Bosfor, Istanbul, foto: Konstantin Novaković

Bosfor, Istanbul, foto: Konstantin Novaković

Nemački Bundestag izglasao je Rezoluciju kojom se masakr nad Jermenima u Otomanskom carstvu proglašava genocidom. Već više od decenije se u evropskoj, ali i delu turske javnosti, govori kako je to carstvo 1915. i 1916. godine organizovalo istrebljenje preko milion Jermena. Turska je, kao meru upozorenja za nemačku odluku, pozvala svog ambasadora na konsultacije u Ankaru i tako pokazala koliko je, iako naizgled povezano sa prošlošću, pitanje rezolucije posledica sadašnjih političkih prilika. Složenosti situacije treba dodati i to što u Nemačkoj živi veliki broj građana turskog porekla – prema nekim procenama oko tri milliona. Mnogi od njih imaju i dvojno državljanstvo. Uz sve to, poslednjih meseci Evropska unija, pod snažnim uticajem Nemačke, čini znatne političke ustupke Turskoj – u vidu novčane pomoći, vizne liberalizacije i obećanja pomaka u evropskim integracijama. Sve to da bi ona izbeglice sa Bliskog istoka zadržala na granicama Unije.

Kako se rezolucija Bundestaga uklapa u ne samo složen, već i očigledno licemeran odnos Evropske unije prema Turskoj? Da li, za razliku od ustupaka za “zaustavljanje izbeglica”, rezolucija o genocidu nad Jermenima može biti doneta iz nekih moralnijih pobuda? Recimo, zbog želje da nepravda bude ispravljena, a zločin nazvan pravim imenom?

Na to pitanje dobro je odgovorio Yetvart Danzikyan, glavni urednik jermensko-turskog nedeljnika Agos. On kaže da su mu u vezi sa ovim pitanjem “osećanja pomešana”. Navodi da je na početku borbe za istinu o zločinu nad Jermenima zagovarao stav da bi prvo u turskoj javnosti trebalo razgovarati o tome šta se zaista desilo 1915/16. godine. U nastavku intervjua nemačkom Tazu, Danzikyan priznaje da je dobro što je rezolucija usvojena, jer “smatra da je uvek dobro javno govoriti istinu”.

Sagovornik Taza zapravo ključnu stvar iznosi kada kaže da je “odluku o tome da li je reč o genocidu trebalo ostaviti za kraj rasprave, a ne za njen početak”. Upravo je kvalifikacija zločina kao genocida okosnica ne samo rezolucije već i svih medijskih izveštaja o njoj. Ta kvalifikacija je i glavni razlog turskog nezadovoljstva. Dobro znamo iz domaćeg konteksta: niko ne voli da bude proglašen za izvršioca tako teškog krivičnog dela kao što je genocid. Zanimljivo je da su demonstranti ispred Bundestaga, pozvavši se na argument sličan onom koji iznosi Danzikyan (iako on iz drugog ugla gleda na rezoluciju), uzvikivali da parlament ne može biti sudnica i presuđivati o tome da li je učinjeno neko zlodelo.

Reč je u stvari o tome da su Nemačka, ali i druge zemlje koje su usvajale rezolucije o masakru učinjenom nad Jermenima (do sada ih ima dvadesetak), možda čak i iz najbolje namere, krenule pogrešnim redosledom. Genocid je usko povezan sa namerom uništenja jedne zajednice. Tu nameru je teško dokazati posle sto godina od izvršenja zločina i nakon nekoliko decenija od smrti poslednjih živih izvršilaca i svedoka. O toj nameri se može govoriti samo u istorijskom smislu. Nadalje, da li su predstavnička tela, a ne sudovi, pozvana i nadležna da odlučuju o takvoj kvalifikaciji? Pogotovo predstavnička tela drugih zemalja, a ne one u kojoj je zločin učinjen. Na kraju, mada najmanje važno, genocid je kao zločin ustanovljen tek posle Drugog svetskog rata, pa bi ga, čak i u ovako postavljenoj kvazipravnoj matrici, teško bilo koristiti za kvalifikaciju dela u periodu u kome kao pravni institut nije ni postojao. Tako je, potpuno pogrešno, genocidna etiketa ostavila po strani ona najvažnija pitanja.

