Dođi, dođi, Emanuilo, te iskupi porobljena Izrailja…

U školi smo učili da je Badnje veče vreme iščekivanja i radosti pred dolazak Mesije. Ali za nas klince je Badnje veče bilo najava dolaska nečeg mnogo važnijeg – Božića. I danas, pola veka kasnije, sav zadrhtim kada čujem moćnu božićnu himnu na orguljama. Bio je to pouzdani znak da je Božić, najvažniji dan u godini posle mog rođendana, zaista blizu. Isus je za mene bio samo dete koje stvarno nema sreće, jer mu je rođendan istoga dana kada i Božić.

Badnje veče je bilo doba uzbuđenja i nesanice, božićnih čarapa nabubrelih od sitnica čije je šuškanje samo predigra za prave poklone posle doručka ili, nekih manje srećnih godina, tek posle jutarnje mise. Zvuk trube na kraju molske teme heralda, za nas decu su bile pobedničke fanfare koje najavljuju omiljene igračke u raznobojnim omotima i davljenje u moru slatkiša.

O teologiji Hristovog dolaska nismo znali skoro ništa. Sećam se da sam mislio da je Emanuilo posledica greške u pisanju Isusovog imena. Kako bi se inače mogle protumačiti čuvene reči iz Matejevog jevanđelja (1:22-23):

A ovo je sve bilo da se izvrši što je Gospod kazao preko proroka koji govori: Eto đevojka će zatrudnijeti i rodiće sina, i nađenuće mu ime Emanuilo…

Nikada se nismo pitali zašto je Bog izabrao tako komplikovan način da ispuni svoje proročanstvo. Nije nam bilo čudno ni to što je svog sina poslao u svet i dopustio da ovaj umre u najstrašnijim mukama samo zato da bi iskupio grehe koje će čovečanstvo možda učiniti u budućnosti (ili da bi iskupio već učinjen prekršaj krađe voća čoveka koji nije postojao, Adama). Nikada se nismo zapitali zašto nam Bog, ako je već imao tu nameru – prosto nije oprostio grehe, nego mu je bilo potrebno žrtveno jagnje. Nikada se nismo zapitali o bilo čemu u vezi sa religijom. O tome se i radilo – bila su nam dozvoljena pitanja o svemu, osim o religiji.

Naši veroučitelji su mogli da probude našu znatiželju priznanjem da je hebrejska reč za mladu ženu igrom slučaja u grčkoj Septuaginti pogrešno prevedena kao devica. To je razumljiva greška, setite se engleske reči maiden, koja označava devojku, neudatu ženu, ali i devicu. Blago rečeno, ta mala greška u prevodu proizvela je posledice preko svih očekivanja.

Iz nje je nastao mit o Djevi Mariji, kič scena Naše Gospe u pećini, pritajeno pedofilni prizor devojčica u devičanski belim haljinama na prvoj pričesti i božanski status ne samo same Marije već i čitavog panteona njenih lokalnih objava. Papa Jovan Pavle Drugi verovao je da ga je od smrti u atentatu 1981. spasla ne Naša Gospa, već Naša Gospa iz Fatime. Biće da su Naša Gospa iz Lurda, Naša Gospa iz Gvadalupe, Naša Gospa iz Međugorja, Naša Gospa iz Akite, Naša Gospa iz Cajtuna, Naša Gospa iz Garabandala i Naša Gospa iz Noka u času atentata na papu imale preča posla.

Naši veroučitelji su mogli da nam kažu i da Isaijini stihovi o Emanuilu nemaju nikakve veze sa Isusom, već da se odnose na sedam vekova stariji problem jevrejske politike. Naime, rođenje deteta Emanuila beše znak ohrabrenja kralju Ahazu od Judeje da istraje u lokalnom sukobu sa susednim kraljevstvima, Sirijom i Izraelom.

Za religiozni um je tipično da učitava višak simboličnog značenja tamo gde ga izvorno nema. Kasniji hrišćanski pisci u judejskim patnjama su videli simbol opsednutosti čovečanstva smrću i grehom, toliko da na kraju ni sami više nisu razlikovali ta dva pojma, kao ljudi koju šalju božićne čestitke likovima iz radio serije Arčeri. Još zabavniji primer je kasno-hrišćanska glazura na Pesmi nad Pesmama, koja jednu otvoreno erotsku poemu tumači urnebesno komičnim eufemizmima kao što je – uzajamna ljubav Hrista i njegove crkve.

