Jedna godina odlazi u pelerini od katrana i perja, besnimo na nju jer nam nije pružila dovoljno užitaka (koje, stojim vam dobar, nismo ni zaslužili), dok drugoj titramo obline, sipamo šapanjeru dobrodošlice u ime dugovečnosti njenog zavodništva. Da vidimo onda, pre nego što podvučemo crtu ispod naših pompeznih (ne)ispunjenja, šta nam se događalo u godini duge devetke u kojoj se potvrdilo da nekome olovo pliva, dok drugome i slama tone.
Januar
Dok je naciji glava bila bubrela od mamurluka, procureo je RTB „Bor“, pa je koncentracija sumpor – dioksida poskočila 110 puta. Julija Timoščenko je potpuno batalila doterivanje punđe, jer su Rusi zapečatili gasovodne cevi rešeni da smrzotinom pomore pola Evrope (i slovensku braću, usput). Obama je obradovao vaskoliku crnčad postavši predsednik Amerike i odmah stavio katanac na zatvor Gvantanamo gde su se marinci poigravali inkvizicijskim spravicama.
Šef španske diplomatije zapazio je da srpska vlada polako izlazi iz pelena, premda i dalje ne ume baš sve fiziološke potrebe uskladiti s očekivanjem vaspitača iz evropskog zabavišta naroda.
U skupštini Srbije vitlalo se kalendarom na kom se Vojvodina većzarepubličila, ali su na tu ujdurmu Organi ostali pasivni. Naš Parobrod „Reks“ zauvek je napustio Bogdan Tirnanić. Oko nekih hanova pokoškali su se Suljini i Rasimovi Muslimani, ali ih je ubrzo, uz kahfu, rahatlokum i gajtan od čiste svile pomirio veliki sedokosi kalif. U isto vreme u majčici Turskoj proradio je TV kanal koji će celodnevno program emitovati na kurdskom jeziku. Ko misli da je to pepeo i dim, nek zamisli fudbalske prenose na albanskom usred Tijanićevog servisarijuma.
Februar
Kapetan Dragan se opirao drugom dolasku međ’ Hrvate, ali je to australijski sud prenebregao. No sprska paranormalna osveta (feat. i Tesline tajne zrake) bila je silna, pa je zemlju koja Vasiljković – kapetanu preti sindžirima zadesio višednevni šumski požar s puno žrtava.
Na Sretenje je Mirko Cvetković konačno na junačke grudi pribio činjenicu da je premijer i najavio da će se naša vlada pred svetskom ekonomskom krizom propeti na zadnje noge uz program: „Biće gaće, ali ne znam kad će“! Gaspromnjeft je pljucnuo 400 miliona evra za NIS, a svaki Srbin koji zna „u pare“ je na trenutak prestao sastavljati reprezentaciju ne bi li odmerio ugojenost ruske ponude.
Članovi RIK-a su se, za razliku od baćuške, zabrojali i na svoje honorare nakalemili nule. Posle su se svi kolektivno pravili da luk nisu jeli ni primicali nosu, bilo je i ostavki, ali je samo ministarka pravde vratila ćapljenu sumu, dok su ostali prevideli tu sitnicu.
Efemernostima se nije bavilo ni 8 000 funkcionera (ljudstvo za kojim vapi i fudbalski derbi) zaboravivših da prijave svoju imovinu. Pomalo se i hapsilo povodom korupcije pri otimačini vojnih stanova i lažnih kredita. Ne znamo za dobre, ali su loši i zli ostali nedodirljivi, šte je muzički pokrio Enio Morikone u Areni. U Pnom Penu počelo je suđenje dostupnom vođi Crvenih Kmera, koji na dušu nanizaše 1,7 miliona mrtvih.
Budžet je tuberanski iskašljao 900 000 zelembaća koji će pripomoći studentu Brajanu da zaboravi kako Miladin Kovačević, novi idol ratoborne mladeži i položajnik u skupštini, mariše. I u februaru su nas najbolji napuštali – umro je osnivač FEST-a Milutin Čolić.
Mart
Sud u Kosovskoj Mitrovici bio je pod blokadom, a lažna država Kosova po ko zna koji put zajahala je bure baruta. Toma je, lako kao da ore sneg, iz SRS-a svojih sedam poslaničkih jarića prevukao u berluskonijevski nazvanu udrugu „Napred Srbijo“.
Rahabilitovana je glumica Žanka Stokić, a svoj srećni pravosudni dan imao je i bivši obaveštajac Bracan koga upućenost u pripremu ubistva Ivana Stambolića nije koštala ni dve godine robije. Ali je zato upravitelj Zabele, usled propusta u pomenutom slučaju, ostao bez fotelje s točkićima.
