Krivični zakonik prolazi kroz nove izmene i dopune. Jedna od glavnih izmena je dužina kazne za krivično delo silovanja. Umesto nekadašnjih maksimalnih 15 godina, predlaže se i mogućnost doživotnog zatvora za počinitelje tog krivičnog dela. Pooštravanje kaznene politike neće postići željeni efekat dok se ne promeni stav u društvu prema seksualnim zločinima. Tradicionalno, čak i „idealna“ žrtva silovanja zauvek ostaje samo to – žrtva silovanja. Ona je ukaljana, prljava, oštećena. Od tog trenutka pa do kraja života ona je vredna samo sažaljenja. Negira joj se ljudskost na svakom koraku. Proučava se svaka njena reakcija i svaka njena odluka, ne bi li se utvrdilo da li zaslužuje i to sažaljenje. Većina njih ne uspeva da dobije ni sažaljenje, jer je bila „pogrešno“ obučena, na „pogrešnom“ mestu, sa „pogrešnim“ muškarcem.
U tom pogledu društvo u Srbiji se ne razlikuje mnogo od evropskog proseka. Možda je ovde dozvoljeno otvorenije napadati žene koje su preživele seksualne zločine, ili je broj policijskih službenika i službenica koji su senzibilisani za rad sa žrtvama seksualnih zločina manji, ali žene širom Evrope se suočavaju sa sličnim problemima. Pre svega sa jakim osećajem sramote. Jedna žena u Francuskoj je odlučila da to promeni.
Žizel Peliko (Gisele Pelicot) u centru je suđenja koje dominira francuskim medijima. Njen bivši suprug Dominik Peliko (Dominique Pelicot) priznao je da je tokom gotovo deset godina drogirao svoju suprugu i pozivao muškarce da je zlostavljaju. Zlostavljanje je snimao i fotografisao. Zahvaljujući tim snimcima i fotografijama, pored Dominika, sudi se još pedesetorici muškaraca koji su učestvovali u nasilju. Francuski i svetski mediji Žizel opisuju i kao dostojanstvenu, ali pre svega kao hrabru. Njena hrabrost se ogleda u tome što se odrekla prava na anonimnost. Odlučila je da ode korak dalje i zahteva od suda da snimci njenog zlostavljanja budu dostupni javnosti. Obrazložila je da se sramota mora vratiti onome kome i pripada – zlostavljaču. Pre svega njenom bivšem suprugu sa kojim je bila u braku pedeset godina, ali i muškarcima koji su u tome učestvovali. Žizel je rekla da želi da uradi sve da nijedna žena ne doživi što je ona doživela.
Sličan razlog je navela i Milena Radulović. Suđenje učitelju glume Miroslavu Miki Aleksiću, koje je još uvek u toku, suočilo nas je sa muškarcem koji je koristio svoju poziciju autoriteta kako bi seksualno zlostavljao polaznice svoje škole. Radulović je odlučila da prijavi Aleksića kada je saznala da nije bila jedina koju je on zlostavljao. Slučaj je prijavila policiji i izložila sebe sudu javnosti. Zašto nije ranije izašla u javnost? Da li je možda uživala u pažnji koju joj je učitelj glume poklanjao? Da li je možda koristila tu pažnju kako bi došla do boljih uloga? – samo su neka od pitanja koja je dobila od javnosti. I to bezazlenija.
Pravo pitanje je – zašto se od žrtava seksualnih zločina očekuje hrabrost? Zašto se očekuje da pošto prežive traumu izađu u javnost i iznova je dožive? Zašto se očekuje da budu dostojanstvene, uzdržane i da hladnokrvno (ali ne previše) pričaju o najgorem iskustvu koje su ikada doživele? Gde su tu muškarci?
U seksualnom zlostavljanju Žizel Peliko učestvovale su desetine muškaraca. Obični, tipični muškarci. Muškarci starosti od 26 do 74 godine, penzioneri, medicinski tehničari, vatrogasci, novinari – sve njih je pozvao Dominik Peliko i ponudio im odnos sa svojom drogiranom suprugom. Nikome od muškaraca kojima se sudi nije palo na pamet da proveri da li je žena pristala na to. I gde su svi oni muškarci koje je Dominik kontaktirao, ili koji su videli njegov poziv i pomislili da nešto nije u redu? Slučaj je otkriven pošto je Dominik Peliko uhapšen zbog fotografisanja žena u supermarketu bez njihovog znanja. Posle toga je policija pregledala elektronske uređaje optuženog i našla snimke zlostavljanja Žizel Peliko. Dakle, slučajno.
Žizel Peliko je bez pogovora hrabra žena i njena odluka da se odrekne anonimnosti kako bi zlostavljači bili posramljeni je vredna divljenja. Međutim, da li bi trebalo posramiti i sve one muškarce koji su znali šta se dešava, ili su makar sumnjali, pa pomislili „ja to nikada ne bih uradio“, i odlučili da je to dovoljno? Odlučili da je taj minimum ljudskosti dovoljan da budu dobri muškarci. Nikakvo pooštravanje kaznene politike neće promeniti odnos prema seksualnim zločinima sve dok muškarce budemo nagrađivali za minimum ljudskosti. Sve dok od njih ne budemo očekivali da se aktivno uključe u prijavljivanje i posramljivanje zločinaca.
Peščanik.net, 15.10.2024.
FEMINIZAM
