Doha 21.11.2022, foto: Alessandra Tarantino/AP
Doha 21.11.2022, foto: Alessandra Tarantino/AP

Kamera je polako prelazila preko fudbalskih igrača. Gledali smo ih jednog za drugim, dok je krupni plan pokazivao isti odlučan izraz lica. Nijedan mišić se nije pokrenuo, usne su im bile stisnute. Deset mladića u crvenim dresovima i jedan u plavom stajali su rame uz rame u velikom trenutku.

Teško je znati šta se odvijalo u njihovim glavama. Još je teže znati kako je do toga došlo: kada su se dogovorili, da li su se svi odmah složili, ko je inicirao, ko je pokušao da ih odvrati i da li je neko prvo odbio? Intonirana je himna njihove zemlje, Islamske Republike Iran, a njihove usne su ostale nepomične. U Dohi se dogodio odlučujući trenutak i njihovo ćutanje je nadglasalo buku na stadionu. Svi su ćutali kao jedan i to ćutanje je odjeknulo celom planetom.

Ne znamo šta će biti sa ovim fudbalerima kada se vrate, ako se vrate, u svoju zemlju. Verovatno više nikada neće igrati za Iran. Rizik koji su preuzeli je ogroman i zato su dobili veliko uvažavanje celog sveta. Čak smo i mi u Izraelu bili zadivljeni. Ovde znamo da cenimo hrabrost, ali samo kada se radi o protivnicima režima u drugim zemljama. Ono što se dogodilo u Dohi nikada se neće desiti sa reprezentacijom Izraela i to ne zato što se verovatno nećemo plasirati na Mundijal.

Arapski igrači u našoj reprezentaciji, naizgled zbog reči u tekstu koje im smetaju, ne pevaju našu himnu. Ali razlog je mnogo dublji: i oni su protivnici režima koji promoviše jevrejsku nadmoć dok peva kako „jevrejska duša čezne“ u zemlji u kojoj žive dva naroda. Rizik koji oni preuzimaju na sebe time što ne pevaju himnu nije veliki. Niko ih neće izbaciti iz tima, a o hapšenju nema ni govora. Pritom, ne treba preuveličavati razlike između režima u Iranu i ovog u Izraelu. Kod nas se u zadnjem dvorištu odvija totalitarna diktatura poput iranske dok se u prednjem, u kojem žive i arapski igrači fudbalske reprezentacije, odvija takozvani slobodan život.

Kada Bibras Natho ne peva himnu „HaTikva“ nikom od njegovih jevrejskih saigrača neće pasti na pamet da pokaže solidarnost i pridruži se njegovoj borbi. Kada je Munas Dabur tokom vojne operacije u Gazi „Čuvari zidina“ citirao iz Kurana: „Nemojte misliti da Alah zatvara oči pred počiniocima nedela“, za kaznu je udaljen iz reprezentacije. Niko nije stao u njegovu odbranu. Još uvek se nije rodio jevrejski fudbaler koji bi se identifikovao sa potlačenom manjinom. Jevrejski igrači u reprezentaciji, kao i većina osoblja i navijača, takmiče se u tome ko će pokazati više rodoljublja protiv protivnika našeg režima.

U Iranu su disidenti junaci, kod nas izdajice. Kod nas svi, od Ajela Berkovica do Erana Zahavija, smatraju da kapiten reprezentacije ne može da bude neko ko ne peva himnu. Da imamo samo malo bolje jevrejske igrače imali bismo tim čiji svi članovi horski pevaju himnu i celu reprezentaciju bi činili samo Jevreji, kako i dolikuje jevrejskoj državi.

Oni koji su zasuzili na nastup iranske reprezentacije u Dohi treba da izraze poštovanje i prema Načou i Daburu. Oni koji se dive iranskim igračima treba da budu iskreni prema sebi i priznaju da u jevrejskom Izraelu nema tako hrabrog protesta i da nema solidarnosti sa potlačenima. Ajatolasi ne postoje samo u Iranu, a brutalan režim koji tlači, lišava prava i ubija nenaoružane i nevine demonstrante ne postoji samo na ulicama Teherana. Ne moramo imati ajatolahe da bismo se pobunili – i život u vojnoj diktaturi je dovoljan razlog za protest.

U Dohi smo videli šta znači hrabrost. Ali u Izraelu nemamo samo problem nedostatka hrabrosti, već je u pitanju nešto mnogo gore. Većina igrača reprezentacije, kao i većina Izraelaca, uopšte ne shvata zašto bi se bunila. Život je sjajan i Izrael je jedina demokratija u regionu. Zar ovde neko ubija protestante? Jeste li poludeli? Arapi treba da su zahvalni zato što im se dopušta da igraju za nas. Neka Iranci protestuju, a mi ćemo ih bodriti iz publike.

Haaretz, 24.11.2022.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 24.11.2022.