Radno zakonodavstvo u Srbiji ozbiljno zaostaje za državama u regionu. Samozaposleni nisu regulisani Zakonom o radu. Još gore, oni se uporno ne prepoznaju kao kategorija radnika, iako je takav trend vidljiv u evropskim državama. Lažno samozapošljavanje, kao jedan od omiljenih načina prebacivanja rizika poslovanja sa poslodavca na radnika, prepoznato je u mnogim zemljama kao štetan proces zbog kojeg su donete revolucionarne presude protiv poslodavaca, neke od njih i na ogromne iznose novca koje kompanije koje su zloupotrebile svoje zaposlene duguju upravo radnicima, ali i državi za porez i fondove socijalnog osiguranja. Lažno samozaposlena lica donekle su prepoznata u poreskom sistemu Srbije, ali opet ne i u radnopravnom. Postoji poreskopravni test samostalnosti preduzetnika, ali ne i radnopravni.
Dalje, u radnom zakonodavstvu Srbije nema ni pomena platformskih radnika koji obavljaju poslove putem korisničkih aplikacija (platformi) i bave se najčešće kurirskim poslovima i prevozom putnika. Dok su frilenseri dobili svoj poreskopravni tretman za prilive iz inostranstva, radom platformskih radnika se zakonodavac ne bavi. Istovremeno, u Evropskoj uniji se sprema nova direktiva upravo na ovu temu. Uz prethodnu Direktivu o transparentnim i predvidivim uslovima rada (koja se u Srbiji takođe ignoriše od strane vlasti) stvoriće se solidna osnovu da se u EU položaj platformskih radnika uredi u skladu sa klasičnim institutima radnog prava.
Ništa od svega ovoga ne uznemirava zakonodavnu većinu ni izvršnu vlast u Srbiji. Stručna javnost i organizacije civilnog društva sa druge strane daju svoj doprinos mogućem pozitivnom razvoju situacije u budućnosti. U skladu sa svojim skromnim domašajem uticaja na vlast, te aktivnosti se uglavnom svode na istraživanja postojećeg stanja i predlaganje alternativnih rešenja. Jedna od analiza koje sa razlogom privlače veliku pažnju stručne javnosti je Fairwork Serbia, godišnji izveštaj koji koristeći promišljene i precizne metodološke alatke sumira stvari kada je reč o položaju i pravima platformskih radnika koji su angažovani na najvećim platformama koje postoje u Srbiji, domaćim i stranim. Prvi Fairwork Serbia izveštaj objavljen je za 2021. godinu i otkrio je sve nedostatke sistema zaštite platformskih radnika. Izveštaj za 2022. godinu nastavlja tamo gde se stalo sa prethodnim.
Posmatrane su platforme Glovo, Wolt, Car:Go, Mr.D i Uradi-zaradi. Radnopravna rešenja koja su primenjena prema radnicima koji obavljaju poslove za ove kompanije upoređena su sa bazičnim standardima zakonitog uređenja položaja radnika. Ovi standardi su nadnacionalni i može se reći sasvim utemeljeni na osnovnim (minimalnim) međunarodnim standardima dostojanstvenog rada.
Standardi prema kojima su ispitivane kompanije koje posluju putem navedenih platformi bili su:
– pravična zarada (dostojanstveni prihodi radnika, bez obzira na vrstu ugovora);
– pravični uslovi rada (ovime su pre svega obuhvaćena prava koja se odnose na zaštitu na radu);
– odgovarajući ugovori sa radnicima;
– pravično rukovođenje (mogućnost radnika da utiče, odnosno da se žali na odluke koje se odnose na njegova prava i status na radu; postojanje komunikacije radnika sa ljudskim bićem; transparentnost softvera platforme koji garantuje jednak tretman svih radnika); i
– postojanje mogućnosti predstavljanja interesa radnika kod poslodavca, odnosno udruživanja radnika.
Rezultati do kojih se došlo očekivano su loši.
