Intervju sa Suzan Najman i Andreasom Hujsenom
Skup pod nazivom „Osmanski Jermeni tokom pada carstva – Pitanja naučne odgovornosti i demokratije“ koji je održan na univerzitetu Bilgi u Istanbulu 2005. označio je početak žestoke javne debate o „jermenskom pitanju“ u Turskoj. Turska vlada je dvaput blokirala pokušaje da se održi skup na Bosforskom univerzitetu, a turski ministar pravde je u govoru održanom u parlamentu pre skupa optužio organizatore i učesnike skupa za veleizdaju. Potom se „jermensko pitanje“ pojavilo „u javnoj sferi u svojoj punoj veličini“.
Javna debata je imala tragične posledice i na kraju je dovela do marginalizacije mnogih turskih intelektualaca koji su insistirali na suočavanju Turske sa sopstvenom prošlošću. Tenzija je konačno dostigla tačku ključanja ubistvom američkog novinara turskog porekla, Hranta Dinka. Mnogi ovaj čin pripisuju rastućem uticaju nacionalističkog diskursa koji buja pred ovogodišnje izbore.
Ubistvo Hranta Dinka označava novu etapu u istoriji „jermenskog pitanja“ u Turskoj. Formiranjem nasilnog ultranacionalističkog fronta koji se protivi bilo kakvoj javnoj debati o genocidu, kršenje tog tabua postalo je još opasnije.
Ubistvo Hranta Dinka bilo je pokušaj da se uguši dijalog. Tome se mora suprotstaviti daljim dijalogom i analizama. Insistiranjem na nastavljanju razgovora o pitanjima odgovornosti i demokratije odaje se počast Dinku i time se njegova zaostavština prevodi u „žargon živih“.
U decembru 2005, nakon pomenutog skupa, E. Efe Čakmak zamolio je nekoliko stručnjaka iz raznih oblasti društvenih nauka da daju svoj komentar na zvanični turski stav prema „jermenskom pitanju“ – stav koji se od tada nije promenio. Ova dva intervjua smo spojili u jedan tekst, u kojem Suzan Najman i Andreas Hujsen, oboje predstavnici prve post-Aušvic generacije, govore o ulozi koju javna sfera može igrati u reflektovanju i vođenju politike sećanja.
E. Efe Čakmak: Prema dugogodišnjem konsenzusu među turskim političarima, genocid nad Jermenima posmatran je čisto kao predmet istorijskog istraživanja, o ovom pokolju samo istoričari smeju da donose svoje zaključke. Sledeći ovu politiku, turska vlada je nedavno otvorila Osmanske arhive za istorijska proučavanja „jermenskog pitanja“. Za neke ovo predstavlja metod poricanja gde se dokazi ne skrivaju ili uništavaju već se pokušava manipulacija politikom sećanja. Šta biste rekli o ovom potezu i kako se prema njemu treba odnositi?
Suzan Najman: Moramo pronaći ravnotežu između rada stručnjaka i običnih, zabrinutih građana. Jasno je da istinitost nekih tvrdnji mogu da dokumentuju samo istoričari; mi ostali nemamo ni vremena a često ni mogućnosti da pravilno izvagamo dokaze. Ali (1) istoričari mogu biti zavedeni, ili ideološki zaslepljeni, kao bilo koji drugi čovek i (2) pitanje da li je nacija izvršila genocid jeste pitanje nacionalnog identiteta – i ne tiče se samo istorije, već i svakog građanina ponaosob. Idealan način da se s ovim nastavi bio bi da razne grupe građana – počev od profesionalnih intelektualaca iz raznih oblasti (filozofije, antropologije, političkih nauka, sociologije) do zabrinutih građana koji možda nisu intelektualci – stupe u nacionalni dijalog sa istoričarima. Niko od nas nije nepogrešiv, i koliko god bili pametni ili obrazovani, svi smo podložni intelektualnim iskušenjima. Mislim da bi ovde model posleratnog iskustva Nemačke mogao biti od pomoći. To je bio vrlo bolan proces, koji ne bih nikome poželela, ali postojala je nacionalna diskusija koja je vođena na svim društvenim nivoima tokom nekoliko decenija. Istoričari su tu odigrali ključnu ulogu, ali su određenu ulogu imali i intelektualci, umetnici, novinari itd. Iz toga je proizašla neka vrsta konsenzusa i okvira za suočavanje sa zločinima iz prošlosti.
