žena viđena s leđa kako u naručju drži mače

Foto: Predrag Trokicić

U junu ove godine stupio je na snagu novi Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova. Sudeći po najavama i obrazloženju, cilj usvajanja novog zakona bilo je pojednostavljenje i ubrzanje postupka upisa podataka u javne knjige, kao i ušteda vremena stranaka kroz korišćenje e-tehnologija. Posebnu pažnju privuklo je rešenje prema kome će se u katastar nepokretnosti kao vlasnici upisivati oba supružnika, ukoliko je nepokretnost stečena tokom braka. Imajući u vidu da su muškarci vlasnici preko 60 posto nepokretnosti upisanih u katastar, to je mogla biti dobra vest koja doprinosi izgradnji ravnopravnosti supružnika u upravljanju imovinom i novcem. Ili bar tako deluje na prvi pogled. Medije su preplavili gotovo revolucionarni naslovi – Jednaka prava supružnika, Imovina stečena u braku odmah upisana kao zajednička, I supruga postaje vlasnik kuće.

Međutim, pravo svojine na nepokretnosti stečene tokom trajanja (bračne ili vanbračne) zajednice nije pravno neregulisano pitanje, kao što bi se iz medija moglo zaključiti. Porodični zakon već više od deceniju šalje jasnu poruku – imovina stečena radom u toku trajanja zajednice života predstavlja zajedničku imovinu supružnika. Ovakvom imovinom supružnici upravljaju zajednički i sporazumno. Porodični zakon se, daleko pre nedavno usvojenog, osvrnuo i na upis zajedničke imovine u javni registar. Čak i kada je upis u javni registar izvršen na ime jednog supružnika, smatra se da je upis izvršen na ime oba supružnika. Ustav Srbije od 2006 (ali i raniji ustavni dokumenti) garantuju ravnopravnost supružnika, a naročito tokom zaključenja, trajanja i raskida braka. Država Srbija Ustavom jemči ravnopravnost žena i muškaraca i u obavezi je da razvija politiku jednakih mogućnosti.

Ako je ravnopravnost supružnika odavno ustanovljena ustavnim i zakonskim garancijama – kojim dobrom se u čitavoj priči pojavljuje jedan procesni zakon (o postupku upisa) i čemu služi njegova medijska „reklama“? Nova rešenja u stvari donose mnogo više štete nego koristi. Ona omogućavaju paralelno regulisanje imovinskih odnosa supružnika i izuzetke koje Porodični zakon ne dozvoljava.

Konkretno, osim upisa oba supružnika u katastar (koji se u trenutku usvajanja zakona već pretpostavlja), novi zakon omogućava i zanimljiv izuzetak – upis svojine samo jednog supružnika ukoliko se katastru dostavi izjava oba supružnika da se u konkretnom slučaju ne radi o zajedničkoj, već posebnoj imovini jednog od supružnika. Da bismo razumeli važnost ovog izuzetka, potrebno je podsetiti da posebnu imovinu jedan supružnik stiče pre sklapanja braka ili tokom braka nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom. Dakle, u sticanju posebne imovine supružnika drugi supružnik nije učestvovao svojim radom. Samim tim, posebnom imovinom jedan od supružnika raspolaže i upravlja samostalno.

Dakle, novim zakonskim rešenjima smo „napredovali“ toliko da prilikom definisanja imovine kao zajedničke ili posebne više nije objektivno važno da li je ona stečena radom oba supružnika. Odjednom je dovoljno da se supružnici o tome izjasne pred javnim beležnikom. Istinitost ovih izjava nije potrebno dokazivati, ni proveravati.

Upućeni svedoče o masovnom overavanju izjava supružnika gde se – pogađate – supružnici saglašavaju da je stečena imovina koja se upisuje u katastar zapravo posebna imovina muškarca. I sama sam, sticajem okolnosti, prisustvovala ovakvoj sumanutoj overi. U praksi je potvrđeno da javni beležnici ne ispituju istinitost izjava, niti upozoravaju žene da se time zapravo lišavaju polovine zajedničke imovine na koju bi inače imale pravo prilikom deobe imovine.

Potpredsednica vlade i ministarka Zorana Mihajlović je nedavno, govoreći o položaju žena na selu, nepogrešivo primetila da „žene u Srbiji nemaju ista prava kao i muškarci“. Međutim, nije nam rekla zbog čega vlada čija je članica insistira na derogiranju pravila koja doprinose uspostavljanju ravnopravnosti – recimo ekonomskoj ravnopravnosti supružnika? Nije nam rekla da li pretpostavlja pod kakvim pritiskom će se naći upravo žene na selu da izjavljuju da je imovina stečena tokom braka zapravo posebna imovina njihovih supružnika? Da li mudre političke glave pretpostavljaju koliko nasilja i trpljenja može biti posledica njihovog zakonskog brljanja? Ukoliko istaknutim vladajućim pojedincima ne negiramo osnovne mentalne funkcije, onda jedino možemo zaključiti da su nova zakonska rešenja posledica odavno iskazanog naprednjačkog uverenja: ženin posao je da rađa (i to za državu!). Tome se sada može dodati potpuno prepuštanje neplaćenom i imovinski neopipljivom radu. Sve to naravno u eri ukidanja naknada zarada tokom odsustva povezanih sa podizanjem dece.

Nema ničeg novog u tome što naše vlasti jedno rade, drugo misle, a treće govore. Ova okolnost ipak ne prestaje da uznemirava i frustrira. Kao da nije dovoljno to što smo izloženi otimanju i maltretiranju, pri čemu nam se objašnjava da je to za naše dobro i da je u pitanju modernizacija koju ne razumemo.

Imovinskopravni odnosi supružnika nisu samo privatna stvar – oni su i vrednosno opredeljenje datog društva. Jednoga dana ćemo dočekati ukidanje mogućnosti izigravanja porodičnopravnih propisa (za sada je nerealno očekivati da će to uraditi Ustavni sud, kako bi pravo i red nalagali). Do tada, jedino što možemo jeste da poručimo ženama da ne daju izjave kojima se odriču svog rada i bračne tekovine. Ako nam ona ne pripada prema naprednjačkim, i dalje nam pripada prema civilizacijskim i moralnim zakonima.

Peščanik.net, 20.11.2018.

TEMA – FEMINIZAM