Nedavno je predstavljen novi izveštaj Fairwork Srbija 2023. O ovom izuzetno važnom svedočenju radnopravnog položaja platformskih radnika u Srbiji sam pisao početkom ove godine, pa neću ponavljati detalje o Fairwork projektu. Umesto toga, daleko je zanimljivije da se ukratko analizira šta nam je izveštaj za ovu godinu pokazao.
Još se iz godišnjeg globalnog Fairwork izveštaja za 2022. godinu moglo videti da je Srbija, prema ocenama koje su dobile izabrane platforme, rame uz rame sa azijskim državama, dok je uglavnom daleko iz evropskih. Da podsetim, prethodne godine su u Srbiji razmatrane četiri platforme. Uradi-zaradi i Wolt dobili su ocenu šest od mogućih deset, Glovo tri, a Car:Go – ocenu nula. Iako se ukupno gledano uočavaju trendovi da su u evropskim državama odnosi platformskih radnika sa poslodavcima uređeniji nego u proseku, očigledno je da su stvari znatno kompleksnije i da umnogome zavise od lokalnih politika kompanija ali i opšteg pravnog okvira u kojem one posluju u nekoj zemlji. Tako se može desiti da u istom globalnom izveštaju Glovo u Srbiji dobije ocenu tri, ali u Keniji solidnu ocenu sedam. Istovremeno, i u mnogim evropskim državama (osim Francuske) postoji niz digitalnih platformi sa katastrofalnim ocenama nula i jedan, ali i onih koje u istim zemljama dobijaju ocene sedam do devet. Takva šarenolikost u Evropi će se zasigurno promeniti nakon što bude počela da se primenjuje direktiva o platformskim radnicima, čije usvajanje se uskoro očekuje. Međutim, puna implementacija rešenja iz te direktive će trajati godinama, tako da na kratak rok platformski radnici ipak uglavnom zavise od političke volje sopstvenih država da kvalitetnije urede njihov položaj.
Ali da se vratimo na domaći teren i novi izveštaj za 2023. godinu. Analizirane su četiri platforme: Glovo, Wolt, Mr.D i Yandex. Uradi-zaradi platforma je prestala sa radom dok se Yandex javlja kao novi igrač na tržištu, iako je sama platforma nastala pre nekoliko godina.
Nalazi su veoma nepovoljni, možda čak i neočekivano nepovoljni imajući u vidu neke trendove poboljšanja koji su se možda mogli naslutiti prethodne godine, makar u odnosu na pojedine kriterijume ocenjivanja platformi. Ukupno gledano prema osnovnim parametrima koji služe za ocenjivanje, situacija je ovakva:
– Pravična zarada (dostojanstveni prihodi radnika, bez obzira na vrstu ugovora): Samo su Glovo i Wolt dostigli minimum kriterijuma kada je reč o minimalnoj zaradi po radnom satu. Nijedna platforma ne pruža svojim radnicima garanciju da će dostići lokalnu zaradu dovoljnu za život.
– Pravični uslovi rada (pre svega prava koja se odnose na zaštitu na radu): Glovo je jedina platforma koja je obezbedila svojim radnicima određena sredstva za zaštitu na radu, bez dodatnih troškova. Međutim, sve platforme forsiraju sistem rasta plaćanja sa rastom učinka, što dovodi radnike u poziciju da se svesno preopterećuju i samim tim budu skloniji nezgodama na radu.
– Odgovarajući ugovori sa radnicima: Nijedna platforma nije ispunila čak ni minimum ovog kriterijuma. Masovno se koristi rad putem agencija za privremeno zapošljavanje, što je klasičan „legalan“ put nalaženja kurira korišćenjem nedorečenog radnog zakonodavstva. Međutim, autori izveštaja naglašavaju da su kod svih platformi nailazili na radnike koji nisu na adekvatan način regulisali svoj radnopravni status sa agencijama, dok same platforme nemaju mehanizme koji bi to redovno proveravali, pa tako suštinski angažuju radnike bez ikakvog pravnog osnova koje agencije šalju da rade „na crno“.