Da, ovo liči na zanimljiv primer nove vrste poricanja. Može se uporediti sa brojnim američkim metodama. Pod Bušovom vladavinom sve se više posezalo za staromodnim lažima, ali sa američkom politikom je drugi problem. Svi podaci su dostupni, i ima ih toliko mnogo da prestaju da budu značajni. Uporedite to sa cenzurom u zemljama istočne Evrope pre 1989 godine. Tu je bilo ogromnog zvaničnog prikrivanja informacija, ali ljudi su bili domišljati i pronalazili ih u tajno štampanim publikacijama, i mnogo su više brinuli o istini. Cenzura je zapravo najefikasniji način da se probudi interesovanje za političku istinu i njene posledice. Ako želite da ljudi izgube interesovanje za istinu, sve što treba da uradite jeste da im date previše istine; čak i pod najboljim okolnostima, većina ljudi je opterećena pritiskom sopstvenog posla i porodice tako da brzo odustaju pod tom lavinom dokaza.
Mislim da bi opozicija rebalo da se koncentriše na to da intelektualci koji prepoznaju patnje Jermena ne budu oni sa margine, već najbolji koji postoje. Zato je važno što je Pamuk istupio, i to jednostavno znači da bi više prvorazrednih turskih mislilaca i pisaca trebalo da slede njegov primer.
Turci i Jermeni nisu jedini koji pate od ovog problema: pokušaj da se kvantifikuje količina apsolutnog zla i da se onda presudi ko je od njega najviše stradao nameće se u savremenom političkom diskursu – i u samoj politici. Ovde je borba Izraelaca i Palestinaca paradigmatična, ali slično takmičenje u poređenju patnje jeste i deo diskursa na američkoj desnici, na primer, a ima i mnogo drugih primera. Te stvari pokazuju da je pokušaj da se utvrdi esencija zla i da se ona izmeri ne samo naivan već i potencijalno opasan. To nije moguće, i traganje za tim je apsolutno kontraproduktivno. Treba da priznamo da se zlo javlja u različitim oblicima, da se ono ne može izmeriti i da se koncentrišemo na razumevanje oblika i izvora svakog zla pojedinačno. Potraga za jednim oblikom zla skoro uvek ide uz želju da se dokaže kako je jedna vrsta patnje (obično ona koju trpi tvoja enička grupa) gora nego neka druga patnja, da se time implicitno porekne patnja drugoga. Filozofi i drugi mislioci mogu ovde pomoći tako što će pružiti uvide koji su mogući i koji nam mogu pomoći da nešto shvatimo, i to je bolje od definicija, koje ne pomažu.
Andreas Hujsen: Pre dve godine učestvovao sam na skupu na Bosforskom univerzitetu, u Istanbulu. U to vreme je diskurs u Turskoj o nasilju u međuetničkim odnosima u osmanskim i post-osmanskim vremenima bio ograničen na malu grupu intelektualaca, i teško je bilo zamisliti da će se tema tog skupa uskoro pojaviti u javnoj sferi u svoj svojoj veličini.
Kao Nemac prve posleratne i post-Aušvic generacije, dobar deo svog akademskog i intelektualnog života posvetio sam pitanjima sećanja i krivice, istorije i odgovornosti za genocid koji su Nemci počinili u doba Trećeg rajha. Usporeni razvoj tokom decenija onoga što se zove Vergangenheitsbewältigung, ili “suočavanje s prošlošću” dobro je dokumentovan u istorijskom istraživanju, u medijima, u literaturi, u umetnosti. Istovremeno, potraga za nekim evropskim kulturnim identitetom u sporom procesu evropskih integracija generisala je žestoke debate u mnogim evropskim narodima o njihovom aktivnom ili pasivnom učešću u holokaustu, o kolektivnoj evropskoj ratnoj traumi i o njihovoj sopstvenoj istoriji brojnih zločina u kontekstu građanskog rata (Španija) ili kolonijalizma (Francuska). Dok se ujedinjena Evropa uspostavlja, ne samo u liberalno demokratskim institucionalnim uslovima već i u uslovima kulturnih identitetta, takve debate označavaju snagu civilnog društva i njegovu sposobnost da se suoči sa istorijom državnog terora, masakra, rasizma i genocida, a ne da tu istoriju izbriše. Ako uzmemo u obzir debate o desaparecidos i državnom teroru u Latinskoj Americi, debatu u Indiji i Pakistanu o nasilnom razdvajanju, pitanje korejskih „žena za utehu“, japanski masakr u Nankingu, stvaranje raznih komisija za istinu u Južnoj Africi ili Latinskoj Americi, moglo bi se reći da je slučaj Nemačke samo jedan primer globalnog fenomena. Nacionalni identiteti su sve više okrenuti sebi, narodi traže demokratski legitimitet kako u odnosu na suočavanje sa nasilnom prošlošću tako i u odnosu na viziju budućnosti. U Turskoj je proces pridruživanja ovoj trans-nacionalnoj javnoj debati u toku, a debata je, uprkos globalnom odjeku, uvek izrazito nacionalna i lokalna.
