A. J. Chasing Airplane (1998) Rodney Smith http://bit.ly/XugNyuNije jasno čime je pre jedan novinski tekst pod naslovom „Kako smo sistematski uništeni od idiota“ zaslužio da se nađe u udarnim vestima domaćih elektronskih medija: da li time što govori o propasti jedne nacionalne avio kompanije s one strane Dunava ili time što veliča ekonomske uspehe nedavno formirane (restrukturirane) avio kompanije na ovoj obali. Ne zna se naprosto na šta ovdašnji urednici više računaju: na pakost i zluradost domaće publike za koju, navodno, nema bolje vesti od one da je komšiji crkla (nesrećna) krava ili na nacionalni ponos što jedna ovdašnja firma – za koju se prvo tvrdilo da prema originalnom ugovoru više nije „naša“, da bi se onda ipak ispostavilo, prema novoj verziji ugovora, kako jeste „naša“ ali „mi“ s tim, navodno, više nemamo ništa, jer će sve odluke donositi „oni“, a „mi“ ćemo samo davati novac – konačno beleži poslovni uspeh, u šta nas uporno uverava „ovdašnji“ predsednik vlade i evo sad jedan novinar iz „susedstva“.

Dakle, o čemu je tu reč? Zar nam nije već predsednik vlade nabrojao uspehe te ostvarene i potencijalne prednosti od „prodaje“ JAT-a arapskoj kompaniji Etihad Airways? Je l’ mi to „svom“ predsedniku vlade ne verujemo, pa treba jedan „hrvatski“ novinar sve još jednom da potvrdi kako bismo se naposletku u to uverili? Otkad to ovdašnja javnost više veruje novinarima (i još „hrvatskim“) nego „svom“ predsedniku vlade? Ili je reč ipak o jednom posebnom novinaru, kakvog mi ovde možda nemamo – o novinaru dakle koji svojim profesionalnim integritetom može jemčiti za istinitost izjava „našeg“ predsednika vlade? U dnevniku RTS-a, on je predstavljen gledaocima kao „jedan od najpoznatijih hrvatskih novinara“. To nije dovoljno precizno: reč je, naime, o jednom od najnotornijih hrvatskih novinara. Ko je, dakle, Denis Kuljiš, autor teksta koji se poput poplave razlio domaćim medijima?

Svako ko se zanimao za slučaj „Vještica iz Rija“ iz prve polovine devedesetih, kada se u hrvatskom javnom prostoru sprovodila tvrda etnička homogenizacija i agresivna nacionalistička mobilizacija, zna da je iza hajke protiv pet hrvatskih intelektualki – Dubravke Ugrešić, Vesne Kesić, Rade Iveković, Jelene Lovrić i Slavenke Drakulić – stajao upravo taj novinar: on je kao glavni i odgovorni urednik „Globusa“ orkestrirao prljavu kampanju protiv ovih žena. Kao što je i malo pre toga svom rodoljubnom uredničkom gnevu po istom modelu izložio Miru Furlan. Cilj tih, sada već u literaturi o raspadu SFRJ klasičnih nacionalističkih prljavih kampanja, bilo je – pored stavljanja na stub srama šest osoba zbog tobožnje nacionalne izdaje – i to da se u „patriotsko“ krdo uteraju svi oni koji nisu bili voljni ili su oklevali da mu se pridruže.

Koga pak devedesete, kao „davna“ prošlost, više ne zanimaju, neka pročita Kuljiševe ode jednako notornim (recimo kao „naš“ Miroslav Beko) hrvatskim „poslovnim“ ljudima iz dvehiljaditih – poput Tomislava Horvatinčića, na primer. U najužem jezgru Zagreba, Horvatinčić je unakazio Cvjetni trg poslovnim centrom sagrađenim tik uz srpsku pravoslavnu crkvu (ovo je referenca za domaće „rodoljube“). Reč je tu o uzurpaciji javnog dobra, otimanju javnog prostora i njegovoj prenameni za privatne svrhe, što Kuljiša nije nimalo sprečilo da Horvatinčiću piše propagandne hvalospeve u vidu novinskih tekstova. Postoje razne spekulacije čime je taj „poslovni“ čovek zaslužio ljubav „poznatog“ novinara i u to se ovde nećemo upuštati. (Ni Kuljiševe izlive muške ljubavi prema bivšem hrvatskom premijeru i današnjem robijašu Ivi Sanderu te prema notornom Miloradu Dodiku nećemo pominjati, dok ćemo Borisa Tadića ostaviti za kraj sledećeg pasusa.)

Od toga nam je zanimljivije skrenuti pažnju na Kuljiševu ljubav prema avionima uopšte, što donekle objašnjava njegove povremene napise o avio kompanijama. O hrvatskoj nacionalnoj avio kompaniji ovaj novinar je, naravno, pisao više puta i ne svaki put negativno. S avionom Croatia Airlinesa on će se 2008. uputiti i na jedan tek otvoreni let. S tog puta će se vratiti s dirljivom reportažom o kvalitetu usluga hrvatske kompanije. Očito je tada bila reč o jednokratno dogovorenim novinarskim uslugama, pa sad Kuljiš više nema obavezu, do sledeće transakcije, da piše lepo o svom tadašnjem poslodavcu. Za ovdašnje korisnike usluga „poznatog hrvatskog novinara“ to bi trebalo da bude ozbiljna opomena. S jedne strane, korisnike njegovih usluga povremno bije ozbiljan maler (Sanadera na primer), kao što je, s druge strane, jasno i to da ovaj „najamnik“ nema previše obzira prema svojim bivšim, platežno ili politički zanemoćalim nalogodavcima. U tom smislu Boris Tadić – o kome je 2011, tada u svojstvu „vodećeg žurnaliste iz Zagreba“, Kuljiš pisao kao o „najznačajnijem pozitivnom liku na srpskoj političkoj sceni u zadnjih sto godina“, bezmalo političkom geniju koji će spasiti Srbiju – i nije tako loše prošao.

Iz više razloga, ne bi trebalo da nas iznenadi ako uskoro naiđemo na tekst od istog autora sa sličnim naslovom – recimo, „Kako su sistematski uništeni od idiota“ – gde reč više neće biti o „Kroacija Erlajnsu“, već o „Er Srbiji“. Nije stvar samo u tome što bi izvođač novinarskih radova usled besparice s ove strane Dunava mogao po običaju promeniti nalogodavca, nego i u tome što bi mu se u tom slučaju moglo omaći da mimo volje napiše istinu.

Peščanik.net, 18.08.2014.

Srodni linkovi:

Miša Brkić – Ima jedan Plan

Miša Brkić – Državno nedonošče

Miša Brkić – Otkud dva ugovora sa Etihadom


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)