grupu, orijentisanu na ljudska prava, nestanak jugoslovenskog disidentstva predstavlja ne samo istoriografski, nego i epistemološki problem. Veliki deo važnijeg i uticajnijeg kulturnog i akademskog rada nastalog tokom rata delo je grupe koja će kasnije postati manjina, što je takođe bilo značajno u etabliranju osnovne kritičke perspektive novoizmišljenih nacionalnih kultura. Zbog posebne pozicije koju je zauzimala Jugoslavija, dela sovjetskih i drugih disidenata često su prvo prevođena i objavljivana u Jugoslaviji, mnogo ranije nego u zemljama u kojima su nastala. Isto važi i za produkciju na akademskom i teorijskom polju: primera radi, jugoslovenska kultura poznavala je i koristila prevode Mihaila Bahtina skoro deceniju pre nego što je njegov rad postao uticajan u zapadnoj feminističkoj i književnoj teoriji. Nije reč samo o rehabilitaciji malog dela jugoslovenske disidentske scene, već o prostoru za refleksiju i proizvodnju koja prosto izostaje u dobrom delu, ako ne u većini istraživačkog rada o jugonostalgiji. Razumljivo, disidentska proizvodnja propituje lagodno ujedinjenje publike koja se suprotstavlja novim nacionalističkim narativima ponovo izmišljajući Tita i socijalističke memorabilije.
Ali šta je sa onima koji prosto odbijaju da unište sve tragove sopstvenog kritičkog razmišljanja? Onog koje je već žigosalo njihove živote isključenjem i gubitkom još pre rata koji je okončao Jugoslaviju? Na metodološkom/procesualnom nivou, naravno da je lakše ćutati o disidenciji kada predlažemo argument nostalgije kao direktan odgovor na nove ograničavajuće naracije – ali to je jednostavno netačno. Prikriveni konflikt sećanja krije nove politike prilagođavanja i otkriva komoditet akademije. Neophodno je iz više razloga propitivati trenutnu akademsku proizvodnju koja se bavi nostalgijom i identitarnim strategijama. Mora biti još načina na koji bi se dalo razmišljati o neočekivanim aspektima nove upotrebe pojma nostalgije. Koncept blizanačkih kultura omogućava drugačiji pristup fenomenu nostalgije i pruža objektivno i antropološki objašnjivo ponašanje, koje se razlikuje od uobičajenih eskapističkih i konzumerističkih potreba: one se mogu lako usmeravati i preusmeravati, i time zamagliti strategije obuhvaćene u imaginariju. Koncept blizanačkih kultura nužno uvodi stvarnost svakodnevnog života i oblike ponašanja koji se ne mogu tako lako „prevesti“ u imaginarne potrebe, već trajno ostaju u raznim oblicima suživota. U slučaju blizanačkih kultura, kohabitacija dva rastuća (ili opadajuća, zavisno od trenutnog vladajućeg političkog diskursa) etnička identiteta nudi širok spektar mogućnosti istraživanja onih strategija koje manipulišu nostalgijom. Koncept blizanačkih kultura konačno priziva strukturalnu nostalgiju i dekonstruiše je u novim narativnim kontekstima. Prvo, tu je etiološka naracija, potraga za uzrokom/poreklom: recimo, zašto blizanačke kulture ne mogu živeti kao jedna istorija – „prirodni“ uzroci, glavni istorijski prevrati zasnovani na banalnostima iz školskih udžbenika istorije, para-antropološko pravljenje stereotipa. Drugo, tu su lične sudbine – priče koje formiraju grupe mitova mnogim ustaljenim naracijama, uglavnom zasnovanim na stereotipima; ponekad se ove lične priče promovišu od strane službenih naratora, medija – recimo slavljenje razvoda „mešanih“ parova. Treće, tu je nelagodna jugoslovenska naracija, koji varira prema službenom diskursu o bližoj istoriji, ali i prema potrebama običnih ljudi (zarada, umrežavanje, lične potrebe). Između ove tri glavne narativne linije postoji očigledno šizofren prostor u kome su isprepletani sukobljeni motivi i prakse: na primer, braniti uzroke raspada Jugoslavije, a pritom praviti profit od jugonostalgije. Mnogostruke brikolažne tehnike su u igri pri organizaciji naracija: jedna od uobičajenih tačaka diskurzivne povezanosti je izmišljanje zajedničkog neprijatelja u blizanačkim kulturama (Romi, muslimani/katolici/pravoslavci, žene, gejevi/lezbejke najčešći su izbori). Generacijski jaz se može koristiti u izopačene svrhe, da se na primer slavi opšti zaborav. Što se tiče istraživača, većina pojednostavljenih aspekata i tačaka gledišta nastaju zbog manjka kritičkog pristupa i metodološke preciznosti.