Ja iz toga izvlačim dve pouke. Svako prihvatanje nasleđa genocidnog ili kolonijalnog nasilja jeste neizbežno bolno za buduće generacije. Ipak, moramo se suočiti sa realnošću prošlosti kako bismo obezbedili temelj za demokratsko uređenje i uspostavili novi smisao nacionalnosti u sve povezanijem svetu nacija. Zbog toga se nadavni liberalni potezi u Turskoj, koji obuhvataju i otvaranje arhiva, moraju pozdraviti – ne zbog Evrope već zbog budućnosti Turske. Naravno, arhivski rad bilo kog istoričara može da iskrivi dokaze a dokumenti se mogu i uništiti. Otud celovitost arhiva i dokumenata mora biti deo javne debate. Profesionalna istoriografija se mora spojiti sa javnim sećanjem i utvrditi istinu o prošlosti i pobrinuti se da ta istina postane integralni deo nacionalnog samorazumevanja. Zakon na osnovu kojeg se neko optužuje za „uvredu turskog nacionalnog dostojanstva“ kontraproduktivan je, kao i predlog da se spaljivanje zastave proglasi krivičnim delom u Sjedinjenim Državama. Nacionalni identitet okrenut ka budućnosti se jednostavno više ne može zasnivati na zabranama ili na brisanju prošlosti.
Drugo, sasvim je razumljivo da takva praksa javnog sećanja bude politički snažno osporavana. Takvo osporavanje se mora odvijati u javnoj debati a ne u sudovima ili kroz policijsku represiju. Čak i kad činjenice o genocidu ili državnom nasilju nisu sporne, utvrđivanje namere o genocidu, komandnom lancu i ličnoj odgovornosti u pravnom smislu često ostaju predmet sporenja. Kao što znamo, đavo se krije u detaljima. Posao oko istorije i javnog sećanja mora biti obavljen istovremeno. Rezultat često ispadne traljav. Jer zla namera ne postoji samo kod onih koji bi radije da zaborave, kao što tvrde zagovornici sećanja, već često i kod onih koji bi da pamte.
Očigledno je da je sećanje na „jermenski genocid“ eksplodiralo u kontekstu zategnutih odnosa između Turske i EU. Evropski progresivci koji zagovaraju pridruživanje Turske Evropskoj uniji žele da u Turskoj postoji javna debata o leševima u podrumu Turske republike. Ovo pitanje bi, međutim, trebalo lišiti drame. Turska bi se takvom javnom diskusijom samo pridružila ostalim evropskim zemljama koje su počele da se suočavaju sa svojom neprijatnom prošlošću. S druge strane, snage koje se protive pridruživanju Turske vide u zakonu koji zabranjuje bilo kakvo pominjanje masakra iz 1915 ili još skorijeg rata s Kurdima – još jedan razlog (ili opravdanje) da se Turska trajno zadrži izvan okvira EU. Tako obe strane naglašavaju potrebu Turske da pamti, iako iz sasvim suprotnih namera. Zla namera je posebno snažna kod ovih drugih. Bilo kako bilo, imajući u vidu međunarodnu debatu o ljudskim pravima, zabranjenoj reči na G (genocidu) i civilnom društvu, Tursko sećanje nije više samo unutrašnje pitanje. Iako ima međunarodni odjek, rešenje će morati da se nađe u samoj Turskoj. Trenutni procesi protiv pisaca i novinara, prema članu 301 krivičnog zakona, dokazuju da nije u pitanju samo pominjanje genocida ili etnocida (i razumem da su pravne i političke implikacije „reči na G“ značajne na svim stranama). U pitanju je garancija slobode izražavanja. Orhan Pamuk je to lepo sročio, rekavši da „čast“ zemlje ne kalja diskusija o crnim mrljama na njenoj istoriji već nemogućnost bilo kakve diskusije. Pošto sam svedok toga kako je došlo do javnog prihvatanja holokausta u Nemačkoj uprkos brojnim nacionalističkim, religijskim pa čak i sekularno-levičarskim otporima takvom javnom sećanju, verujem da će i Turska moći da sledi sličan put. Napokon, istorija Turske i evropskih nacija je gusto isprepletena. Na duži rok i uprkos zastrašujućim institucionalnim i političkim pitanjima koja moraju biti rešena, putevi Turske i EU će se ukrstiti – ako se Turska suoči sa svojom prošlošću i ako EU, sa muslimanskom populacijom u porastu, prizna da mora postati nešto više od hrišćanskog kluba.
E. Efe Çakmak, Andreas Huyssen, Susan Neiman, Eurozine 13.02.2007.
Original in English
© Eurozine
Prevod sa engleskog Ivica Pavlović
Peščanik.net, 22.10.2008.
GENOCID NAD JERMENIMA