Protesti u Beogradu 16. januara 2019.

Protesti u Beogradu 16. januara, foto: Oliver Bunic/AFP/Getty Images

Stanje u Srbiji može se opisati jednom rečju – haos! Uopšte ne dovodim u pitanje kvalifikaciju trenutnog sistema kao autokratskog ili diktatorskog, sa svim pratećim društvenim fenomenima, ali imam utisak da čak ni takav opis nije dovoljan da nam pojasni odsustvo svakog, pa i najmanjeg elementa uređenosti i predvidivosti života u ovoj državi, niti može da nam pruži razumevanje apsolutne dezorijentisanosti građana, bilo da ovu vlast obožavaju ili joj se žestoko protive. Sasvim dozvoljavam da je moj utisak subjektivan budući da nemam iskustvo življenja u istorijski poznatim i priznatim diktaturama, niti dovoljno teorijskog znanja o takvim devijantnim sistemima. Ovde mogu opisati upitanost svakog slobodnog građanina o tome u čemu smo se našli i kuda sve ovo vodi.

Ako društveni haos definišem kao odsustvo fokusa društvenih grupa ka nekakvom cilju, ili nepostojanje organizovanih procesa koji bi mogli identifikovati i izolovati devijacije, a zatim se usmeriti na njihovo rešavanje, onda bih razloge za neverovatnu veličinu entropije srpskog društva mogla pronaći na tri nivoa – na nivou vlasti, opozicije i građana.

Lično mi je bliska teza da ubijanje demokratije i državnih institucija vodi u haos svako savremeno društvo. Ne mogu se, međutim, zanemariti istorijska znanja o tome da su i monarhije i drugi modeli autokratske vladavine mogli uspostavljati utemeljen sistem. Ovde pod utemeljenošću ne podrazumevam vrednosne sudove o odnosu države i vladara prema stanovništvu, već isključivo stanje društva u kom svaki građanin razume ustrojstvo, ideološka opredeljenja i pravac poteza vlasti. U takvom sistemu, ma koliko „drakonski“ on bio, snalaze se i profiteri i ponizni ljubitelji autokrate, ali i oponenti kojima se pruža prilika da se jasno profilišu, organizuju i ciljaju konkretne zatrovane elemente. U vučićevskoj Srbiji nemamo čak ni takvu priliku. Fluidnost i ljigavost vlasti, koja je zasnovana na upravljačkoj (ne)sposobnosti gomile diletanata, mafijaškim inspiracijama, haotičnom krivudanju u ideološkom prostoru i međunarodnim odnosima, ne može biti iole stabilan oslonac za kakvo-takvo utemeljenje. Naš autokrata se prepušta narcisoidnom ubeđenju da ume sve, što u kombinaciji sa sistemskom korupcijom, kako samog vladara tako i njegovog okruženja, nužno podrazumeva da se usmerenja moraju menjati od danas do sutra, zavisno od trenutne lukrativne i svake druge prilike. Ne moramo ni naglašavati da se ovde radi o potpunom odsustvu politike, o političkoj pustoši koja se opire svrstavanju prema bilo kojoj tradicionalnoj klasifikaciji. Vlast zarad vlasti – antipolitika, što, po mom viđenju stvari, nužno vodi kreiranju haosa u društvu.

Ni opozicija nema uspeha u sopstvenom pronalaženju fokusa. Savez za Srbiju je skupina šarolikih stranaka o čijim opredeljenjima možemo samo da nagađamo. Najjasnije su profilisane desničarske snage u Savezu kojih je, uzgred, i najviše, dok se ostali ni sami nisu proslavili u definisanju pravca razvoja Srbije u periodu kada su obnašali vlast, pa smo u sasvim sličnom haosu, doduše manjeg intenziteta, živeli i u njihovo vreme. Umesto da se ponaša kao korektivni faktor šizofrenog vrludanja vladajuće klike, opozicija je započela identičan put ideološke zamagljenosti i odsustva političkog stava. Kako navodi Ognjen Radonjić u svom tekstu, opozicija „direktno doprinosi daljem bujanju pretpolitičkog doba“ budući da joj je na raspolaganju samo i isključivo ad hominem argument u borbi protiv vlasti. „Umesto predloga rešenja, opozicija ga [A. Vučića] pominje do iznemoglosti i tako u krug“ (O. R.) što je sasvim očekivano od grupacije koja, makar deklarativno, ima različite vrednosne ciljeve. Fokus na Aleksandra Vučića ne može biti definisani pravac koji će smanjiti haotičnost društva, već samo parola za mobilizaciju građanske pobune iza koje u budućem vremenu ne stoji ništa. Loša vest je i to što se Savez za Srbiju bespoštedno bavi nametanjem dominacije u opozicionom prostoru kroz potajno udaranje u rebra preostalih političkih organizacija koje se opiru pokornom savezništvu s njima.