U izveštaju se zaključuje da je platformski rad popularan, pre svega kod mladih ljudi koji ne mogu na drugi način da uđu na tržište rada, kao i kod ljudi kojima je alternativa da rade slabo plaćene poslove u proizvodnji. Ovo se ne odnosi samo na dostavljače; platformski rad putem međunarodnih internet platformi koristi veliki broj ljudi u Srbiji, koji se kolokvijalno nazivaju „frilenserima“. Međutim, jako mali broj ljudi od onih koji su intervjuisani za potrebe izveštaja, znao je pod kojim ugovorom radi odnosno koja prava poseduje na osnovu tog ugovora. Ovo inače nije retka pojava: radnici koji rade bez pravnog osnova („na crno“) ponekad nemaju ništa protiv svog položaja, čak ga i brane, sve dok ne dođe do spora oko korišćenja nekog prava iz radnog odnosa – tada shvataju da oni takva prava ne poseduju. Kada je reč o platformskim radnicima, prema istraživanju oni masovno spadaju u lažno samozaposlene ili lica angažovana putem agencija, odnosno preko „partnerske“ firme. U pitanju su svakako složeni odnosi koje oni verovatno najčešće ni ne žele da ispituju, bar ne dok se njihovo učešće u procesu rada odvija bez poteškoća. Nije čudno ni to što je istraživanje pokazalo da ugovori koji se na ovaj način zaključuju imaju neke ozbiljne nedostatke, i ne garantuju – ili bar ne garantuju na dovoljno jasan način – čitav niz prava koja radnicima po zakonu pripadaju.
Kada je reč o ukupnom bodovanju platformi koje su bile predmet analize, ono izgleda ovako (u zagradama su rezultati iz 2021):
– Uradi-zaradi 6/10 (4/10)
– Wolt 6/10 (4/10)
– Glovo 3/10 (3/10)
– Car:Go 0/10 (0/10)
– Mr. D 0/10 (prvi put se ocenjuje)
Evidentno je dakle da su prve dve platforme učinile napore da se približe pojedinim standardima, iako je ukupan rezultat i dalje daleko od prihvatljivog. Dok je Glovo ostao na istoj, izuzetno niskoj oceni, šta reći za Car:Go o kojem sam već pisao, osim da su i ovakva istraživanja potvrda da „alternativa taksiju“ možda prija korisnicima ali nikako ne prija radnicima koji za njih rade. Rezultat svih ovih platformi se kreće u rasponu od tragičnog do lošeg, jer čak i one najuspešnije nisu otišle daleko u obezbeđivanju minimuma standarda dostojanstvenog rada. Da bih ovo pojasnio, evo nekih primera. Po jedan bod platforma može dobiti: ako garantuje minimalnu zaradu radnicima (što je zakonska obaveza ako su u radnom odnosu); ukoliko postoji sistem zaštite na radu (što je zakonska obaveza prema svim radnicima bez izuzetka); ukoliko postoji direktan i transparentan ugovor sa radnikom koji je dostupan radniku (opet, zakonska obaveza u svakom slučaju bez izuzetka); ukoliko postoji kanal komunikacije prema ljudskom biću (da, dobro ste pročitali, mnoge platforme „komuniciraju“ sa radnicima isključivo putem softvera i nemaju sa njima direktan kontakt, valjda da bi ubedile sebe i druge kako oni nisu njihovi radnici već samo poslovni partneri); ukoliko dozvoljava međunarodno priznato Ustavom garantovano pravo na udruživanje radnika. Dakle, pet bodova je samo početak, nije ni minimum onoga što poslodavac duguje radniku koji za njega radi.