Albanac kome je sud u Prištini zbog podmetanja eksploziva u niški autobus i ubistva 12 ljudi odrapio 40 godina robije, volšebno je pušten usled pobačaja dokaza. Saobraćajna mafija je nagraisala, a do isteka godine svoj kraj u mukama videće još drumska i đumrugdžijska, dok će netaknute ostati šibicarska i baboseračka koza nostra. Za trinaest optuženih za zločin na Ovčari spremljeno je 193 godine zatvora, što je otprilike saglasno broju žrtava.
Mesec je zapaprio pripadnik interventne kome su se komplikovana pravila službe zamrsila u glavi, pa je umesto da mu zatraži ličnu kartu, mladiću sasuo olovo u glavu. Kragujevčani su konačno skrpili prvi fijat punto, a Beograđani i ostali koji vole megalovanske kupovine su dobili tržni centar „Ušće“ koji se skupio na 130 000 kvadrata.
April
Biskupi su pozvali papu da navrne i u Srbiju, NATO se usrećio primivši Hrvatsku i Albaniju, a Helsinški odbor i kamaradi su pokazali da jedini istrajavaju na mukotrpnom putu čitanja Čosićevih dela, kome se u novoj knjizi, kao brabonjak na situ, zaglavio poziv na versku i rasnu netrpeljivost. Pod istom optužbom u Trstu je uhićen Goran Davidović koji je otišao put Apenina zaboraviviši da odleži jednogodišnju kaznu. Stroge sproću Firera italijanske vlasti su odustale od kopanja po sumnjivoj prošlosti Mila Đukanovića.
U aprilu su dolijali još Joca Amsterdam i pomalo zapostavljeni Gazda Jezda za koga stare devizne štediše imaju 190 miliona razloga da ga se svaki dan sete.
Valjevčani su propratili i četvrto mafijaško ubistvo u 2009, a raški sindikalista je gladnom državnom paščetu, koje bi celu ruku, bacio svoj odsečeni prst.
Iz Meksika javljeno je da su izvoleli izolovati grip domuz tipa AH1N1 koji će do kraja godine pokokati 8 hiljada ljudi (hroničnih i običnih). Naši medicinari su prvi naručili vakcinu, ali će je zato, kad se ispostavi da je nepotrebna, poslednji otkazati.
U Beogradu se, posle dvadeset godina, ukazao sveti Ante Marković koga su, za razliku od devedesetih kad je spaljivan na tihanoj vatri, ovog puta nosili na rukama.
Maj
U maju, „kad bulbuli pjevaju“, zločinitelj Glavaš, koji je srpske civile u ratu častio koktelima iz akumulatora, pretrčao je sporu hrvatsku pravdu i otišao, hadžićevski lako, „tamo gde ga vole“, u Herceg Bosnu.
Bez ikakvih poteškoća je i izvesni D.M. vansudski loše poravnan, ušetao u predsedništvo Srbije, rešen da se raznese kašikarama. Nešto jačim kalibrom je tata Dokić zapretio australijskoj ambasadorki, pa je poslat na zatvorsko hlađenje, gde je već, prstiju oprljenih od izgorele američke bandijere, svoje plevljenje luka započeo anarhista kivan na Bajdenovu vizitu.
Kinezi su, komunistički iskreno (doduše s 365 dana zakašnjenja) priznali da je zemljotres u Sečuanu odneo 90 000 žrtava, Severna Koreja se opet igrala nuklearnih pokusa, a Tadić je navabio preostalog poljskog blizanca s funkcijom za podršku kosovskoj strategiji.
Gasovod „Južni bok“ počeo je da curka iz mašte, poker žena je premijerno ušao u kuvajtski parlament, na Pozorju je pobedila predstava „Brod za lutke“, a (b)ubice iz narkomanskih glava su, uz lopatanje po turu i njihanje mantije, isterivali pop Peranović i njegovi golaći u bermudama. Otac – ašonosac uskoro je i smenjen s funkcije Karađoza Crne ( i mutne) Reke.
Jun
Srbijanski poslanici (a među njima, dakako, ima i nepismenih) su našavši elektronsku prečicu da dođu do svojih krvavo (od kafanskih šuljeva) zarađenih dnevnica – održali prvu sednicu kljucajući po tastaturama računara.
Legiji je oduzeto pola kućerine stečene na zelenašenju, pretnjama i pucanju u živo meso, ali mu je država još neko vreme halalila, kao zaslužnom građaninu, oko 190 kvadrata.
Mesić obećao da će tajni spiskovi optuženih za ratne zločine nad jaganjcima Hrvatima izaći iz konspirativne magle.
Samit evropskih lidera paralisao je vojvođanski glavni grad, a kod bivšeg poslanika pronađeno je 5,5 kilograma eksploziva, isključivo, kako je braneći se tvrdio, za lične svrhe i kućno prangijanje.