Posledica sveobuhvatnog političkog haosa jesu i sluđeni građani. Neću trošiti reči o dobrovoljnim ili prisiljenim glasačima vladajuće stranke budući da njih sasvim sigurno ne zanima politička dinamika izvan okvira lika i dela vođe, te stoga predstavljaju veoma važne ali potpuno nesuvisle elemente društvene entropije. Moramo se pozabaviti nama – svesnim političkim bićima, promišljenim opozicionim biračima koji traže izlaz iz ovog stanja propadanja. Protesti koji se dešavaju subotom u Beogradu, a šire se i po drugim gradovima Srbije, pokazali su ključne probleme haosa u kom smo zatečeni. Kao jedna od beogradskih šetača svesna sam potrebe da se demonstrira nezadovoljstvo i značaja šetnji kao pokazne vežbe vladaru, pa i nama samima, da nas ipak ima. Problem nastupa kada se zapitamo o svrsi i političkom cilju demonstracija. Neupitna je želja za smenom ovog režima kao ultimativnog cilja čitave organizacije protesta. Nejasni su, međutim, mehanizmi kako do toga doći i, konačno, šta iza toga sledi. Činjenica da se opozicione stranke kriju iza zvaničnih organizatora protesta pokazuje da su i one bolno svesne problema.

Protesti i zahtevi

Pre započinjanja protesta, opozicione stranke i pokreti potpisali su sporazum o Zajedničkim uslovima opozicije za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora. Ideja je svakako važna i verovatno je to jedina tačka susretanja šarenog opozicionog spektra. Problem u ovoj stvari je dvojak: 1) način organizovanja jedinstva u vezi sa sporazumom i 2) sadržaj i ostvarivost sporazuma.

Nije jasno zbog čega je bilo neophodno ujedinjavanje potpuno različitih stranaka desnog i (kvazi)levog spektra u sasvim novu organizaciju – Savez za Srbiju. Ako su ciljevi podrazumevali sabornost oko antivladinog delovanja i izbornih uslova, nejasni su razlozi za formiranje nove organizacije sa jedinstvenim programom koji je u svojoj konačnici ispao desničarski i odbojan za veliki broj građanski orijentisanih glasača. Čini mi se da bi, bar iz ugla običnog glasača, veću snagu zajedničkoj opozicionoj borbi dao zbir pojedinačnih stranaka i pokreta sa sopstvenim programima i glasačima koji nedvosmisleno stoje iza proklamovanih vrednosti. Na ovaj zaključak navodi me praćenje društvenih mreža i poznavanje priličnog broja opoziciono orijentisanih osoba nezainteresovanih za proteste isključivo zbog ideološkog smulja u Savezu. Na pitanje za koga će glasati na sledećim izborima oni uglavnom očajno odmahuju rukom.

Sabiranje pod jedinstvenom kapom nije bilo prihvatljivo za neke opozicione organizacije, među kojima su Pokret slobodnih građana i Ne davimo Beograd. Poznato je da je za ovakvu odluku PSG platio ogromnu cenu i to pre svega zbog optužbi Saveza da se na taj način urušava jedinstvo opozicije. S moje tačke gledišta, ova odluka je bila ispravna i politički veoma promišljena. Kao što rekoh, mešanje baba i žaba može doprineti isključivo povećanju društvenog haosa.

Pitanje je, takođe, i zbog čega se na protestima nije insistiralo na proklamovanim zahtevima opozicije. Organizatori protesta su se i sami morali izboriti sa problemom razbarušene opozicione hegemonije koju građanstvo odbija da prihvati. Od prvobitne ideje da se pokaže koliko nas ima postalo je jasno da se protesti moraju usmeriti prema nekakvim ciljevima. Zahtevi protesta su se ređali i umnožavali, ali nisu istaknuti kao formalno opozicioni. Liderima Saveza čak se i ne dozvoljava da na demonstracijama govore. Razlozi za ovakvo postupanje organizatora su razumljivi, ali ostaje bolno pitanje kako i ko će doneti bilo kakve promene bez političkog organizovanja. Haos je jednostavno multipliciran!

