Nekoliko baronica, pripadnika torijevskog plemstva, laburističkih stranačkih operativaca, novinara i eurokrata halapljivo je ispijalo šampanjac i grickalo kriške crnog hleba premazane krem sirom.

Na četvrtom spratu grandiozne cilindrične zgrade Evropskog parlamenta u Strazburu u sredu uveče, glavne teme su bile Britanci u Briselu i Britanija u Evropi.

Bilo je i metaforičkog zapušavanja noseva kada se u tračarenju došlo do dvojice novih poslanika Evropskog parlamenta sa severa Engleske, koji su upravo zauzimali svoja mesta u prostoriji u prizemlju.

Samo Nik Grifin i Endru Brons iz Britanske nacionalne partije od ukupno 72 britanska poslanika nisu pozvani na prijem koji je organizovala vlada.

To je jedan od mogućih načina borbe protiv ekstremne desnice – ne primaš ih u pristojno društvo i nadaš se da će nestati.

Takva strategija možda funkcioniše u Britaniji, gde politička klasa doživljava BNP kao uznemirujuću, ali ne i preteću pojavu, zahvaljujući većinskom izbornom sistemu.

U ostatku Evrope, gde su proporcionalni sistem i koalicione vlade pravilo, krajnja desnica se ne može otpisati i izolovati tako lako – bilo da se radi o rasistima, neofašistima, ksenofobima ili prosto – populistima.

U Italiji je krajnja desnica na vlasti i pripadaju joj vodeća mesta u parlamentu. U Austriji ona upravlja delom države. U Holandiji je predstavlja druga partija po popularnosti. U Poljskoj je postala deo najveće opozicione stranke i kao i u Slovačkoj, učestvuje ili je učestvovala u vršenju vlasti.

Odgovor

Krajnja desnica nije skoro bila ovoliko uspešna. To predstavlja pravi problem za glavne političke partije Evrope. Ali one vrlo različito reaguju na porast ekstremizma.

„Ne postoji panevropski odgovor na ekstremnu desnicu,“ kaže Anton Pelinka, austrijski politički analitičar sa Srednjoevropskog univerziteta u Budimpešti. „U Belgiji ili Francuskoj, velike partije ne žele da imaju nikakva posla sa krajnjom desnicom, dok Berluskoni u Italiji predstavlja desničarskog populistu koji je apsorbovao krajnju desnicu.“

Glavna nedoumica za velike partije, bile one na vlasti ili u opoziciji, jeste da li da prihvate ili da bojkotuju ekstremnu desnicu.

Kada se Evropski parlament sastao ove nedelje, u njegovom radu su učestvovali mrzitelji Roma iz Mađarske, Francuzi koji negiraju holokaust, holandski antiislamisti, austrijske antisemite, italijanski rasisti i flamanski separatisti, kao i Grifin, za koga islam predstavlja kancer i koji bi potopio brodove sa emigrantima. Parlamentarni funkcioneri su ih brže bolje marginalizovali, dogovorivši se među sobom da ekstremiste ne puštaju na ključne položaje i u važne komitete.

Ali u evropskim državama, slika je mnogo drugačija. Na primer, u Italiji.

„Berluskoni se svojski potrudio da oformi široku partiju,“ kaže Džejms Volston, profesor političkih nauka sa Američkog univerziteta u Rimu.

Apsorbovao je „postfašistički“ Nacionalni savez i poklonio ministarstvo unutrašnjih poslova Robertu Maroniju iz separatističke i antimuslimanske Severne lige.

„Ima mnogo rasističkih elemenata,“ kaže Volston. „U Severnoj ligi su mnogi koji se ne boje da otvoreno budu rasisti.“

Berluskonijeva strategija pripajanja elemenata ekstremne desnice, po kojoj se njihova podrška obezbeđuje usvajanjem delova njihovih programa, može se videti i u Poljskoj, gde je desničarska opoziciona partija Pravo i pravda blizanaca Kaćinski uništila dve ekstremno antisemitske, antinemačke i ultra-katoličke stranke sa margina poljske političke scene, dodvoravajući se njihovim biračima i nudeći položaje njihovim vodećim članovima.

