Među nekoliko miliona zarobljenih ljudi u Kijevu koji u ovom trenutku strepe za svoju sudbinu je i moj prijatelj, ukrajinski pisac Andrij Ljupka. Došao je u Kijev pre par dana iz Užgoroda, sa krajnjeg zapada zemlje, na probu predstave Karbid rađene po njegovom istoimenom romanu (objavljenom i kod nas), i tu ga je zatekla ruska invazija.
Još juče je bio mlad, poznat pisac čija se drama priprema u kijevskom Divljem teatru, koji osuđuje rusku politiku ali piše i protiv rata u koji ne želi da ide. Danas je Andrij pisac opkoljen ruskim trupama u Kijevu, potencijalni borac u ukrajinskoj vojsci nakon opšte mobilizacije, čije su mlada žena s bebom i majka negde u Zakarpatju, hiljadu kilometara daleko. Andrij je tek prešao tridesetu, tanak je, plavokos, živahan; svetla kosa podeljena na razdeljak pada mu na ramena. Ima sitne oči i tanke usne na kojima često zaigra blagi osmeh sa mrvicom cinizma ili otklona, koji melje životnu i stvarnosnu građu u fikciju. Poliglota je i erudita koji govori srpski i prevodi sa njega, i ne uklapa se ni u slovenski ni u post-sovjetski stereotip – pije povremeno i umereno, a radi i piše svakodnevno.
Zahvaljujući Andriju, semestar koji sam proveo u Bukureštu, umesto mučnog gastarbajta, ostao mi je u lepoj uspomeni. Kao u „Prijateljima“, živeli smo u stanovima preko puta i visili jedan kod drugoga. Jednom se izvesni Belgijanac s kojim sam bio na skajpu potpuno zbunio videvši Andrija kako nonšalantno ulazi u moj stan, uzima cigaretu sa stola, pivo iz frižidera i odlazi na terasu, a nedugo zatim vraća se odakle je i došao jedva me konstatujući. U Andrijevom stanu boravili su moji kumovi kad smo džumle dolazili u Bukurešt, a u Lajpcigu sam u njegovoj režiji doneo poklon i priredio prvorazredno iznenađenje njegovoj budućoj ženi – koja me do tada nije znala. Išli smo u Drakulin zamak i manastir u kom, pričaju, on počiva, i autom prešli Karpate nestvarnim Transfagarašanom, putem koji se diže na preko 2.000 metara nadmorske visine, a čiju je gradnju naredio Čaušesku kako potencijalni odgovor u slučaju sovjetske invazije. Gledali smo u šarolikom društvu Evroviziju one godine kada je Ukrajina pobedila Rusiju, a on je likovao sve dok Ruskinju Mariju nije doveo do suza.
Rusija ili „tamo ja pojdu“
Sladost jest i naša Rusija. Bogu tvorcu molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R – jer je Roždestvo. U – jer je Uskrsenije… S – jer je Slavjanska. I – jer je Isusova. J – jer je Jedinosušna. A – jer je…
Miloš Crnjanski, Seobe
Ja sam na toj Evroviziji ipak navijao za Rusiju, kao što uglavnom u svemu za nju i navijam ako već ne igra Srbija. Stare navike teško umiru i sva je prilika da ću nastaviti da bodrim Rusiju u sportu, da se radujem intoniranju ruske himne, po meni najlepše na svetu, da cenim ogromni doprinos Rusije svetskoj kulturi i ogromne žrtve Rusa u pobedi humanizma nad nacizmom. Rusija je zemlja Rubljova, Čajkovskog, Mendeljejeva, Dostojevskog, Tarkovskog, Gagarina, Tereškove, Išimbajeve i bezbroj drugih. Rusija je evropska zemlja koja je u mnogočemu zadužila svet. Rusija je, najzad, za Srbe nešto poput Jelisejskih polja za ratoborne Rimljane, kako je to nezaboravno opisao Crnjanski kroz lik Vuka Isakovića, koji Rusiju zamišlja kao nepregledno prostranstvo slobode kroz koje juri na svom konju dok mu stepski vetar miluje lice. Rusija nas, pri tom, nije bombardovala onda kad nas je zapad bombardovao, i nije nam uvela sankcije kada je vasceli svet bio protiv nas.
Jeste da Nato Rusiji već decenijama tura prst u oko i uporno joj prilazi na puškomet, i oglušuje se o sve ruske zahteve, čak i one razumne i legitimne. Ovih dana, Berni Sanders je smisleno zapitao da li iko veruje da bi Amerika sedela skrštenih ruku na vest da, recimo, Meksiko sklapa vojni savez sa protivnicima SAD-a? Imajući u vidu mnogostruke veze između Rusa i Ukrajinaca, još bolji primer bi bio ulazak Kanade u CSTO vojnu alijansu koju predvodi Rusija. Stoji i to da se ukrajinska politička vrhuška, inače ogrezla u korupciji, ističe u raspirivanju mržnje prema Rusima i uskraćivanju prava Rusima i govornicima ruskog jezika u toj zemlji.