Wolt i Uradi-zaradi su jedini dobili po dva poena kada je reč o zaradi, i jedini koji su mogli da dokažu da primenjuju principe jednakog tretmana prema radnicima; Uradi-zaradi je jedina platforma koja poseduje transparentne i direktne ugovore sa radnicima, što je zaista poražavajući rezultat. Ostale koriste „treća lica“ za angažovanje radnika – što je naravno nezakonito ili makar u tamno sivoj zoni tumačenja zakona. Poražavajuće je i to što nijedna od platformi ne garantuje radnicima udruživanje – uostalom, držanje radnika izvan kolektiva i njihovo angažovanje po principu „radim sam za sebe“ jedan je od klasičnih elemenata zloupotrebe koji su sudovi širom Evrope prepoznali kao kršenje zakona. Naravno, ne i u Srbiji – ovde je zakonom propisano ograničenje prava na udruživanje radnika koje nije u skladu ni sa Ustavom, ni sa osnovnim međunarodnim standardima rada koje bi trebalo da poštujemo, tako da ne čudi što je baš ovo pravo potpuno zanemareno od strane platformskih kompanija.
Biti kurir na biciklu koji nervira taksiste na kolovozu podjednako kao i pešake na trotoaru, koji krstari iz jednog dela grada u drugi, dostavlja stvari u određenom roku, može da zaradi i hiljadu evra mesečno ako je vredan i kvalitetno obavlja posao i „sam je svoj gazda“ – to je romansirana i netačna predstava teškog i fizički zahtevnog posla koji je privukao veliki broj mladih ali ne samo mladih ljudi. Mnogima od njih to je šansa za dodatnu zaradu, pored redovnog posla. Onim mlađima je to ipak osnovni posao, u nedostatku boljeg. Kako god izgledao profil kurira koji radi za pomenute kompanije – platforme, svi ovi ljudi nalaze se u sličnoj poziciji. Hiljadu evra se zaradi mesečno ako se provede 10-12 sati dnevno na pomenutom biciklu, svakoga dana. Neretko je to samo bruto iznos, jer lažno samozaposleni radnici moraju sami da plaćaju porez i doprinose. Mnogi od njih to ne čine, pa ulaze u prekršaje za koje su predviđene visoke novčane kazne. Neki jednostavno na teži način saznaju da nije sve tako zabavno kod ovih poslova – na primer, kada ih udari auto pa shvate da nemaju zdravstveno osiguranje. Romantizovani snovi se rasprše i kada shvate da njihova „fleksibilnost rada“ podrazumeva fleksibilnost poslodavca da ih angažuje ili ne, a da samovoljan odlazak sa posla (hajde da kažemo isključivanje sa platforme) nosi ozbiljne statusne posledice i manju zaradu, odnosno sankcionisanje od strane poslodavca. Čak i kada su zdravstveno osigurani, bolovanje često nije opcija – otuda sam sretao povređene, bolesne kurire, pa i prijatelje i rodbinu koji „uskaču“ i rade na nalogu nekog drugog koji je u tom trenutku bolestan. Platformski radnici su sami svoje gazde samo dok stvarni šef ne odluči da se pojavi, a to su obično okolnosti kada se dešava nešto što je loše po samog radnika – loše ocene korisnika, potreba za povećanjem profita (stvarnog) poslodavca, ili jednostavno jedan od mnogih povoda koji će radnika dovesti u nezavidan položaj… Svi platformski radnici dakle spadaju u ranjive zaposlene, nedovoljno zaštićene kategorije radnika, i jedina razlika među njima je u tome što su neki to već osetili na svojoj koži, a drugi još uvek nisu imali prilike. Donedavno se to moglo reći i za njihove koleginice i kolege bilo gde na svetu. Sada više ne – mnoge evropske države otišle su dalje, zaštitile svoje radnike koji imaju ili će uskoro imati jednaka osnovna prava i standarde rada kao radnici u radnom odnosu. Ovaj izveštaj dragocen je upravo zbog toga što nas podseća na činjenicu koliko smo mi daleko od takvih dešavanja i procesa. I to nije čudno – položaj platformskih radnika uklapa se kako u priču o korupciji i nepotizmu (nisam rekao Car:Go, sram vas bilo ako ste to pomislili), tako i u priču o Srbiji kao zemlji nezaštićenih radnika, u svakoj delatnosti i u svakom modelu rada.
Peščanik.net, 06.02.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