Ovaj pristup je potpuno suprotan onom u Francuskoj, ili u flamanskom delu Belgije, gde se glavne partije levice i desnice udružuju kada je potrebno sprečiti krajnju desnicu da preuzme vlast.

Najpoznatiji primer su francuski levičari, koji su 2002. podržali „degolistu“ Žaka Širaka, kako vođa Nacionalnog fronta Žan Mari Lepen ne bi dospeo u Jelisejsku palatu. Pre dve nedelje, isti scenario se odigrao na izborima za gradonačelnika u severnoj Francuskoj, gde je Nacionalni front osvojio preko 47% glasova, ali ga je ipak porazila desno-leva koalicija. „Strategija isključivanja je uspela u Francuskoj. Le Pen je skoro dokrajčen,“ kaže Pelinka.

U Flandriji su flamanski secesionisti iz stranke „Flamanski interes“ sprečeni „sanitarnim kordonom,“ sačinjenim od ostalih partija koje drže separatiste u opoziciji.

Pelinka tvrdi da i to funkcioniše, ali se mnogi ne slažu.

„To je pogrešan način borbe protiv takvih partija,“ kaže Martin Van Dam, poslanik laburista u holandskom parlamentu. Flamanski interes samo jača zbog sanitarnog kordona.

Popularnost krajnje desnice u toj zemlji ove godine je naglo porasla, a antiislamista Hert Vilders i njegova Slobodarska stranka osvojili su drugo mesto sa 17% glasova na izborima za Evropski parlament u Holandiji.

Svaka stranka koja osvoji 15-20% glasova u koalicionom sistemu ima pravo da sudeluje u pregovorima o formiranju vlade.

Ali establišment je podeljen. Laburisti kažu da ne žele u koaliciju sa Vildersom, ali Van Dam kaže: „Nismo rekli – nikad. Ne verujem da su svi ti birači ekstremni desničari. Tradicionalnim partijama se prosto više ne veruje.“

„Koaliciona vlada sa Vildersom je nezamisliva zbog njegovih ideja. Ali uvek ćemo se truditi da ne isključujemo njegove glasače.“

Međutim, demohrišćani Jana Petera Balkendea su podeljeni po pitanju Vildersa, i još uvek ne isključuju mogućnost podele vlasti sa čovekom koji islam opisuje kao fašizam, i koga čeka suđenje za podsticanje verske mržnje.

Strategija isključivanja može uspeti samo ukoliko se desni i levi centar dogovore da u njoj istraju. Austrijski kancelar Volfgang Šisel prekršio je dogovor kada je uveo pokojnog Jerga Hajdera u vladu 1999. godine.

Samouništenje

Vlada nije dugo potrajala. Zagovornici ovog stava kažu da je nabolji način za slabljenje krajnje desnice da im se prepusti vlast i da će se oni sami uništiti.

Političari poput Berluskonija, tradicionalnih partija u Austriji i Holandiji, i Nikolasa Sarkozija u Francuskoj, oslabili su krajnju desnicu kopirajući njene predloge i retoriku po pitanju imigracije, reda i mira, nacionalizma i evroskepticizma.

Militantni crnokošuljaši iz pokreta Jobik, antiromski i otvoreno antisemitski orijentisani, trenutno predstavljaju treću partiju po snazi u Mađarskoj. Očekuje se da će stranka desnog centra Fides ubedljivo pobediti na izborima iduće godine. Pelinka iz Budimpešte kaže da će liberali, koji nikad ne bi glasali za Fides, to sledeće godine ipak učiniti, kako bi ta stranka osvojila apsolutnu većinu i kako ne bi pala u iskušenje da formira koalicionu vladu sa ekstremistima.

The Guardian, 19. 07. 2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.07.2009.

LJUBAVNA PESMA ZA EVROPU