18. marta 1871. izbio je sukob između vojske i građana na Monmartru, u kojem su pripadnici Nacionalne garde prišli građanima. Sukob se završio streljanjem dva generala i pobunom celog Pariza. Vojska se sa ministrom Tjerom povukla u Versaj i opkolila Pariz, delom još uvek opkoljen i od strane Prusa. Rat još nije bio sasvim završen… Pariz je bio gladan, izmučen, sa mnogo ranjenih, i na skoro dva miliona stanovnika bila je četvrtina radnika, odnosno najsiromašnijih, koji su živeli u užasnim uslovima, i koji izvesno nisu mogli pobeći u Versaj ili u letnjikovac. Od skupštine se nije moglo očekivati ništa, jer su poslanici iz Francuske bili iz zemljoradničkih krajeva – lokalni bogataši, izabrani onako kako je htela lokalna crkva. Pariski „puž“ odnosno raspored delova grada označenih brojevima od centra pa naokolo bio je naprosto podeljen još jednom podelom, koju je izveo arhitekta Osman, uništavajući stare kvartove i dobar deo srednjovekovnog Pariza, i otvarajući široke bulevare koje su zauzeli bogati. Grad je vreo od mnogih levih pokreta i društava, blankisti, prudonovci i jakobinci su zastupali različite vizije socijalističke budućnosti, postojala je Prva radnička internacionala, osnovana 1864, bio je tu i moćan feministički pokret, ogromno mnogo novina, časopisa, angažovanih umetnika – ukratko, pravi trenutak za revoluciju.
U samo nekoliko dana stvorena je urbana država, bez kontakta sa zaleđem. Gradske zalihe hrane bile su znatne, ali dobavljanja spolja nije bilo, zato je jedan od glavnih zadataka bio ravnopravno snabdevanje, pre svega hlebom (na bonove) i krompirom. Pariska komuna je organizovana kao neposredna demokratija, jedinice po kvartovima uvele su samoupravljanje, sa zamenom odgovornih svake dve nedelje. Zaprepašćujući broj inicijativa cvetao je na sve strane – klubovi, debate, planovi. Skupština nije stigla da za sedamdesetak dana izglasa žensko pravo glasa, ali je uspela da prizna brak bez ceremonije – čak i civilne, pravo stranaca na građanstvo, laičnost škola i uklanjanje verskih simbola. Luiz Mišel je vodila najpopularniji, Revolucionarni klub. Učitelji liceja i univerzitetski profesori uglavnom su pobegli iz Pariza, no bilo je mnogo drugih intelektualaca i slobodnih profesija koje su ostale. O komuni su pisali Emil Zola i Viktor Igo i naravno, Karl Marks. Jedna od uistinu uzbudljivih inicijativa bio je „luksuz za komunare“, u kojoj su bili i Gistav Kurbe i Onore Domije, da umetnici zajednicu obogate delima koja je iskazuju… To je podrazumevalo i drugačiju, prilagođenu uređenost urbanog prostora, ne samo prema potrebama, nego i prema željama, fantazmama: prilagođenost je posvećena i podređena uživanju.
Listovi, časopisi i pamfleti su se umnožili, desni časopisi bili su zabranjivani, ali je proglašena sloboda štampe omogućavala da se odmah ponovo pojave. Pariska komuna je izvesno bila jedan od najvećih medijskih događaja: ne samo da se o njoj pisalo, nego su po svetskoj štampi kružile fotografije sa mesta događaja, kao što je recimo bilo rušenje Napoleonovog spomenika ili rušenje Vandomskog stuba, simbola monarhije.
Osnovni društveni princip komune bilo je mešanje slojeva: po prvi put, radnici su slušani, njihovi zahtevi su ispunjavani, njihovo učestvovanje bilo je osnova svake akcije. Školstvo je postalo najvažniji program komune. Ukratko, dan u gradu je za svakoga komunara postao drugačiji, jer je odlučivao o svome radu, o koristi za zajednicu, o svojim i tuđim potrebama; organizovao se po profesionalnim grupama, po ideološkim grupama, po kvartovima, ulicama, kućama, mogao se sresti i raspravljati sa svakim javnim likom koji je takođe bio komunar, izlagao se kritici i kritikovao – i komunarka isto tako. Koliko je urađeno za tako kratko vreme, teško je zamisliti i danas, sa svim našim telefončićima.