Svima omiljene božićne priče nastale su iz želje za ispunjenjem starijih proročanstava. Nema nikakvih dokaza da je Isus rođen u Vitlejemu, još manje u štali. Ali mora biti da je on rođen u Vitlejemu, jer starozavetni prorok Mihej (5:2) reče:

A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izrailju…

I tako u Jevanđelju po Luki priča o Mariji i Josifu počinje u Nazaretu, ali onda oni bivaju naterani da odu u Vitlejem (svaki u svoj grad) da plate rimski porez (istoričari koji se bave starim vekom s pravom ismevaju deo priče o porezu). Matej opet tvrdi da je Josifova porodica krenula iz Vitlejema, da bi posle bekstva u Egipat došla u Nazaret. Čak i relativno prihvaćena Isusova veza sa Nazaretom, kod Mateja se pretvara u nategnuti pokušaj da se ispuni još jedno proročanstvo:

I došavši onamo, namjesti se u gradu koji se zove Nazaret, da se zbude kao što su kazali proroci da će se Nazarećanin nazvati . (Matej, 2:23)

Prvi jevanđelista, Marko, uopšte ne pominje Isusovo rođenje. Kod Jovana (7:41-42) svedoci govore da to nikako ne može biti Hrist upravo zato što je rođen u Nazaretu, a ne u Vitlejemu, a i zato što nije Davidov potomak:

Drugi govorahu, ovo je Hristos. A jedni govorahu: zar će Hristos iz Galileje doći? Ne kaza li pismo, da će Hristos doći od sjemena Davidova, i iz sela Vitlejema, odakle bješe David.

I da zbrka bude veća, Matej i Luka, iako se jedino u njihovim jevanđeljima tvrdi da Isus nema zemaljskoga oca, nalaze Davida među Isusovim precima, i to preko Josifove, a ne Marijine loze (doduše, liste predaka kroz koje se linija nasledstva provlači su im vrlo različite, kao i broj tih predaka).

Većina istoričara veruje da je harizmatični propovednik lutalica zvani Isus (ili Ješua) verovatno pogubljen tokom rimske okupacije, iako se svi objektivni istoričari slažu da su dokazi za to tanki. Naravno, niko ne uzima za ozbiljno legendu da je on rođen u decembru. Kasnija hrišćanska tradicija je Hristovo rođenje naprosto vezala za davno ustanovljenu i pogodnu proslavu zimskog solsticija.

Taj sezonski oportunizam nastavlja se i danas. U nekim državama SAD zakonom je zabranjeno javno prikazivnaje kolevki i sličnih hrišćanskih simbola iz straha da se ne povrede religiozna osećanja Jevreja i ostalih (ne i ateista). Potrošački apetit cele nacije zadovoljen je super-ekumenskim pojmom Sezone Praznika, u koji su sabijeni jevrejska Hanuka, muslimanski Ramazan i velikodušno izmišljena Kvanza (nastala 1966. da bi i Afroamerikanci slavili svoju zimsku kratkodnevnicu). Tako svi Amerikanci izveštačeno čestitaju jedni drugima Praznike i troše ogromne sume novca za Praznične poklone. Verovatno obese i Prazničnu čarapu sa poklonima i pevaju Praznične himne. Praznik Bata u crvenom kaputu još nije viđen, ali i to je samo pitanje vremena.

Svidelo se to nama ili ne, naša kultura je istorijski gledano hrišćanska. Deca koja rastu bez poznavanja biblijske literature ne razumeju aluzije na biblijske teme i time su zaista uskaćena. Nisam ljubitelj hrišćanstava i užasavam se prazničnih orgija neodgovorne i recipročne kupovine poklona, ali ipak ću vam radije poželeti Srećan Božić nego – praznike.

Srećom, ima i drugih opcija. 25. decembar je rođendan jednog od malobrojnih istinskih velikana koji su hodali zemljom, Isaka Njutna. Njegova dostugnuća se s pravom mogu slaviti svuda gde vladaju njegove istine. A to znači – s jednog na drugi kraj svemira. Srećan vam Njutnov rođendan! Happy Newton Day!

The New Statesman, 13.12.2007.

Peščanik.net, 12.12.2007.