U planu je bilo merenje ratnog otrova u medijima iz devedesetih, kad su i crtaći sinhronizovani da na vreme razviju mržnju među najmlađima, a umrli su Olja Ivanjicki (pod razjašnjenim) i Majkl Džekson (pod nerazjašnjenim okolnostima). Za razliku od njih dvoje, večni mir nisu imali pokojnici na groblju u Staparu, gde je neko razvalio oko 200 nadgrobnih ploča.
Jul
Mesec je počeo hlebom i solju dobrodošlice na Univerzijadi, a završio se svetski iskovanim zlatom oko vrata Higlove i Čavića.
Iz političkog života je rogove i funkcije u kućicu uvukao Ivo Sanader, ali se zato, posle tri decenije samoizgnanstva, ukazala Titova Ličanka da preuzme ličnu kartu i pasoš. Iste hologramske hartije narednih 13 godina neće trebati sandžačkom vođi vehabija koji će svoje džihadske snove krijumčariti iza rešetaka.
Stotinak NVO je pritiskalo Tadića da 11.jul prihvati kao dan sećanja na žrtve srebreničkog masakra. Medvedev je ugostio Obamu, a Evropljani, naduti od slabog protoka ruskih gasova, su dogovorili s Turcima izgradnju „Nabuka“.
Vuk Jeremić je napustio samit u Dubrovniku, protestujući što su ga organizatori posadili za govornicu istog dana kad je mikrofon imao biti upljuvan i od predstavnika Prištine. U Novom Pazaru su se posle gotovo punoletnog neprijateljstva rukovali Ugljanin i Ljajić, ali nije bilo nikog da na Egzitu prihvati ruku Englezu koji je „pao pa se ubio“ niz Petrovaradinsku tvrđavu za vreme postdelirijumskog mokrenja.
Avgust
Kod Lapova je u saobraćajci stradala nekada prva srpska bankarka Borka Vučić, tvorac Miloševićevog nezaboravnog monetarnog (d’vizze, d’vizee) čuda.
Brbljivi (i, ispostavilo se, bezopasni) kabadahija Siniša Vučinić pretio je da će pobosti krstaču iznad dvojca M.Vasić – Ž.Korać, a tim putem krenuo je gradonačelnik Podgorice koji je izbubecao glodura tamošnjih „Vijesti“.
Iskopana je cisterna u kojoj ovog puta nisu bili leševi ubijenih, već tovari bombi, minobacača, mina, džebane za neko planirano vatreno uklještenje.
Da je pravda spora i kljakava pokazao je slučaj 90 – ogodišnjeg SS oficira koji je, slabo svestan veka i propasti rajha, u Italiji osuđen na doživotnu robiju.
Mnogo se govorilo o trgovini organima zarobljenih Srba s Kosova, a albanske vlasti su, komentrišući izvode iz knjige gospoje del Ponte, kočijaški lajavi vokabular zajmile od Šešelja.
Vaterpolisti su pokazali da se ipak bolje snalazimo u vodi, nego na suvom, pa su nam izronili zlato na svetskom prvenstvu, završen je sabor trube i napijanja u Guči, tajfun je zaljuljao Tajland, Ušće Luiza M. Čikone, a srpsku privredu MMF davši nam džakče kredita od kog, kad ga rasparamo, možemo ispresti jednu vrlo upotrebljivu omču.
Septembar
Svečano otvorena škola na Palama dobila generičko ime „Srbija“, što je inspirisalo Emira K. da u svom drvengradskom carstvu vrtić nazove po unca – unca pedagogu dr Neletu Karajliću. Mržnja ne poznaje granice, te su naše gimnazijalce u Pragu ka autobusu potisnuli ratoborni vršnjaci iz Zadra.
Direktorka iz jedne od firmi posvećenih dobrobiti srpskih munjovoznih železnica novac predviđen za podmazivanje šina i zamenu federa u kušet kolima potrošila na premazivanje sopstvenog lica i bunde od nakostrešene mačke.
Vlasnik izgorele fabrike tekstila iz Prokuplja ostvario varijantu vorholovskog proročanstva da će svako doživeti svojih 15 minuta samosakaćenja i sudskim spisima u ročištu s „Dunav osiguranjem“ priložio (nakon junske seče) još jedan prst, pa mu je ostalo osam priručnih mogućnosti da se, radiklanom taktikom, domogne pravde.
Vlasnik dva najlepljivija dnevna tabloida, koji je zgnječio žulj jednoj muzikalnoj političkoj figurici, ekspresno doveden u pritvor.
U isto vreme navijači Partizana gostoprimljivo (ali i do smrti) umlatili navijača Tuluza koga su privukle priče o širokoj srpskoj miroljubivoj duši.