Sve to počelo se rušiti 21. maja, kada je Tjer počeo osvajati Pariz, deo po deo, ulicu po ulicu, šireći teror na osnovu denuncijacija. Niko nije bio pošteđen, ni žene, deca i starci u bolnici prvoga dana nedelje koja se opravdano naziva Krvava nedelja. Izvežbani i odmorni vojnici do 28. maja pobili su neverovatan broj od nekih 30.000 Parižana. Praktično nije bilo zarobljenika. Preživeli komunari bili su suđeni, proganjani, morali su bežati i skrivati se. Danas se računa da je ukupan broj žrtava oko 50.000. Zadnji dan su uz zid groblja Per-Lašez streljali 147 komunara: tamo se održavaju svečanosti u spomen komunarima. Spomenik streljanim komunarima je skromna ploča, pa kako istorija ume da bude pravična i cinična, Tjerov grob je najgroznija, najodbojnija i najprepotentnija građevina na Per-Lašezu.
Posle komune nastalo je doba represije i diktature, pokušaji revolucije preselili su se na druga mesta. Evropski kraljevi, uglavnom rođaci, spremali su uz pomoć političara novi zgodan rat, dok je zahuktali kapitalizam proizvodio oružja koja su zauvek ukinula zapovednike sa perjanicama i na konjima, i zamenila ih krvavim masakrom pomoću novog oružja, bojnih otrova, aviona i… telefona. U Parizu je posle komune počela izgradnja crkve Sakre-Ker, simbol ispaštanja za zločine revolucije i komune. To je izvesno najružnija sveta zgrada u Parizu, i s pravom nosi narodski naziv „kolač“. Naš slobodni prevod mogao bi biti – slavski kolač.
Čitanje modernih istraživanja o Pariskoj komuni, baš kao i o revoluciji 1789, daje utisak da pomirenja nema, da svaki istraživač stoji na jednoj strani, bez obzira na preciznost i relevantnost rezultata. Prirodno, bog ili neprijatelj, kapitalizam, još se trza.
Umetnička dela, spomenici, sve što govori o komuni ogromno je nasledstvo. Za one koji su bili savremenici, i za one koji su docnije delili njihova sećanja, ostaje pesma Vreme trešanja Žan-Batist Klemana, koji je pesmu spevao još 1868, ali joj je i sam, kao komunar, dao novo značenje posle pada komune. Muziku je napisao Antoan Renar. Pesma je o vremenu kad sazrevaju trešnje, i kada se pojavljuju mladi kosovi, a crveni plodovi padaju sa lišća kao kaplje krvi, i kako se u to doba ne treba zaljubljivati – a neki ne mogu odoleti, i svome srcu zadaju smrtne rane… Izvesno je jedna od najboljih varijanti ona koju je pevao Iv Montan, komunista, a nije slabija ni verzija Žilijet Greko, takođe komunistkinje. No najbolja je ipak Kora Voker, koja održava narodski stil pevanja.
Pariska komuna nije uspela da napravi nijednu grešku docnijih socijalizama, ali to ne mora da bude samo cinizam vremena. Naprotiv, javljanje iz Pariza treba primiti, slušati, dobiti ideje. Recimo, o umetničkom luksuzu za ugnjetavane? O milostivom završnom udarcu kapitalizmu? O bonovima za hleb i krompir?
Peščanik.net, 17.03.2021.
Srodni link: Slavoj Žižek – Pariska komuna i populizam
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Kako sam provela 29. novembar - 30/11/2024
- Dabogda ti skupština bila na CNN-u! - 27/11/2024
- Kosta Gavras u Ljubljani - 23/11/2024