Neka od njih su iznošenje u javnost jasnih činjenica o tome šta se dogodilo, bez potrebe da taj događaj dobije svoju pravno-sudsku kvalifikaciju. Dakle, potrebno je da saznamo što više o sudbinama million ljudi koji su nestali. Kakve su bile okolnosti u kojima se to dogodilo? Šta su preduzimale otomanske vlasti i kako su na to reagovali turski građani? Da li znamo nešto o pojedinačnim ljudskim sudbinama? Kako na ove događaje gledaju današnji građani Turske? Kako se ta pitanja tretiraju u turskom obrazovanju? Odgovori na ova pitanja bi, možda, pomogli da se utvrdi i prihvati istina.

Vredan priznanja jeste nemački stav da je zločin o kome govorimo nemačka država prećutala na najvišem nivou i tako ga podržala. Ondašnji nemački kancelar je na pismo nemačkog ambasadora u Otomanskom carstvu, u kome ovaj u decembru 1915. zahteva da se nešto preduzme zbog masakra nad Jermenima, odgovorio: “Naš jedini cilj je da do kraja rata Tursku zadržimo na našoj strani, bez obzira da li će Jermeni nestati. Ukoliko se rat oduži, Turska će nam biti preko potrebna”. Dakle, nema rezolucije kojom se drugome može nametnuti odgovornost, ali jedna zemlja može da otvoreno govori o svojoj odgovornosti u nekom događaju.

Franz-Josef Jung, zamenik predsednika poslaničkog kluba vladajuće koalicije, rekao je da “moramo da učinimo sve kako više nijedan narod ne bi postao žrtva mržnje i progona”. To je sasvim dobro postavljen cilj razgovora o progonu Jermena. Oni posle sto godina teško mogu dočekati nekakvu zemaljsku i sudsku pravdu, što se genocidnom kvalifikacijom zapravo pokušava. Treba priznati da je prilika za tako nešto odavno propuštena. Priznanje jermenskih žrtava može biti samo simbol težnje da se sličan zločin ne ponovi. Ovo se posebno odnosi na izbegavanje krivice i kazne za potencijalne nove zločine – naročito kada odgovornost za učinjeno treba da snosi i država.

Svoju plemenitu nameru o neponavljanju zločina, nemačka vladajuća stranka bi mogla ozbiljnije da shvati. Hiljadama izbeglica koje su po evropsko-turskoj nagodbi “zaustavljene” u Turskoj to bi mnogo značilo. Evropska unija bi morala da stvori sistem koji je u stanju da zaštiti, primi i integriše one koji su prognani iz sličnih (ako ne i istih) razloga kao i turski Jermeni pre sto godina. Bez toga, evropska politika i Nemačka bi dokazale samo dve stvari – da rezolucija o genocidu služi za dnevno-političke igre moći sa Turskom i da svi zločini donekle liče jedni na druge.

Peščanik.net, 04.06.2016.

Srodni linkovi:

TAZ – Posle nemačke rezolucije o genocidu nad Jermenima

Süddeutsche Zeitung – Nemačka rezolucija o genocidu nad Jermenima

TAZ, Frankfurter Allgemeine Zeitung – 100 godina od genocida nad Jermenima

Mirko Đorđević – Državni razlog

London Review of Books – Kratki rezovi

Eurozine: Genocid nad Jermenima – Pitanja odgovornosti i demokratije

Open Democracy: Turska i Jermeni – Hrant Dink

Open Democracy: Turska i Jermeni – Orhan Pamuk