– Pravično rukovođenje (mogućnost radnika da utiče, odnosno da se žali na odluke koje se odnose na njegova prava i status na radu; postojanje komunikacije radnika sa ljudskim bićem; transparentnost softvera platforme koji garantuje jednak tretman svih radnika): Glovo i Wolt su pokazali da poseduju mehanizme za komunikaciju radnika sa ljudskim bićem, odnosno žalbene mehanizme u slučaju sankcionisanja radnika. Wolt je u ovoj kategoriji dobio i dodatni drugi poen, jer je pokazao da su donete i primenjuju se antidiskriminacione politike, kao i inkluzivne politike zapošljavanja. Ovo je inače jedina kategorija u kojoj je bilo koja od platformi dobila maksimalna dva poena.
– Postojanje mogućnosti predstavljanja interesa radnika kod poslodavca, odnosno udruživanja radnika: Nijedna platforma ne ispunjava ove kriterijume, što nije iznenađujuće. Način angažovanja radnika koji formalno rade u raznim oblicima rada a faktički rade za platformu kao poslodavca, tradicionalan je način da platforme izbegnu mogućnost da njihovi radnici uživaju bilo kakva kolektivna prava.
Šta ukratko pokazuju navedeni rezultati?
– Wolt je prethodne godine dobio šest poena, a 2021. godine četiri poena. Ove godine je dobio samo tri, dakle beleži nagli pad u ispunjenju osnovnih kriterijuma poštovanja prava radnika.
– Glovo je, ako ništa drugo, veoma postojan kada je reč o (ne)postojanju prava radnika. U sve tri posmatrane godine, ova platforma dobila je po tri poena.
– Mr. D je, kao i prethodne godine, dobio nula poena.
– Car:Go nije ove godine ocenjivan, dok je u prethodne dve godine dobijao nula poena. Znajući sve što se dešavalo u vezi sa ovom platformom, verujem da ni ove godine ne bi bio drastično različit rezultat.
– Yandex je platforma koja je neslavno ušla na listu ove godine, sa nula poena.
– Kao što je već napomenuto, platforma Uradi-zaradi koja je prethodne godine ocenjena sa solidnih šest poena a 2021. godine sa četiri, ove godine je prestala sa radom i nije ocenjivana.
Ako se zna da se po jedan poen u pet pomenutih kategorija dobija samo za osnovno poštovanje bazičnih međunarodnih standarda dostojanstvenog rada, dakle platforma koja ima pet poena je tek negde na početku puta da postane kvalitetan poslodavac, onda je jasno koliko su ovakvi podaci poražavajući. Čak je i Wolt, kao platforma koja je u prethodnim godinama pokazivala napredak i mogućnost da se izdigne iznad minimalnih standarda, prema ovogodišnjim nalazima potonula daleko ispod toga.
Za detalje svake od kategorija možete pogledati sam izveštaj, sve je objašnjeno veoma precizno i argumentovano dok su kriterijumi koji se upotrebljavaju nesumnjivo minimalni da bi neki poslodavac ispunio osnovne međunarodne standarde rada. Ako se međutim uporede takvi standardi sa standardima rada kod problematičnih poslodavaca u Srbiji u drugim oblastima, dakle sa klasičnim poslodavcima, makar u odnosu na one kategorije koje su uporedive prema prirodi procesa rada, videće se da je položaj platformskih radnika u Srbiji proizvod istovremenog delovanja dva faktora.
Prvi faktor je opšta nepovoljna klima po radnike, smanjenje njihovih prava i nepoštovanje čak i onih minimalnih uslova rada predviđenih (sve lošijim) radnim zakonodavstvom, kao i korišćenje navodnih nedostataka u zakonodavstvu, koje nisu toliko proizvod nepostojanja adekvatnog pravnog režima nego su nedostaci koje su poslodavci sami napravili svojim tumačenjima propisa, a država zdušno podržala (a neke i naknadno ozakonila, kao kada je na primer reč o agencijskom radu ili produženju rada na određeno vreme, kao i radu na privremenim i povremenim poslovima kod istog poslodavca unedogled; šta reći u tom smislu i o minimalnoj zaradi). Neki nedostaci koji dakle muče platformske radnike, sistemski su i da bi se oni promenili, mora se promeniti politika vlasti prema radnicima uopšte.