Ali… Rusija vojno gazi, briše sa mape jednu zemlju i poredak koji, bez obzira na sve svoje mane, nije napao nijedno selo u Rusiji niti spalio ijednu kuću u Rusiji, nije proterao ruske govornike i simpatizere, niti je sravnio sa zemljom odmetnute oblasti oko Donjecka i Luganska.
Juče je, da zaključim, Andrij Ljupka bio pisac s karijerom u usponu, domom i porodicom; danas, međutim, on je zarobljenik u opsednutom gradu, daleko od porodice i doma, vojni obveznik s glavom u torbi. Jedan od 40 miliona Ukrajinaca u Ukrajini sa sličnom sudbinom, i jedan od 50 miliona Ukrajinaca čija domovina praktično više ne postoji, i koji strepe šta će s njom, i s njima, biti.
U ime svih nas iz devedeset i neke, koji znaju kako je to kad te bombarduje strana sila, kako izgledaju kolone izbeglica, srušene kuće, rasturene porodice, mrtvi mladići, ratna siročad, kad si na putu i meti moćnika i silnika, očekujem od svoje vlade da bezuslovno osudi ovu agresiju na jednu osiromašenu, napaćenu zemlju i 40 miliona njenih građana. Da iz čiste ljudske solidarnosti sa patnjama Ukrajinaca osudi i uvede sankcije onoj Rusiji koja rečima pesnika Adama Zagajevskoj gazi Ukrajinu:
rušeći mostove, prijateljstva, kidajući veze i niti,
konopce na kojima se suši rublje,
rušeći kapije, kidajući veznike, zavoje, arterije,
budućnost i nade;
gazi maćuhice, rezedu, ostavlja u vlažnoj
mahovini tragove kopita, gusenica i guma,1
Bogu tvorcu molim sja da ukaže put Rusiji. Ime Rusije! R – jer je Ratoborna. U – jer je Ukrajinofobna… S – jer je Smrtonosna. I – jer je Invaziona. J – jer je Jednostrana. A – jer je… Agresivna.
Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 26.02.2022.
Srodni linkovi:
Andrij Ljupka – Ukrajina u nastavku filma Alijen
Adam Zagajevski – Kad bi Rusija
UKRAJINA________________
- Adam Zagajevski – Rusija ulazi u Poljsku
Preko livada i međa, preko gradova i šuma
idu armije konjičke i pešadijske, idu konji,
topovi, mladići i stari vojnici, deca,
trče mršavi hrtovi, sipa se perje,
idu sanke, kibitke, fijakeri, moskviči,
plove brodovi, splavovi, pontoni,
tonu čamci, parobrodi, čunovi od kore,
lete baloni, rakete, bombarderi,
zrna merzerâ zvižde moderne arije,
čuju se jauci šibanih i muške zapovesti,
pesme se razležu kroz vazduh kao čelične note,
vuku se jurte, šatori, naprežu se užad
i lopoću u visini lanene zastave.
Kuriri trče bez daha, kao mrtvi,
jure depeše sveće gore tamnoljubičastim plamenom,
spavaju pijani komandanti u nevidljivim kočijama,
šapću molitve odani popovi
i mesec takođe stupa u železnom pohodu,
nadiru tenkovi, mačevi, palaši,
zvižde kaćuše kao brze komete,
sviraju pištaljke i kožni doboši,
govore knutovi, uzdišu teški
tovari skelâ, invazije, idu stepski sinovi,
muslimani, osuđenici, ljubitelji Bajrona,
kockari, potomci Azije, šantuca Suvorov,
za njim igraju uslužni dvorani,
teče žuta Volga, pevaju sibirske reke,
kamile stupaju polako, zamišljene,
nose pustinjski pesak i mokre fatamorgane,
marširaju kosooki Kirgizi i promiču
crne zenice uralskih bogova,
za njima škole, učitelji, pesnici, jezici,
drveni dvorovi klize kao lednik,
idu nemački lekari, zavoji, flasteri,
ranjenici s licima kao alabastar;
idu pukovi, divizije, konjičke i pešadijske armije,
Rusija ulazi u Poljsku kidajući
paučinu, lišće, trake babljega leta,
stegna, granice, raskidajući ugovore,
rušeći mostove, prijateljstva, kidajući veze i niti,
konopce na kojima se suši rublje,
rušeći kapije, kidajući veznike, zavoje, arterije,
budućnost i nade;
Rusija ulazi u sela duž Pilice
kao i duboke šume Mazovša,
kida plakate i sejmove, gazi puteve,
brvna, ugovore, staze, potočiće.
Rusija ulazi u osamnaesti vek,
u oktobar i u septembar, u smeh,
u plač i u savest, u napregnutu pažnju studenta
i u blagu rasejanost razgrejanih zidova,
u livade pune trava i u šumske, nečitke proseke,
gazi maćuhice, rezedu, ostavlja u vlažnoj
mahovini tragove kopita, gusenica i guma,
ruši dimnjake, drveće, palate,
gasi svetla, pali velike vatre
a anđeoskim vrtovima, muti čista vrela,
ruši biblioteke, crkve, gradske većnice,
razvešava po nebu skerletne zastave,
Rusija ulazi u moj život,
Rusija ulazi u moje misli,
Rusija ulazi u moje pesme.
Iz zbirke „Putovati u Lavov“, priredio i preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga 1988.