Otkazana je Parada ponosa, rehabilitovan je i na stranu pobednika prevučen Dragiša Cvetković, a u užičkom „Prvom partizanu“, ovog puta bez NATO opaljenja s neba, skladište municije letelo je u vazduh ubivši sedam radnika.
Oktobar
Dvanaest meseci „crnačkog“ zalaganja bilo je potrebno velikom O.Baraku da poluči Nobela za mir, dok je nimalo akademsku šipku u glavu dobio dekan novosadskog Medicinskog fakulteta. Naši loptaši su pregazili Rumunje kao plitak potok, a premijerske uzdanice na tromeđi Srbije, Crne Gore i Hrvatske rešile da upale mešalice za izgradnju puta Boljare – Bar, pa ćemo uskoro (ukusno je grožđe s vrba) za cirka četiri sata stizati od Beograda do Bara da ukvasimo gaće i ostalo junačko oružje.
Službenim paljanskim zrakoplovom znatno brže iz Švedske stigla heroina Biki Plavšić koju je pažljivi Mile D. za ručicu uveo u vračarski stan.
Burno je bilo i na vodi, jer je Tisom plovila mala krijumčarska barka s koje je u rečni mulj fatalno skliznulo 15 albanskih emigranata.
Dan oslobođenja Beograda uveličao je (ne i bukvalno) Mitke Medvedev kome smo naboli orden, a on nam se revanširao obećanjima, dolarskim kreditima i pridikom koja je naježila desničarske dlačice na leđima – da ne treba dželate pretvarati u patriote.
U nikotinskoj akciji „Morava“ uhapšeni brojni dileri droge, uglavnom „sitne ribe pljuckavice“.
Novembar
Ministri EU najavili da će nam ukinuti vize, a za to dobili obećanje da nas treptaj oka deli od trenutka kad će Mladić i Hadžić grebati haške manjerke.
U Prištini Srblji opet ignorisali biračke kutije, Klinton otkrio sopstveni brončani odlivak, a Hašim Tači optužen da je, zarad izbornih preimućstava, ubijao i strašio političke oponente. Razrešen granični spori spor Hrvatske i Slovenije, a naša vlada obećala da će penzionerski „dobar tek“ namiriti nekom novčanom klin čorbom, i tako odobrovoljiti škrte parodavce iz MMF-a.
U skupštini se, glumeći Pepeljugu, izula radikalska poslanica i zafrljačila salonku ka predsedavajućoj Čomićki, koja joj je, vođenjem sednice o statutu Vojvodine, iziritirala kurje oči.
Malo pre Milorada Pavića, preminuo patrijarh Pavle, koga je u bolu i dostojanstvu ispratilo preko pola miliona ožalošćenih građana. Na sahrani je svojom besedom prisutnima suzne žlezde mestobljusiteljski razdražio mitropolit Amfilohije, poznat i po zlurado probranim rečima nad odrom premijera Đinđića.
Tadić otvorio naš Bondstil – vojnu bazu smeštenu na planini pretećeg imena – Cepotini.
Za pronevere pri javnim budžetskim nabavkama zatresli smo goru, a isterali računovodstvene miševe koji su poslati, kao jedini krivci, na vaspitnu doobuku.
Decembar
Huligani pretili smrću novinarki Brankici Stanković koja se bavila njihovim kriminalnim repandžama, a povodom toga Uroš Đurić citirao Bukovskog: „Hrabrost je pitanje stila u situaciji kad nemate nikakve šanse“. Na raspravi pred međunarodnim sudom pravde u Hagu, po mišljenju naših predstavnika sapetih metaforama iz rodovskog društva – Bugari opet „zabili Srbima nož u leđa“. Usvojen strog zakon o saobraćaju, pa su naši havarisani putevi na tren odahnuli, a Dinkić je od obećanog golemog privatizacijskog roda građanima na Badnji dan obećao ucrvak od 1 700 dinara, premali da se s njim uzbrišu tvrdokorne novčane mrlje, ali dovoljno moćan da poremeti stabilnost evra.
Reizbor sudija izazvao paniku među Talijinim skutonoscima, dok smo podnosili zvanično umoljenije da i naš slabašni državni organizam bude priključen na respiratore Evropske unije. Burno se slavio odlazak 2009, a u jednom ruskom gradu eksplodirao vatromet i usmrtio 117 uzvanica na krvavom banketu.
Ali, evo, sve čeprkavši po smetlištu minulog, kokodačući uđosmo i u 2010. Valjaju se novi dani; ko ih preživi – veličaće ih, ili, pre će biti, olajavati u isto doba sledeće godine. U svakom slučaju nije sigurno da će nas sopstvene i tuđe greške ojačati, jer „čovek se uči dok je živ, a umre kao budala!“
Peščanik.net, 14.01.2010.