U slučaju Jugoslavije (i istorijske i izmišljene) nekoliko se osnovnih antropoloških modela može učiniti korisnim alatom za interpretaciju. Među njima, patrijarhat je svakako najviše ugrađen, strukturalno funkcionalan, i diskurzivno efikasan model; patrijarhat se može razumeti kao longue durée. U ovom jedinstvenom slučaju, patrijarhat se može posmatrati kao jedini društveni/kulturni kontinuitet na Balkanu od antike na ovamo, suprotstavljen izmišljenim etničkim kontinuitetima. Perspektiva soja otkriva inače cenzurisane oblike otpora. Od kosovskog mita, u čiju se osnovu se može učitati kompletan društveni, ritualni i kulturni – pritom negativni – stav žena prema ratu, do ženskog otpora ratu u Jugoslaviji i represiji koja je usledila, ženski svet u Jugoslaviji i posle pokazuje karakteristična svojstva otpora. Taj otpor narušava svaku nostalgičnu naraciju – zapravo, čini je nemogućom, otkrivajući osnovne nedostatke istine i etike. Svaka nostalgična naracija o Jugoslaviji lažna je ukoliko se ne odnosi na dinamičnu promenu pozicija soja, od rane jugoslovenske emancipatorne politike do mizogine kritike socijalizma i tranzicione „strukturne mizoginije“. Termin jugonostalgija je, na primer, prošao sve faze od optužbe za veleizdaju do marketinške promocije za relativno kratko vreme. Tako nepostojanje rasprave oko pojma nostalgija predstavlja samo još jednu metodološku pogrešku sa političkim i kulturološkim posledicama. Ono može biti posledica akademske autocenzure, ili intelektualne dokolice, ali predstavlja i propuštenu priliku za istraživanje kičastih formacija, i deluje kao narkoza za kulturne inicijative kao i sredstvo za uspostavljanje novih kulturnih kolonijalizama, zasnovanih na starim podelama poreklom iz hladnog rata.
Jedan deo skorije kulturne proizvodnje ipak se odupire nostalgiji tako što zahteva raspravu i strukturisanu kritiku protiv nostalgije kao okvira: pogled bez milosti ispituje jugoslovensko licemerstvo iz prošlosti da bi razotkrilo današnje licemerstvo, i da bi otkrilo kako se današnja cenzura hrani na neistinama nostalgije.