Drugi problem sa sporazumom o zahtevima za slobodne izbore jeste njihov sadržaj. Zahtevi su podeljeni u nekoliko kategorija: medijski uslovi (redovno informisanje javnih servisa o opozicionim delovanjima, ravnopravna minutaža, promena sastava REM-a, itd); birački spisak (krivična odgovornost zbog zloupotrebe biračkog spiska); izborne radnje i izborni dan (poštovanje propisanih procedura); krivične sankcije (za uticaj na glasače preko zapošljavanja ili kupovinom glasova); zloupotreba javnih resursa (zabrana funkcionerske kampanje); kontrola izbornog procesa (mogućnost ponovnog brojanja, posmatrači, itd) i izbori na teritoriji Kosova (kontrola izbora).

Ovim zahtevima se apsolutno ništa ne može prigovoriti. Problem je, međutim, u tome što je svaka od navedenih tačaka već predviđena zakonima Republike Srbije. Tako se došlo u situaciju da bi Vučić mirno mogao reći da sve zahteve opozicije prihvata. Načine na koje vlast izbegava postupanje po zakonu već smo više puta videli i ostali nemoćni pred njihovim efektima.

Pre nego što je papir opozicije sastavljen, Saša Janković i Pokret slobodnih građana predstavili su svoje predloge koji su se odnosili na mehanizam sprovođenja postojećih zakona i, posledično, osiguravanje slobodnih i fer izbora. Nije poznato zbog čega je Savez za Srbiju ove sugestije odbio. A u čemu su se sastojali PSG predlozi?

Bilo je predviđeno da opozicija „izdejstvuje zakonske izmene kojima bi se propisala: zakonom utvrđena rekonstrukcija Vlade u momentu raspisivanja parlamentarnih izbora, tako da se do okončanja izbornog postupka uspostavi privremena dvostruka kontrola opozicije i vlasti nad ministarstvima pravosuđa, državne uprave, kulture i medija, poljoprivrede, policije i drugim, sistemom premapotpisa vršilaca dužnosti (ko)ministara…“ Ukratko, takva vlada bi bila tehnička, sastavljena od koministara iz vlasti i opozicije sa idejom da se svaka odluka donosi uz odobrenje obe strane, a sa osnovnim ciljem da se već postojeći zakoni u potpunosti sprovode tokom predizbornog i izbornog procesa (npr. da se srede birački spiskovi, obezbedi sloboda medija, spreči uzimanje novca za funkcionerske kampanje, itd).

Princip koalicione vlade pred parlamentarne izbore primenjen je u Makedoniji 2016. godine kada je sa vlasti pao Nikola Gruevski. Uzimajući u obzir sličnost između Vučića i Gruevskog u sistemu vladanja i sprovođenju izbora, teško je zamisliti da bi Gruevski postao makedonska politička prošlost bez ovakvih predizbornih reformi.

Dakle, Pokret slobodnih građana predložio je konkretan mehanizam za kontrolu sprovođenja zakonski utemeljenih procedura. Predlog je toliko jasan i nedvosmislen da ne ostavlja prostora za kreativna tumačenja ili izvrdavanja na bilo kojoj strani. Da li bi Vučić prihvatio ovaj zahtev? Sigurno je da ne bi, a već nam je saopštio da neće prihvatiti nijedan zahtev opozicije. S druge strane, uopšteni zahtevi opozicije pružili bi mogućnost Vučiću da se pozove na prihvatanje opozicionih predloga i značajno bi, makar formalno, oduzeo argumente za bojkot predstojećih izbora. To su razlozi zbog kojih Pokret slobodnih građana nije potpisao sporazum o Zajedničkim uslovima opozicije.

Kako će se kriza srpskog društva razrešiti pitanje je od milion dolara. Haos je ogroman – vlast je bahata, opozicija nezrela, građanstvo sluđeno. Na vidiku nema obećavajućih procedura za sistemske promene koje jedino mogu urediti ovu državu. Potpuno je zastrašujuć, ali ujedno i sasvim moguć scenario po kome će biti potrebno da haos postane još veći kako bi na kraju kolabirao u svoju suprotnost. Sve u svemu, dok čekamo put ka razrešenju, idemo na proteste.

Peščanik.net, 18.01.2019.

Srodni link: VIDEO – Biljana Stojković govori za Insajder

TEMA – PROTESTI 2018/19

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)