Drugi faktor je uporno ignorisanje vlasti da se suoče sa tektonskim promenama koje se dešavaju na nivou Evropske unije, pa u nekoj meri i širom sveta, a koje svakako ne idu u prilog nenormalnim neoliberalnim tumačenjima zastarelosti koncepta radnog odnosa. Naprotiv, Evropa se jasno vraća reafirmisanju ovog centralnog modela rada, a novim propisima dosta efikasno podvlači i nove forme rada pod klasičan šešir radnih prava. To nije ni čudno, obzirom da su ona odavno prestala da budu nacionalna stvar i postala ljudska prava koja moraju da budu dostupna svakom ljudskom biću, bez obzira na pravni osnov njegovog rada. Ništa od novog talasa takvih rešenja nije zapljusnulo Srbiju, niti će u skorije vreme. Veći deo vremena ne znamo ni da li je resorni ministar za rad uopšte na poslu, niti šta radi, a iz njegovog ministarstva izlaze užasni nacrti raznih zakona koji se upravo zasnivaju na neoliberalnoj negaciji prava radnika i potpuno su neusklađeni sa pravnim tekovinama Evropske unije. Ovo se naročito vidi kod platformskih radnika, koji su apsolutni nevidljivi za vlast. Dok se vlast recimo frilenserima bavila samo da bi nabacila poresku omču oko njihovog vrata, istovremeno za druge izmene u domenu radnih prava nije bila zainteresovana.
Današnji platformski radnici – dostavljači, uglavnom rade za platformu kao za poslodavca-korisnika, prema Zakonu o agencijskom zapošljavanju. Iako ovakav trend jeste bolji od lažnog samozapošljavanja jer omogućava da radnici ostvaruju veći deo prava iz radnog odnosa, radnopravni status dostavljača je često zapravo neizvestan, jer su platforme tradicionalno „neiformisane“ o tome da li su radnici koji rade za njih zaista u ugovornom odnosu sa platformom, ili nisu, kao ni koja je vrsta i kakva je sadržina takvog ugovora – na ovu činjenicu ukazuje i Fairwork izveštaj. Na ovaj način se stvara novi kontingent radnika koji rade „na crno“ ili u neodgovarajućim oblicima rada (i naravno neodgovarajućim uslovima rada), a da platforma nije u obavezi da ispita da li je agencija zaista na zakonit način uredila svoj odnos sa radnikom kojeg je angažovala. Takođe, trebalo bi posebno ispitati kako se poštuje zakonska kvota od 10% agencijskih radnika, ako ogroman udeo dostavljača na platformi radi posredstvom agencija – Zakon o agencijskom zapošljavanju ovde omogućava razne mahinacije i moguće je da platforma angažuje sve dostavljače putem agencije i da to bude legalno. Ali je zanimljivo proveriti da li se ti očigledni nedostaci u zakonu koriste, ili se platforme osećaju dovoljno komotno da čak ni na taj deo ne obraćaju pažnju, jer (formalno) nisu u obavezi da to čine iako bi se njihovo angažovanje radnika moglo ispostaviti kao nezakonito ako agencija nije odradila svoj deo poštovanja zakona.
Šta nam dakle pokazuje izveštaj Fairwork Serbia 2023, kada znamo opisani kontekst? Stvari su veoma jednostavne. Svaka od platformi ima svoju politiku rada i poslovanja. Ove politike će u nekom trenutku biti više ili manje u skladu sa Fairwork standardima, ili međunarodnim standardima rada uopšte. Te oscilacije će se dešavati ne zato što postoji neka jaka volja da se platofrme prilagode i učine rad svojim radnicima lakšim, već zbog pozicioniranja na tržištu, reagovanja na spoljne faktore, konkurenciju i slično. Drugim rečima, samo se spoljnom intervencijom države, uvođenjem adekvatnog normativnog okvira i efikasnog nadzora nad njegovom primenom, može nešto suštinski promeniti. Do tada će platforme biti „na ivici“ legalnog angažovanja radnika, uglavnom onog koje je formalno dozvoljeno a suštinski ne bi bilo kada bi se u propisima primenili međunarodni standardi rada koje smo kao država dužni da sprovodimo. I to je ukratko budućnost platformskog rada u Srbiji: malo će zavisiti od opštih kretanja u radnom pravu, a malo od političke volje da se specifičnosti njihovog rada urede. Nepotrebno je reći da se ovo drugo neće desiti, dokle god se pitaju oni koji su trenutno na vlasti.
Peščanik.net, 28.09.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