A sada da vidimo zašto je kritika ili čak poricanje nostalgije neophodno da bi se podstakla i oživela kulturna proizvodnja unutar jugoslovenskog tematskog prostora. U oba slučaja postoji reakcija na kulturnu kolonizaciju regiona od strane mnogih stranih ali i domaćih profitera na nostalgiji. Zbog toga svi „novi“ diskursi o patriotizmu zvuče tako neuverljivo. Patriotski osećaji se ne razvlače i ne menjaju kao donji veš. Odgovornost nije izjednačena i automatski neutralizovana („sve strane su krive“), već pretvorena u dramatični pakao. Ništa ne može biti „izmereno“, urazumljeno, izvagano nametnutim tranzicijskim pravilima igre i nametnutom korektnošću, kada se žrtve uzmu u obzir. Konzumerizam, zabava i provod vezani za jugonostalgiju su perverzni, posebno ako u njima uživaju oni koji traže ekskluzivno pravo sećanja na Jugoslaviju. Drugim rečima, svako manifestovanje obostranog nostalgičnog zadovoljstva nije samo pokazatelj nonšalantnog kompromisa već svedočenje o prikrivanju i falsifikovanju istine. Jugoslovenski oblik građanstva biva uništen, ali se u isto vreme ponovo procenjuje nakon dvadeset godina promena u obliku tranzicije i divljeg kapitalizma. Tako se na jugoslovenskom primeru vidi nasilno zaustavljena modernizacija i zamena za retrogradniji društveni sistem, on dakle funkcioniše kao platforma za otpor. Semantički sadržaj „strukturne nostalgije“ mora biti definisan da bi se razumelo njegovo funkcionisanje. Tek tako mogu se uzdrmati površne forme nostalgije, kad se pokaže potreba da se reformulišu jugoslovenske naracije, da se izbegne kolonijalno nametanje naracija, da se zamene jeftina zadovoljstva za društveno, političko i kulturno delovanje. Takva kulturna proizvodnja ide ruku pod ruku sa drugim kulturnim i akademskim inicijativama u regionu i u jugoslovenskoj dijaspori. Centar ove anti-nostalgične kulturne i intelektualne proizvodnje je građanin/ka, koji nužno krši novonastale granice i postavlja sebe u širi kontekst, u središte ruševina tih fatalnih novonastalih identiteta: ova nova kulturna i politička persona se ne može oformiti iz jugoslovenskog modela, označenog nedostatkom demokratskih navika, cinizmom i strukturalnim pogreškama, niti iz nespretnog brikolaža situacijom iznuđenog patriotizma, nostalgije i konzumerizma. Ona mora razrešiti svoju sadašnjost kroz kritičku refleksiju, preuzeti novi epistemološki okvir u kojem bi kulturna i akademska sfera morale biti mnogo bolje povezane.
Ovaj oblik građanstva u nastanku ima svoje antičke prethodnike, razumljive u kontrastu između polites i patriotes u atinskoj demokratiji. Patriotes, onako kako ga je definisao Nikon, autor komedija u Atini iz petog veka pre nove ere predstavlja zemljaka, a termin je korišćen da opiše varvara sa kojim Grk deli samo πατρίς (otadžbinu), dok se termin πολῖται (građani) koristio da opiše Grke kojima je zajednička πόλις (država). Razlika između ova dva opisa je i kulturna i politička. Ako ostavimo po strani ratoborni atinski kolonijalizam, pojmovno jezgro nam pokazuje mnogo. Primenjujući ovo na jugoslovensko/nostalgično/kulturno/političko grupisanje, otvara se perspektiva u kojoj bi se jugoslovenski primer, umesto manipulisanja, cenzure i kanalisanja kroz hirovitu nostalgiju, morao koristiti za promišljanje građanina i građanstva. Stalno podsećanje na ovo trebalo bi da pomogne da se efikasno prozru kolonijalne strategije i nacionalistička pojednostavljivanja i manipulacije.
Jugoslovenski socijalistički sistem imao je brojne preventivne aparate, legalne, političke i kulturne, koji su osiguravali skoro potpunu zaštitu etničkih, a naročito manjinskih, identiteta: primer su filteri pri zapošljavanju, „po ključu“, koji je u praksi značio da je etnička pripadnost stavljana ispred ličnih sposobnosti, što je bio društveno oslabljujući faktor, ali je služilo svrsi pozitivne segregacije avant la lèttre; književnost je sistemski prevođena na mnoge jugoslovenske jezike; u (federalnoj) skupštini sve je prevođeno na sve jugoslovenske jezike, što sigurno nije bilo demokratski rezultat niti slobodnih izbora ni višepartijske borbe. Ovaj sistem se, međutim, nosio sa etničkim pitanjima sprečavajući bilo kakva preterivanja. Nove države nakon rata su, više ili manje doslovno, odgovorile na nove legalne zahteve sa nebrojeno mnogo pokušaja da se umanje prava manjina, i mnogo političkih trikova isključivanja u svakodnevnom životu. Nema sumnje da je ovaj deo ljudskih prava bio ugrožen u svim novonastalim državama – među naslednicima Jugoslavije, a tu je i dubok osećaj nepravde među građanima „pogrešne“ nacionalnosti koji su ostali u mestima gde su živeli, ili promenili mesto boravka. Patriotes protiv polites – privilegovana većina protiv deprivilegovane manjine – izranja kao glavni razlog nezadovoljstva i otpora vladajućim nacionalističkim naracijama.
Internacionalni organi, a naročito organi i institucije Evropske komisije nisu u potpunosti shvatali ovaj aspekt jugoslovenskog građanstva, naročito u Bosni i Hercegovini. Stvorili su sistem u kojem su etničke grupe razdvojene, u naivnom uverenju da bi međusobne kontakte mogli pratiti konflikti i agresija. Kako su ostali kvaliteti građanstva bledeli (restrikcije zbog ekonomske situacije, ograničavanja mobilnosti, impotentnost parlamentarnog sistema), razdvojenost je ostala najtraumatičniji deo opšte ogorčenosti. To što je Evropa uradila moglo bi se vizuelno predstaviti pomoću dve faze rešavanja Rubikove kocke: pre rešavanja problema sve su boje/male kockice, kao metafore etničkog identiteta, slučajno raspoređene. Jednom kada se kocka sklopi, jednobojne strane kocke su uspostavljene. Ranije, jugoslovenski sistem je osiguravao etnički identitet na bilo kojem mogućem mestu u okviru prostora i konteksta cele države; nakon uređenja Bosne i Hercegovine po uzusima Evropske komisije, svaki pojedinac određen je svojom etničkom grupom i može postojati samo unutar nje – kao u slučaju istobojnih strana Rubikove kocke – i u isto vreme zauvek odvojen, bez mogućnosti mešanja sa drugim grupama. Simbolički poredak Rubikove kocke pokazuje neuspeh primenjenog sistema i glavne mrtve tačke kolonijalnog pokušaja da se reguliše i osigura stabilnost: neznanje i/ili nepoštovanje prethodnih rešenja.
Pokušala sam da na nekoliko primera izrazite neusklađenosti kulturne i akademske proizvodnje pokažem koliko su potrebni novi koncepti, kao što je blizanačka kultura. Nisam ni pokušala da odgovorim na pitanje zašto je tako ubedljivo kultura prednjačila i još uvek prednjači u problematizovanju, definisanju i širenju misli o odgovornosti i o žrtvama. Osnovni odgovor je dakako u diskurzivnom pristupu, u poetici, dakle u empatiji. Ni to ne daje precizan uvid u uzroke. Jedini koji mi zasada preostaje jeste da je kultura današnjice na tlu Jugoslavije sebe počela doživljavati kao totalitet, ovoga puta bez podrške ili protiv volje institucija. Minimum zajedničkog „teksta“ koji povezuje angažovanu kulturnu produkciju celoga sveta izvesno je u osnovnim tekstovima humanistike, od kojih su mnogi podvrgnuti nasilnom zaboravu i cenzuri, a mnogi potiču iz evropske humanističke tradicije. Zato kultura, koja progovara o odgovornosti i žrtvama, ne sme nikada ispustiti kritiku kolonijalizma, specifičnost lokalnog i individualnog sećanja. I mora, paradoksalno, pomoći akademskoj sredini, kao još uvek glavnoj „industriji znanja“, da posmatra, razume i uključi rezultate kulturempatije.
Peščanik.net, 28.06.2025.
FEMINIZAMJUGOSLAVIJA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Zašto se ne može dalje - 01/07/2025
- Blizanačke kulture - 28/06/2025
- Kakisti - 21/06/2025
